>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Bojan Bilić Antiratne inicijative su destabilizirale mit o ratnicima

Otvarajući polje nenasilja u našim duboko heteronormativnim i patrijarhalnim društvima, koja se i dalje pozivaju na svoju epsku ratničku tradiciju, antiratne inicijative su destabilizirale mit ratnika na ‘braniku otadžbine’, na čemu se često zasnivaju državotvorni projekti koji isključuju i dehumanizuju svakog ko se ne uklapa u uski i nasilni nacionalni kanon

Bojan Bilić (Vrbas, 1982.) doktorirao je političku sociologiju na Školi za slavenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu, a radi na Institutu za društvena istraživanja u Amsterdamu. Autor je knjige ‘Borile smo se za vazduh’ u kojoj, uz zbornik ‘Opiranje zlu: (post)jugoslavenski antiratni angažman’ koji je uredio s Vesnom Janković a objavili su ga Documenta, Kuća ljudskih prava Zagreb i Naklada Jesenski i Turk, istražuje dinamiku antiratnog aktivizma u zemljama bivše SFRJ i načine na koje su aktivisti i aktivistkinje kolektivno osmišljavali mogućnosti otpora, djelujući s različitih pozicija unutar ratnoga konflikta. Polazeći od premise da je jugoslavenski feministički aktivizam predstavljao jednu od ključnih linija antiratnog angažmana u Srbiji i Hrvatskoj tijekom devedesetih, Bilić podcrtava hrabrost žena i njihovu spremnost da se suprotstave ratu kao najzaoštrenijem i najdestruktivnijem izrazu patrijarhata.

Ženski glas kao zalog (su)života

Jedan dio feminističkih aktivistkinja razišao se po pitanju rata i odgovornosti sukobljenih strana, odnosno pristao je uz nacionalističku vlast?

Razmimoilaženja beogradskih i zagrebačkih feministkinja nisu bila uslovljena samo odlukom mnogih žena da prigrle nacionalni identitet, što je de facto podrivalo antinacionalističko i socijalističko nasleđe jugoslovenskog feminizma 1970-ih. Osim što je iznenada bio ‘otkriven’ kao važna lična dimenzija, nacionalni identitet je kroz kognitivne simplifikacije kompleksnih političkih procesa pripisivan i grupama koje se s njim nisu mogle identifikovati. Kako su oružani sukobi postajali intenzivniji i prelivali se u BiH, asimetrična preraspodela moći i posledično različite društvene realnosti zaraćenih ‘strana’ postajale su izraženijima.Činjenica da su neki ljudi godinama živeli u opkoljenom Sarajevu i konstantno bili izloženi bombardovanju i etničkom nasilju iskušavala je sposobnosti razumevanja i empatije do krajnjih granica. Pa iako su mnoge beogradske aktivistkinje bile daleko od finansijskog ili emocionalnog blagostanja, njihova pozicija je bila drugačija od one u kojoj su se našle njihove prijateljice na ratom zahvaćenim područjima. Dok su neke odbacile opterećujuću emocionalnu mešavinu krivice i srama, druge su je prigrlile kao teret koji dolazi s pripadnošću naciji u čije su ime počinjeni mnogi zločini. Ova situacija je i dalje u dobroj meri povod za stalno preispitivanje mogućnosti komunikacije i razmenu bolnih, ali radikalno različitih iskustava. Važno je, međutim, istaći da je nit antiratnog i, naravno, izrazito transnacionalnog ženskog glasa, kao na primer, susreti u ‘trećim’ zemljama, slanje humanitarne pomoći, podrška silovanim ženama i izbeglicama i naravno žudnja i briga za prijatelje i prijateljice ‘s druge strane’ predstavljala zalog (su)života u posleratnom periodu.

Zašto je i dvadeset godina od kraja rata antiratni angažman aktivista tabu tema u Hrvatskoj i Srbiji?

Antiratni aktivizam u tim državama (s kojima sam se detaljnije bavio) bio je tačka gde su se presekli partikularni i heterogeni identiteti, političke opcije, životna iskustva, aktivističke tradicije, emocije i vrednosti koje se verovatno nikada ne bi dodirnule da nije bilo neophodno artikulirati šok koji nam se dogodio i osmisliti načine da se kroz nežnost, solidarnost, empatiju, ili pak kroz fizičko prisustvo uvek iznova razgrađuje lanac disciplinarnih mera koji nacionalistički ili bilo koji drugi autoritarni režim želi da veže oko naših tela i mišljenja. Ako govorimo o prećutkivanju antiratnih inicijativa, valja ostaviti po strani nacionaliste koji su dobili i uzeli previše medijskog prostora i čija je motivacija i mašinerija za osporavanje ove problematike jasna, pa me više u tom smislu zanima odgovornost društvenih naučnika. Većina tekstova posvećenih jugoslovenskim konfliktima poziva se na nacionalizam kao ključnu eksplikativnu paradigmu, što nije neopravdano, ali je marginalizovalo bogatu dinamiku antiratnog, uglavnom ali ne uvek antinacionalističkog angažmana u svim jugoslovenskim republikama. Tako u Hrvatskoj i Srbiji postoji vrlo mali broj sociologa koji se bave društvenim pokretima; oni koji to čine nisu naročito empirijski orijentisani ili su, pak, odveć fokusirani na jednu teorijsku paradigmu, kakva je prilično problematična paradigma civilnog društva. Iako postoje izuzeci, akademizam i elitizam nacionalno ili čak lokalno ograničenih profesionalnih mreža često preferira identifikaciju s dominantnim vrednostima i kvantitativni pristup i, zbog toga, ne prepoznaje ‘marginalnost’ kao legitimnu temu socioloških istraživanja. U tom bi se smislu moglo govoriti o ‘dvostrukom isključivanju’ lokalnog znanja. Zbog toga su u pogledu ideja i uticaja, pa i prisutnosti u lokalnoj naučnoj analizi, aktivisti i aktivistkinje na neki način - periferija periferije.

Tenzija koja postoji između Zagreba i Beograda u kontekstu studentskih protesta 1968., mogla bi se uzeti kao jedna moguća polazna tačka za razumevanje kritičke generacijske razvodnice čiji će se značaj za prirodu antiratnog aktivističkog organizovanja pokazati početkom 1990-ih

Brutalan rasplet

Pišete da su antagonističke percepcije i ideološke pozicije Srbije i Hrvatske početkom devedesetih uvjetovale bitno različite aktivističke strategije?

Tenzija koja postoji između Zagreba i Beograda u kontekstu studentskih protesta 1968., mogla bi se uzeti kao moguća polazna tačka za razumevanje kritičke generacijske razvodnice čiji će se značaj za prirodu antiratnog aktivističkog organizovanja pokazati početkom 1990-ih. Naime, mnogi beogradski aktivisti su imali šezdesetosmaško iskustvo, obeleženo naporom da se jugoslovenska socijalistička ideologija afirmiše kritikom ‘s leva’. U principu aktivisti beogradskog Centra za antiratnu akciju (CAA) su bili stariji od svojih zagrebačkih kolega i pozivali su se na različite načine i u različitoj meri na disidentsku tradiciju koja se u federalnoj prestonici razvijala još od 1950-ih. U jugoslovenskom slučaju, protesti, u principu, nisu napuštali postojeći socijalistički model društvenog organizovanja mada su bili idejno heterogeni: primarno su ipak predstavljali izraz nezadovoljstva mladih socijalista deformacijama jugoslovenskog socijalizma i, što je važno za moju studiju, stvorili su aktivističke mreže koje su unapredile i ojačale ideju civilnog učešća u političkom životu zemlje. Sociologija aktivizma je utvrdila da ljudi koji sudeluju u emocionalno nabijenim kolektivnim poduhvatima ostaju politički aktivni i u budućnosti i to i jeste slučaj s mnogim beogradskim šezdesetosmašima koji će biti vrlo vidljivi u antiratnom aktivizmu 1990-ih. S druge strane, aktivisti koji su učestvovali u nacionalistički intoniranim studentskim protestima, poznatim pod nazivom hrvatsko proljeće, okupili su se kasnije u Hrvatskom helsinškom odboru. Iako su se zalagali za poštovanje i zaštitu ljudskih prava, članovi HHO-a nisu bili ni ideološki ni generacijski bliski članovima Antiratne kampanje. Aktivisti koji su osnovali ARK bili su inspirisani novim društvenim pokretima, pitanjima zaštite životne sredine i slovenačkom alternativnom (pank) kulturom. S obzirom na njihovo interesovanje za horizontalne, nehijerarhijske oblike političkog organizovanja, najraniji učesnici u antiratnim inicijativama ostali su, u principu, udaljeni od centara političke moći za razliku od njihovih beogradskih kolega, od kojih su mnogi zauzeli pozicije bliske srpskoj vladi posle promene 5. oktobra 2000. godine.

U knjizi kažete da je odaziv na ratnu mobilizaciju bio oko pet posto u Beogradu i dvadesetak posto u unutrašnjosti Srbije što bi moglo dekonstruirati mit o rezervistima koji su rado odlazili ratovati u Hrvatsku. Dezertera i prigovarača savjesti bilo je među svim zaraćenim stranama no desnica takve etiketira kao izdajnike, a ne brane ih ni tzv. socijaldemokrati?

Rešenje jugoslovenske krize ratom bilo je šokantno, o čemu svedoče rezultati istraživanja koje je u jugoslovenskim republikama i pokrajinama početkom 1990-ih obavio beogradski sociolog Vladimir Goati: samo je 6,7 posto populacije očekivalo raspad zemlje. Ispitivanja javnog mnenja u Srbiji u septembru 1991. pokazala su da se 80 posto populacije zalagalo za mir (75 posto muškaraca i 86,4 posto žena). Štaviše, ni društveni naučnici nisu mogli da predvide tako brutalan rasplet: u anketi koju je organizovao sociolog Slaven Letica u oktobru 1989. nijedan od 30 vodećih jugoslovenskih sociologa, politikologa ili ekonomista nije mislio da su ‘građanski rat, terorizam ili nasilje’ mogući: 18 je odgovorilo da će se zadržati status quo, šestero da će doći do jačanja demokratskih tendencija, četvero da će se pojaviti administrativni arbitar (s mogućom intervencijom JNA), a samo su dvojica smatrala da će se zemlja raspasti. Iako se u knjizi konkretnije ne bavim problematikom mobilizacije ili dezerterstva kao individualnog odgovora na rat, taj je čin bio veoma važan za aktivističke grupe. O nekim ličnim i bolnim dezerterskim iskustvima u našem zborniku piše Bojan Aleksov. Premda bi analiza dezerterstva u kontekstu ideološke konfuzije morala uzeti u obzir heterogenost razloga za takav čin, za mene sudbina Miroslava Milenkovića ostaje jedan od najbolnijih dokaza banalnosti jugoslovenskih ratova. Milenković, građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca, mobilisan je kao rezervista JNA. Kada je 20. septembra 1991. stigao u Šid, na granicu Srbije i Hrvatske, kako bi se priključio svojoj jedinici, došlo je do pobune: jedna je grupa smatrala da ne treba da idu na teritorij Hrvatske, a on je ne znajući kome da se prikloni, izvršio samoubistvo.

Hod po tankoj žici

Hrvatski antiratni aktivisti dvojili su početkom rata oko toga kako javno izraziti svoj stav, a pritom ne osporiti pravo drugima na oružanu samoobranu?

Na početku ratova za jugoslovensko nasleđe, kada je započelo granatiranje Vukovara od strane JNA, hrvatski su se aktivisti našli u zaista teškoj situaciji, pogotovo kada su se sukobi približili Zagrebu na manje od 50 kilometara. ARK je proizašao upravo iz nastojanja aktivista da nađu pravu meru između potrebe da se, s jedne strane, spreči opšta militarizacija društva i oteža društvena homogenizacija oko nacionalne stvari, a da se pritom ne ospori legitimnost upotrebe oružja ili pribegavanja vojnoj intervenciji. Taj hod po tankoj žici, kako sam ga u knjizi nazvao, izuzetno je delikatan, posebno kada se na umu ima priroda i srpskoga i hrvatskoga političkog režima čiju bi vezu, po mom mišljenju, dobro opisao pojam antitetičke solidarnosti, o kojem piše profesor Lino Veljak. Otvarajući polje nenasilja u našim duboko heteronormativnim i patrijarhalnim društvima, koja se i dalje pozivaju na svoju epsku ratničku tradiciju (Hrvatska je dobila i novi ‘utemeljiteljski’ narativ Domovinskog rata!), antiratne inicijative su destabilizirale mit ratnika na ‘braniku otadžbine’, na čemu se često zasnivaju državotvorni projekti koji isključuju i dehumanizuju svakog ko se ne uklapa u uski i nasilni nacionalni kanon.

To otvara pitanja suočavanja s prošlošću, u slučaju Hrvatske i ono o njezinim ekspanzionističkim aspiracijama u BiH, ali i ono da je bila unutrašnji agresor prema vlastitoj (srpskoj) nacionalnoj manjini?

Kao sociologa društvenih pokreta posebno me interesuje tenzija koja postoji između neophodnosti da modeli suočavanja, odnosno pomirenja budu zasnovani na regionalnom (jugoslovenskom) pristupu i teškoće da se taj pristup ostvari u praksi, što se vrlo dobro vidi u slučaju REKOM-a. U kontekstu kompetitivnih aktivističkih narativa zavisnih od međunarodnih finansijskih tokova, postjugoslovenski antiratni aktivisti i aktivistkinje često ne uspevaju da se izvuku ispod ‘liderskog pokrivača’ koji prekriva ovdašnju političku kulturu. Između čekića neodobravanja javnosti (koja ih smatra izdajnicima ili, sve više, tehnokratama i profiterima) i nakovnja državnog aparata, aktivisti su utrošili mnogo vremena na koordinaciju ličnih ambicija i karakternih osobina. Njihov politički napon i potencijal za uspostavljanje nove demokratske kulture rasipa se u mnoštvo projekata koji daju prednost urbanom i visokoobrazovanom sloju, što često ne samo da ne vodi značajnijim intervencijama u društvenu stvarnost, već ponekad perpetuira modele moći čija je kritika (bila) sam cilj aktivizma. To takođe dodatno zamagluje manje vidljive, ali veoma važne samonikle (grassroots) organizacije, koje postoje u svim bivšim republikama.

Polje slobode i nade

Konačno, koliko smo kao društva odmakli od nacionalističkih politika devedesetih?

Kada je započelo granatiranje Vukovara od strane JNA, hrvatski su se aktivisti našli u zaista teškoj situaciji. ARK je proizašao upravo iz nastojanja aktivista da nađu pravu meru između potrebe da se, s jedne strane, spreči opšta militarizacija društva, a da se pritom ne ospori legitimnost upotrebe oružja ili pribegavanja vojnoj intervenciji.

Odmakli smo se u meri u kojoj su nas one zamorile, istraumatizirale i osiromašile - intelektualno, kulturno i, naravno, ekonomski. Međutim, vidimo u današnjoj Srbiji i, rekao bih Hrvatskoj naročito, kako je nacionalizam neuništiv kao plastična boca, da parafraziram Danila Kiša. On je lepljiva, omamljujuća i zaglupljujuća tečnost kojom se najbrže popunjavanju sve ideološke, intelektualne, pa, rekao bih i pedagoške rupe i koja se brzo preliva iz jedne u drugu sferu javnog života. Sada je naravno potpomognut tim navodno dugo željenim nacijama-državama u kojima konačno živimo, lošim i neodrživim političkim rešenjima (na primer, u BiH), kao i tehnokratijom, nekreativnošću i besperspektivnošću Evropske unije. U tom kontekstu, za mene je, kao sociologa i građanina, zanimljivo koliko su i navodno emancipatorski i svakako ‘politički korektni’ diskursi ‘manjina’ ili ‘drugog’ na koje često nailazim u saopštenjima nevladinih organizacija posvećenih pitanjima ‘suočavanja s prošlošću’ esencijalizirajući i koliko, u biti, perpetuiraju diskriminaciju na isti način na koji, na primer, koncept rase perpetuira rasizam. Važno je shvatiti taj paradoks koji je u samom jezgru bilo koje politike identiteta.

Čemu bi nas trebala podučiti studija o malim antiratnim grupama u zemljama bivše države? Kako s odmakom od 25 godina promatrate sudionike proturatnih aktivnosti, njihov visokorizični aktivizam?

Često su me to pitali tokom studija u Engleskoj, kao i zašto istraživati inicijative koje nisu uspele sprečiti rat. Iako bi bilo teško, pa i nemoguće pronaći primer antiratnog organizovanja koje je zaustavilo rat, istraživanja društvenih pokreta pokazuju da je koncept (ne)uspeha neke kolektivne inicijative kompleksan, jer obuhvata političke, kulturne i biografske dimenzije. Epizode kolektivnog organizovanja nose ogroman kreativni potencijal, osmišljavaju do tada nepoznate forme aktivističkog delovanja i proizvode idejni korpus koji se predaje nastupajućim generacijama. U knjizi pokazujem da je veliki deo hrvatske vaninstitucionalne scene na neki način izašao iz aktivnosti ARK-a. Jedna od njihovih glavnih aktivnosti bila je usmerena ka pružanju podrške hrvatskim građanima srpskog porekla koje su vlasti ugrožavale i u nekim slučajevima izbacivale iz domova. Akcije aktivista i aktivistkinja ARK-a u vezi s tim su gotove uvek ostajale bez uspeha, ali su predstavljale hrabar čin solidarnosti sa njihovim sugrađanima i sugrađankama.

Ideja ‘odmaka’ koju spominjete je zanimljiva i mislim da bi je trebalo problematizirati. Naime, nisam siguran koliko je tog ‘odmaka’ zaista bilo ili koliko ga danas ima, bez obzira na vreme koje je proteklo (a ono je u vezi s različitim poimanjima početka i naročito kraja ratova na jugoslovenskom prostoru 1990-ih). Svaka sociološka studija, pa i ona najmanje pozitivistička, koja dopušta da kroz nju struje emocije i biografije njenih autora i sudionika, jeste napor da se učini ‘odmak’ koji je često, kao u našem slučaju, odmak od vlastitog bolnog iskustva, odnosno tereta koji nam je dat rođenjem i učestvovanjem u onome što Hannah Arendt naziva ‘neizabranom zajednicom’ (unchosen community). U tom smislu, sociologija je za mene, a verujem i za mnoge moje koleginice i kolege koji bi se možda bavili drugim disciplinama da nije bilo jugoslovenskih ratova, terapeutska disciplina, burdijeovska ‘borilačka veština’ koja nam nudi alate kroz koje uspostavljamo kontakt s kontingencijama te ‘neizbrane zajednice’ i iznova, uprkos svemu, kreiramo polje slobode, nade i mogućnosti da se bude zajedno. Emancipatorski i terapeutski potencijal sociološkog promišljanja je i njegova kopča sa aktivizmom koju sam, zajedno sa Vesnom Janković, jednom od osnivačica Antiratne kampanje, pokušao da osvetlim i osnažim u radu na antiratnim inicijativama u Srbiji i Hrvatskoj. Po mom uverenju, aktivizam je, kao i sociologija, poziv na neuniformnu inkluziju, zamišljanje alternativnih oblika zajedništva. Iako se naše knjige, naravno, mogu čitati i kao jedan vid odavanja priznanja hrabrosti da se digne glas protiv rata, one su, pre svega, zasnovane na tezi Donne Haraway da ‘pozicije potlačenih nisu nevine pozicije’ i da se pojavama društvene marginalnosti poštovanje ukazuje kritičkim pristupom koji ne idealizuje aktivističke prakse i ne lamentira nad njihovim ‘neuspehom’ da prodru u fokus javne pažnje ili pribave veći broj pristalica. Pored motivacija povezanih s mojim jugoslovenskim identitetom, bavljenje problematikom antiratnog aktivizma proizlazi i iz frustriranosti obiljem literature koja često marginalizira društvene pokrete u srednjoj i istočnoj Evropi, kao i nevidljivošću postjugoslovenskog prostora u globalnim naporima da se razumeju kompleksne epizode političkog sukobljavanja, što posledično briše društvene mreže nastale kroz studentski, feministički i ekološki angažman u socijalističkoj Jugoslaviji.

1/1