>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Eric Gordy: SNS bi se zbog Kosova mogao raskoliti

Verovatno ćemo videti više pokušaja da razni ljudi upravljaju Vučićevim slobodnim rukama da bi se postigao obuhvatan sporazum Srbije i Kosova. Ako se to bude desilo, lako može doći do raskola između oportunističkog dela SNS-a i njegovog desničarskog jezgra

Kako ocenjujete rezultate izbora i kako vidite specifičnu kampanju koja im je prethodila?

Pobeda je bila garantovana, a izbori su zakazani sa ciljem da se ništa ne menja. Doduše, ovog puta su doista preterali, uspostavivši uslove u kojima je bilo gotovo nemoguće voditi bilo kakvu kampanju, čak i za one stranke koje nisu učestvovale u bojkotu. Ako se uzimaju u obzir i restrikcije zbog pandemije i kasno proglašenje izbornih spiskova, stranke su imale otprilike nedelju dana za kampanju. Takvo razdoblje bilo bi kratko i u slučaju da su stranke imale nekakve argumente i pristup medijima da ih prezentuju. Ali nije se vodio razgovor ni o čemu, tako da je predizborni period više ličio na avangardnu pozorišnu predstavu nego na političku kampanju. Rezultat je bio, naravno, potpuno predvidljiv. Planirano učvršćivanje vladajuće stranke je verovatno najmanje zanimljiv detalj u svemu tome. To znači da će njena vladavina trajati bez prepreke dokle god se ne bude srušila sama od sebe. Zanimljive su, međutim, dve stvari: prvo, neuspeh projekta da režim lansira nove protivnike krojene po svojoj želji na krajnjoj desnici i drugo, kontinuirani odlazak sve većeg broja građana iz političkog sistema. Ukupno gledano, moglo bi se reći da permanentna politička klasa postaje sve hermetičnija i sve otuđenija.

Iako je cenzus spušten na tri odsto kako bi se oslobodio prostor za manje stranke i tako stekao privid pluralnosti, to se nije desilo. Šta to govori o opoziciji?

Verovatno je namera bila da se ulaskom manje relevantnih stranaka stvori sve neurednija pa čak i cirkuska atmosfera u Skupštini Srbije, kako bi izvršna vlast mogla povećati svoj udeo uticaja. Niži cenzus je u istoj meri trebao da omogući nekakav privid parlamentarnog života u odsustvu opozicije, koja je bojkotovala izbore. Pored toga, investiralo se u afirmaciju malih stranaka bez ozbiljnih programa i bez podrške. Na krajnjoj desnici su lansirane stranke poput Levijatana i Zavetnika koje, kao što je bilo očekivano, nisu prošle cenzus. Ali može se reći da je ta investicija ipak uspela jer je njihovo prisustvo podelilo biračko telo na ekstremnoj desnici, i na taj način sprečilo bolji rezultat za SRS. To što nijedna od tih stranaka neće imati poslanike u Skupštini neće smetati normalnim ljudima ni političkom životu u zemlji. Na sličan način je Šapićeva stranka promovisana da preuzme ulogu odsutne opozicije. Ta inicijativa će propasti iz dva razloga: jer je sam Šapić previše koristoljubiv da bi se ozbiljno upustio u opozicionu politiku i zato što ta stranka teško može dobiti poverenje onih birača čije je opredeljenje antirežimsko. Verovatno će ona biti kratkog veka i doneti određene finansijske beneficije svojim liderima. Za ostatak opozicije, a naročito za tih 14 stranaka koje su izašle s podrškom ispod tri odsto birača, možemo postaviti pitanje zašto nisu postigle bolji rezultat. Kad SNS i SPS imaju 72 odsto zajedno, to ostavlja do 28 odsto za nekakvu opoziciju. Deo odgovora leži u izostanku jedinstva i u potrebi nekih marginalnih lidera da izlaze samostalno. No jedinstvo nije rešenje za grupu stranaka koja pokriva veliki prostor od krajnje desnice do šatro levice. Umesto toga, možemo pretpostaviti da postoji veliki broj ljudi čija je podrška vladajućim strankama iskren odraz želje za stabilnošću i autoritetom, i da pored te velike grupe postoji ne tako mala grupa građana koja iskreno želi nešto drugačije. Nijedna stranka nije uspela da artikuliše tu alternativnu želju.

Šta će ovo značiti dalje za opoziciju? Verujete li u preslagivanje redova i konačan odlazak ljudi koji su dugo na političkoj sceni?

Bojkot je donekle uspeo u smislu da je odziv birača bio najniži u deset godina. Ali to neće imati nikakve pravne posledice i verovatno neće imati posledice ni po reputaciju režima, jer očigledno nedostatak legitimiteta ne predstavlja problem ni za domaću ni za međunarodnu javnost. Niti će taj delimičan uspeh značajno pomoći opoziciji. Imali su lojalnost maksimalno osam odsto biračkog tela, pa čak i manje od toga, jer se ne zna da li su svi apstinenti preskočili glasanje zbog bojkota, zbog straha od infekcije, zbog općeg umora od politike ili iz nekog drugog razloga. Što se tiče odlaska određenih figura, da, dosta je bilo Saše Radulovića i, verovatno, Čedomira Jovanovića, na primer. Ali nema potrebe da se bavimo političkim liderima opozicije kao da su estradne zvezde. Ono što smo mogli da vidimo od ovih izbora jeste da je bojkot imao samo ograničeni efekat, a da ni učešće nije donelo mnogo. Iskustvo iz perioda kad je DS bio na vlasti sugerira da se ni opozicija, kad bi ponovno dobila priliku da vlada, ne bi ponašala mnogo drugačije od onih koji sad vladaju. Nema nikakve vizije o tome kako uspostaviti legitimnu vlast i vladavinu prava, ni kako bi se gradili demokratski poredak i odgovornost institucija. Ni ti ljudi koji su nezadovoljni sadašnjom situacijom ne mogu lako pronaći razlog da veruju da bi im bilo značajno bolje pod drugom garniturom. U tom smislu se može reći da problem s opozicijom nije problem ove ili one stranke ili ovog ili onog političara. Problem je nedostatak demokratije, kako s vladarima tako i s opozicijom.

Većina koju Vučić sad ima dovoljna je za donošenje teških odluka, a bez da ga remete drugi. Mislite li da će iskoristiti tu opciju i koliko je ovo opasno za sam SNS i pojavu raznih frakcija unutar stranke i moguće urušavanje? Nema više nikoga koga mogu kriviti za neuspehe.

Velika većina u parlamentu znači da Vučić može da radi sve što hoće, ali u istoj meri znači da neće imati izgovor da ne radi ono što neće. Verovatno ćemo videti više pokušaja da razni ljudi upravljaju njegovim slobodnim rukama da bi se postigao obuhvatan sporazum između Srbije i Kosova. Ako se to bude desilo, lako može doći do raskola između većeg, oportunističkog dela SNS-a i njegovog izvornog desničarskog jezgra. Takav sukob bi mogao označiti kraj SNS-a, koji je nastao kao kompromis između radikalskog fundamentalizma i diplomatske praktičnosti. Tačna je konstatacija da će sad unutarstranačka politika biti značajnija od konkurencije između stranaka. Ali ovo nije optimistična prognoza. Podela stranke na snishodljiv deo i šovinistički deo ne ostavlja prostor za neku novu demokratsku političku snagu.

Kako vidite buduće odnose u regiji, prije svega zato što izbori slede i u Hrvatskoj, u BiH su lokalni, a zakazani su i u Crnoj Gori i Makedoniji?

Možda je najvažnije da smo videli kako se izbori mogu održati bez prisustva međunarodnih posmatrača, u nedemokratskim uslovima, a da to nikom ne smeta. Svaka država u regionu koja sad očekuje izbore ima sopstvenu situaciju, ali barem je ta poruka dovoljno jasna svima koji bi želeli da očuvaju svoju vlast.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.
1/1