Dve činjenice trebamo izdvojiti za početak. Prva je da obeležavanje Prvog maja u Beogradu, otkako ga sindikati obeležavaju nekim vidom protesta, nikad nije bilo brojnije. Tome se ima zahvaliti studentima koji su stali rame uz rame sa sindikatima, što nas dovodi do druge činjenice, a to su govori čelnika sindikata koji su obilovali greškama, ignorisanjem žena/radnica, pa čak i rasizmom, što nikako nije poziv studentima na učlanjenje. Naprotiv.

Veza studenata i sindikata, posebno onih u prosveti uspostavljena je onog momenta kad se deo zaposlenih u prosveti odlučio podržati nekadašnje učenike/ce i sami stupiti u neki vid štrajka, odnosno obustave nastave.

Njihov problem je bio trenutni Zakon o štrajku, o čemu je na protestu pred zgradom Vlade Srbije pričala predstavnica studenata u blokadi. Zakon o štrajku, naime, ne prepoznaje štrajk prosvetnih radnika, već samo minimum procesa rada, pa je svaka obustava nastave i nezakonita. Na to su se pozivali u vlasti kad su zaposlenima za prethodne periode „štrajka“ isplaćivali i po par hiljada, desetina, pa i nula dinara plate.

Taj Zakon o štrajku donet je još 1996. godine, u vreme postojanja Savezne Republike Jugoslavije, istakla je studentkinja, napomenuvši da je do danas tri puta menjano društveno uređenje, ali ne i Zakon koji je „star, prevaziđen i štetan“

- Imati isti zakon 30 godina govori o političkoj nameri da se pravo na štrajk obesmisli. Najveći problem ovog zakona je minimalni proces rada. Zbog minimalnog procesa rada mnogi radnici nemaju mogućnost da svojim štrajkom izvrše pritisak za ostvarivanje sopstvenih zahteva - rekla je ona.

Potom je objasnila da su skorašnji štrajkovi prosvetara bili tako teški i iscrpljujući, jer im je zakonom zatvoren put za ikakvu smislenu štrajkačku akciju. Takođe je navela da ni vaspitači ne mogu da se pristupe borbi na svom radnom mestu jer ih odredbe o minimumu procesa rada primoravaju da čak i kad su u štrajku rade praktično bez ikakve promene.

Pet prethodnih govornika/ca, koji dolaze iz pet različitih sindikata zaposlene u prosveti nisu spominjali, ali jesu potrebu da se izmeni, odnosno donese novi Zakon o štrajku, kao i Zakon o radu koji bi sutra trebalo da štiti one iz redova studenata koji će se naći, kako je to rekla, Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ .

O studentima kao budućim članovima sindikata pričao je i Zoran Marković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), najmnogobrojnijeg sindikata, čiji je predsednik Ljubisav Orbović četiri dana pred protest rekao da se oni neće pridružiti protestu optužujući studente za pokušaj manipulacije i medijsku promociju, kao i da će oni održati svoj skup. Do dogovora je ipak došlo dva dana pred protest kad su svih pet sindikata naveli da „zajedničkom akcijom želimo da pošaljemo poruku da radno zakonodavstvo u Srbiji mora da se menja i zakoni koji se usvajaju moraju da budu na strani radnika i građana ove zemlje“, te su pozvali građane da 1. maja svojim prisustvom podrže opravdane radničke i studentske zahteve.

Studentice na protestu u Beogradu (Foto: Dejan Kožul)

Marković je izgovorio i da ovakvi skupovi moraju da se održavaju svake godine, ali i da „nas politika ne treba da zanima, nas zanimaju radnička prava, naša prava.“ Osvrnuo se i na dolazak stranih radnika u Srbiju pitajući prisutne „da li želimo da dolaze stranci da rade za manje plate nego što mi imamo“, te je ujedno dao i odgovor: „Ne može! Ne damo! Ovo je naša Srbija!“

Naveo je i da vlast mora da donosi zakone po meri Srbije, a ne Evropske unije, te pozvao sve da pogledaju u zgradu Generalštaba, koja se nalazi preko puta zgrade Vlade Srbije, a koja je srušena u NATO bombardovanju, rekavši da je to odgovornost EU i pitajući se da li i „nas treba tako da razore“. „Ne damo! Ne može“, ponovio je.

Nikad se pet ključnih sindikata nije našlo zajedno na bini, što je istakao predsednik Udruženog sindikata Srbije „Sloga“, Željko Veselinović, zahvalivši se studentima na tome. I on je naglasio da „moramo da slušamo mladost, da pratimo šta mladost hoće i želi“. „Žele mnogo više od onoga što imaju. Žele da se bore, žele da državu urede po svojoj volji jer će neki, nadam se, i voditi ovu državu“, istakao je on.

Dodao je i da mladi ljudi nećete dozvoliti da ih neko tera da nose pelene, kao što se na to sumnja da su prinuđeni radnici u fabrici „Jura“ u Leskovcu, optuživši predstavnike države da ne reaguju na očita kršenja radnih, ali i ljudskih prava. Naglasio je i da nije Srbija jedina gde neoliberalni kapitalizam gazi ljude, već da se to dešava svuda u svetu.

Ovaj protest ujedno je bio i podsetnik na tačno pola godine od stradanja 16 ljudi nakon pada nadstrešnice novosadske Železničke stanice. Studentski zahtevi i studentski protesti su pokrenuli talas protesta širom Srbije.

- Znali smo da će zahtevi biti neostvarivi bez najbliže saradnje sa najznačajnijijm društvenim akterima – radnicima, napomenula je predstavnica studenata u blokadi i dodala da ih je to navelo da se približe samoorganizovanim radnicima, sindikatima i radničkim kolektivima i tako stvore temelje za jedinstvo čiji vrhunac bi trebalo da budu izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku – objasnila je.

Navela je da Zakon o radu ne prepoznaje veliki broj radnih ljudi kao radnike, da su mnogima na osnovu ugovora o delu i privremenim i povremenim poslovima oduzeta radna prava. Kao zahtev je iznela da se i oni prepoznaju kao zaposleni i da svačiji rad bude na istim osnovama.

Navela je, potom, i da ljudi zaposleni na određeno rizikuju otkaz na osnovu hirova poslodavaca, ako se usude da se razbole ili zatrudne.

- Nije nikakvo iznenađenje da radnici i bolesni odlaze na poslao uplašeni od otkaza. Promene koje tražimo su da ne može iz toga razloga dobiti otkaz - naglasila je ona.

Istakla je i da su pravo na sindikalno organizovanje i snaga koja iz njega proističe među najvrednijim pobedama niza generacija radničkog pokreta, kao i da sindikalno organizovanje nikad ne sme postati osnova za dobijanje otkaza.

Sloboda i dostojanstvo za nju nije prazna fraza, ali za to moraju postojati preduslovi, navela je i pitala se „kakva slobode može biti za radnika koji na ime toplog obroka poslodavca dobije jedan dinar i kakvim se dostojanstvom mogu ponositi oni koje ponižavaju bedni dodaci za rad i onda kad se većina ljudi odmara.“

- Izmene zadiru u samu suštinu našeg sistema jer samo je neucenjen čovek slobodan čovek - objasnila je.

Na kraju je dodala da se vidovi organizovanja studenata i radnika temelje na istim vrednostima - zajedništvu, solidarnosti i ujedinjenom delovanju. Svesna je da sa istog mesta dolazi težnja da se to zajedništvo sabotira i ugasi.

- Nijedna struka čiji štrajk ne ugrožava direktno zdravlje ili živote ne sme imati minimum procesa rada. Radnici železnice, javnih servisa, predškolske ustanove, ustanove za socijalni rad, rudarstvo, javni prevoz, samo su neki koji su na udaru te diskriminatorske mere. Tražeći ovo mi tražimo od države da ispuni sopstvenu reč, jer ovo su prakse protivne međunarodnim ugovorima. Pravo na štrajk, ne samo da je osnovno ljudsko pravo, već i okosnica demokratskog društva kao legitiman vid pritiska protiv samovolje svake vlasti, zaključila je na kraju.