>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Grob u Brkušama

Dragom Ivanu Čoloviću već sam predložio da natpise s groba Boška Miljkovića uvrsti u sljedeće izdanje svoje čudesne ‘Divlje književnosti’, a rado bih potražio i nekoga da ih uvrsti i u antologiju ljudskog ruganja sa smrću i žalbi na život, a ne znam od koga da počnem

Bilo je to krajem zime, sredinom osamdesetih. Uđem u novopazarsku kafanu Lipa, kad me od jednoga stola glasno oslovi nepoznat čovjek sa velikim kaubojskim šeširom na glavi: ‘Gudževiću, ajde malo ovamo!’ Priđem, ne poznajem zvača, on to vidi i kaže: ‘Čuj, gledao sam na televiziji emisiju o tebi i, budući da si moj, to jest Golijaš kao i ja, hoću da sedneš za ovaj moj sto, da se nešto dogovorimo. Ja sam Boško Miljković, skitalica po svetu, a Bog, ako ga ima, zna i da sam dobar čovek. Ljudi to uglavnom ne znaju, većina ljudi je nerazumnija od stoke, to znaš i sam!’

Sjednem, za stolom su još dvojica ljudi, jedan kaže da je isto Golijaš, drugi ne kaže odakle je. Sva trojica piju nikšićko pivo i jedu goveđu pršutu, koju Miljković vadi iz svoje kožne tašne, koju zove aktovka, i reže je na daščici koju očito nosi u aktovki. Ponudi i meni, kaže da je dosad dvadesetak svojih volova upršutio kako bi sebe opršutio. Uzmem malo pršute, dobijem i pivo, a Miljković krene:

- Vidi ovako, rode. Ja sam ti svetska skitalica. Bio sam u životu šta goj oćeš, a bio sam šta goj oćeš i po belom svetu. U Australiji sam radio, ama i kao rudar, zaradio sam i para, to je dosta za ovamo, za tamo je onako. E ja svoju zaradninu trošim i tamo i ovamo. I da ti skratim. Video sam te na televiziji, vidim da znaš nemački, a sigurno znaš i turski. Ja bih hteo da s tobom odem u Beč i u Stambol, s tobom, jer si moj, mi Golijaši smo, bre nacija! Hteo bih da s tobom idem po kuplerajima, najbolji su ti bečki i stambolski kupleraji, ali ne znam te jezike. Sve plaćam ja, ti biraš žensku za sebe, ja za sebe, ti biraš prvi, a ja plaćam i za tebe i za sebe. Eto, ovo sam pomislio čim sam te video tako kosmatoga i tako načitanoga, e da tako učinimo, pa ti to i kazujem, evo pred ova dva svedoka, i ne umem da ti kažem koliku si mi volju učinjeo što si se pojavio evo ovde i evo danas!

Za stolom muk, koji treba ja da prekinem. Otpijem malo piva da dođem sebi, pa kažem da ja ne znam turski, a i da znam, ne bih mogao u Istanbul, a ni u Beč ići poslom koji mi on predlaže. E bio sam siguran da turski znaš, znam da je dosta muslimana iz sela oko tvoga sela, a sigurno je iz tvoga sela odselilo u Tursku, pa eto, računam naučio si i zbog njih. Nisam, Miljkoviću, meni je Turska velika trauma, osakatila mi je i detinjstvo zbog odlaska mojih rođaka vršnjaka u rečeni Stambol, a bacila me i u višegodišnju strepnju da i moja kuća ne ode za njima.

Popio sam još malo piva, zamezio pršute i pozdravio se s društvom za stolom. Više nikad nisam sreo Boška Miljkovića, a mnogo puta sam ga se sjetio i poželio da saznam, e je li otišao u Beč i Stambol. Mislio sam da će se ovoga ljeta naše ponovno viđenje napokon ostvariti, jer sam čvrsto riješio da odem na golijsku Šeremetovicu, koja je od Miljkovićevih Brkuša udaljena 7-8 kilometara. Na Šeremetovici sam upitao Milojka Milićevića, koji je ondje, sa inženjerom Draganom Vandićem, stigao da se vidimo, e poznaje li Boška Miljkovića. Boška iz Brkuša? Njega baš. E umro je Boško, prošle godine. I kaže mi da je Boško pokopan u Brkušama, i da mu je grob takav da ga nema u našem kraju, a bogme ni nadaleko takvoga. I tako, odlučim da za nekoliko dana odem na grob čovjeku koji je želio da me vodi po kuplerajima bečkim i stambolskim. Moj sinovac Faruk je vozio auto kojim smo se s Odvraćenice spustili u Brkuše. Trinaest kilometara asfalta, barem tri kilometra seoskog progona. Prije nego što ćemo skrenuti na taj uski put, zaustavimo se kod kućice uz malinjake. Unutra piju rakiju tri muškarca i dvije žene. Pitamo jednoga kako da stignemo do groblja u Brkušama. Lako, bre, pestometara odavle desno nizbrdo. A kome palite sveću, pita. Idemo na grob Bošku Miljkoviću. E đe baš njemu, i stade da broji: nije bio nikaki čoek, to vi ja kažem, ja sam isto Miljković, Boško je bre bio bezbožnik, ni pop nije teo da ga ukopa, pa smo morali potplatiti popa, ama Boško je bio mafija. Neka je, kažem ja, hoću da mu odem na grob. Srećan vi put, kaže, a ja i Faruk brzo spoznamo da onih pesto metara imaju metara barem tri hiljade.

Nađemo grob Boška Miljkovića, i brata mu Duška i roditelja njihovih, Jelene i Svetomira. Sva četiri groba natkrivena nadstrešnicom, a na Boškovu spomeniku su tri fotografije iz različitih godina pokojnikovih. Dvije su ovalne, a ona u sredini četvrtasta. Na onoj desnoj izgleda kao kad sam ga upoznao, vitalan, otresit, otvoren. Na grobu ima tri natpisa, dva na spomeniku, a treći na vodoravnoj grobnoj ploči. Evo ih, najprije onaj na čelu spomenika:

Nebesku sam jašio galiju

stigo u Melburn u Australiju.

20 država sam prošo

i opet u svoje rodno mesto došo.

Život je od rupe do rupe, brzo

prođe jebeš ga u dupe.

S druge strane, ispod krsta i triju slika pokojnikovih stoji:

Evo groba neizbežnog dvora,

Ođ se odmara telo od umora.

Ođ je svima pravda podjednaka,

Ođ je ravan prosjak s’ carevima. E ovo je

Božja greota, dižem spomen sebi

za života. Veseli i nasmejani Boško.

A uz kandilo na grobnoj pokrovnoj ploči piše:

Neki kažu hrabrost,

neki kažu mana,

prođoh tri kontinenta

i dva okeana.

Gradove i države

ja sam prošo mnoge,

pa sada ovde

ja odmaram noge.

S autorom ovih redaka proveo sam jedva jedan sat u društvu. I Milojko Milićević mi kaže da je s njime proveo tako nekako, sat vremena, prije pet godina, 2014, kad je otišao u Brkuše da za monografiju o Goliji načini fotografiju Miljkovića na grobu koji je ovaj sebi za života bio načinio, sa sve uklesanim natpisima i postavljenim slikama. Slika koja se ovdje objavljuje načinjena je tada, kad je zdravlje već ostavljalo golijskog vagabunda, a grob mu još bio nešto kao radna površina. Uz svoj, Boško je uredio i grob svoga ranije umrlog brata Duška, i na njemu napisao: Miljković Duško lutalica/spomen podiže brat Boško skitalica.

Dragom Ivanu Čoloviću već sam predložio da natpise s groba Boška Miljkovića uvrsti u sljedeće izdanje svoje čudesne ‘Divlje književnosti’, a rado bih potražio i nekoga da ih uvrsti i u antologiju ljudskog ruganja sa smrću i žalbi na život, a ne znam od koga da počnem.

1/2