>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Ruke moje, strpljenje vaše

Žarko Radaković, ‘Krečenje’ (Čarobna knjiga, Novi Sad 2018): Knjiga koja je izraz trijumfa volje za pisanjem. To je trijumf bezbrižnosti nad formom, fabulom i svrhom. Pre nego postknjiževnost, ‘Krečenje’ je s-onu-stranu-književnosti

Ako je čitalac propustio neku od prethodnih knjiga Žarka Radakovića (1947, Novi Sad), nije velika šteta, jer će ga autor sam podsetiti autocitatima kojima obiluje njegova dvanaesta prozna knjiga, recimo da je roman, ‘Krečenje’. To ne znači da je autor sklon samoreciklaži ili samohvalisanju, ali jeste sklon poetičkom ponavljanju. Njegov roman nije antiroman, više je kobajagi roman, bez fabule i drugih integrativnih sila. Čak nije ni skup priča ušiven u kožu romana, jer ni priča nema. Bilo da se evocira dalja ili bliža prošlost, prozni tekst je više jedan nagon za pisanjem koji u melasu naracije uvlači sve, čini se bez nekog suvislog cilja. Tako tzv. roman postaje svaštara čije unutrašnje rastrojstvo zbunjene kritičare navodi da postupak nazovu eksperimentalnim, čemu se i sam narator podsmeva. ‘Strukturu’ takvog pisanja nazvao bih nepromišljenom ili zapuštenom.

Svašta se na toj ropotarnici uspomena može pronaći, baš kao na buvljoj pijaci: i suvišne fotografije labavo povezane s tekstom, i trivijalni autopoetički iskazi, i reference na savremenu konceptualnu umetnost, od sveprisutnog Julija Knifera do Ere Milivojevića i Marine Abramović, ili na džez izvođače, od Breda Meldaua do Džona Zorna. Mogu se detektovati i elementi Kunstlerromana uz usputno portretisanje zemunske književne scene i elementi egzilantske proze sa dnevničkim beleškama ili referencama na prevodilačke susrete s Handkeom, kao i na rad u nemačkim medijskim kućama.

I taman kad osetite da vam je dosta tog nesuvislog galimatijasa i poželite da knjigu prepustite njenom dekompostu, preuzme vas jedna standardna, ali ubedljiva književno-istorijska retro-tura po Zemunu Raše Livade, Srbe Mitrovića i Davida Albaharija, iz doba koje pamti zemunsku železničku stanicu naspram pilona koji su pobijani za budući hotel Jugoslavija. Ili vas iznenade generacijski mikroportreti osenčeni veoma jednostavnom i duhovitom fantastikom ‘pričinjavajućih’ pogleda: ‘Nisam li, na primer, koleginicu Maju Herman, baš dok je briljantno izlagala (…) doživeo kao ‘kobilu bronzane dlake’ u trenutku ‘preskakanja prepone’ ‘na livadi’ (…) Boška Tomaševića sam jedanput video kao krokodila, drugi put kao bizona, treći put kao štajerskog konja, a četvrti put kao divikozu.’ Slične nemotivisane i neraščitljive preobražaje zabeležiće poglavlje koje se dešava u Bajinoj Bašti, ali će začikavajuća zaumnost transformacije tu ostati na nivou proizvoljne akrobatike mašte.

Mnogo toga nije jasno u ‘Krečenju’: čemu narcisoidni završetak u maniru monodrame gde više likova monološki govori o Žarku Radakoviću (liku ili ličnosti, procenite sami), čemu ničim izazvana pijana noć u banjalučkoj ćevabdžinici ili letnje poglavlje sa kelnericom u praznom restoranu pored katedrale? Na stranu kultur-brokersko poglavlje o SFRJ puno opštih mesta, gde se izvesna ličnost navodi isključivo kao J. B. T. ili mistifikacija o liku zvanom Dušan, moleru i prijatelju koji nestaje, koji može biti i naratorov dvojnik ili alter ego. U taj repertoar već viđenih i ko zna koliko puta iskorišćenih postupaka spada i otvorena simulacija Bernhardovog ‘Hodanja’, što je znatno inventivnije pokušala Barbi Marković još 2006. u noveli ‘Izlaženje’.

‘Krečenje’ Žarka Radakovića je izraz trijumfa volje za pisanjem. To je trijumf bezbrižnosti nad formom, fabulom i svrhom. Pre nego postknjiževnost, ‘Krečenje’ je s-onu-stranu-književnosti, pisanje koje nije ni za sladokusce ni za one s bizarnim ukusom – masovni ukus ne treba ni pominjati. Nije, dakle, bez zanimljivih ‘predaha’, ali ovakvo štivo u prvi plan (užeg izbora za NIN-ovu nagradu) progurala je sila zvana teška osrednjost tekuće literarne ‘proizvodnje’ u Srbiji.

1/1