>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Kolumnista vs. komunista

Reakcija na tekst Teofila Pančića: Sovjetski savez Pančić smatra slamnatom kućom, dok pravne države Zapada postojanim piramidama, valjda kao rezultat mukotrpnog rada njihovih neimara. Uočimo ovde temeljnu razliku između kolumniste Države (Pančića) i filozofa komuniste (Badju)

S obzirom da redakcija demokratičnog glasnika 'Vreme' i pored naših višekratnih molbi nije objavila naš odgovor na tekst njihovog kolumniste Teofila Pančića, zahvaljujemo se 'Aktivu' što će to učiniti. S poštovanjem, uredništvo Edicje Jugoslavija.

Nedeljnik ‘Vreme’ objavio je 12. februara tekst ‘O mračnom slonu’, Teofila Pančića, gde ovaj autor pruža osvrt na, po njegovim rečima, ‘jednu tanjušnu knjižicu, skoro pa brošuricu’, Alena Badjua (Alain Badiou, ‘D’un désastre obscur’, Éditions de L’Aube, 1991), prevedenu na srpski jezik pod nazivom ‘O mračnom slomu’ (FMK, Beograd, 2013), ali i u izdanju Jan Van Eyck Academie, Maastricht i Arkzin, Zagreb, 2009, englesko + hrvatskosrpsko izdanje sa pogovorom na srpskohrvatskom, pod nazivom ‘Mračni raspad, O kraju državne istine’. Predmet analize kolumniste Vremena bilo je izdanje na (samo) srpskom jeziku. Reč je o eseju koji je francuski filozof – u duhu skepse i skromnog entuzijazma za toliko najavljivane demokratske promene zemalja izraslih iz istočnog bloka – sročio ‘pod prozorom’ dešavanja 1989, postavljajući niz teza o sadašnjosti i budućnosti politike emancipacije, odnosno o lekcijama koje mišljenje politike izvodi iz života i smrti ‘realno egzistirajućih socijalizama’. Pančič svoju konačnu presudu ovoj ‘brošurici’ izriče, dabome, stručnim glasom veštaka, ocenjujući je paradigmatskim slučajem koji ‘pregledno pokazuje šta sve fundamentalno ne valja s tzv. radikalnom zapadnom levicom.’

Kako je, dakle, Pančić, presudio zapadnoj levici, čiji uzgred budi rečeno Alen Badju, kao izjašnjeni vanparlamentarni komunista, od davnina dobrovoljno nije deo: (pogledati njegove brojne tekstove o ‘parlamentarnoj levici, reaktivnoj ideji’?) Uočavamo četiri njegove glavne kritike, upućene na račun francuskog filozofa.

Zapadni levičari ne samo da ne bi smeli da reflektuju iskustvo istočnih realnih socijalizama, već nemaju prava ni da kritikuju zapadni kapitalizam u kojem žive, kao ni blagostanja i blagodati koje pruža njihova pravna Država

Dvostruka zabrana mišljenja

1) Pančić zamera Badjuu ‘lamentiranje’ nad ‘lešinom Sovjetskog saveza’, pri čemu se kolumnisti učinilo da francuski filozof čak oseća i izvesni gubitak za tom izumrlom orvelovskom životinjskom farmom koja će biti neposredno zamenjena formom ‘kapitaloparlamentarizma’. Po Pančiću je takvo ‘lamentiranje’ karakteristično za ‘hladnoratovski cinizam ‘radikalne’ zapadne levice: bolje je da vi tamo na Istoku živite u tim besmislenim ropskim uslovima, jer su ti vaši poludivlji poretci idealno strašilo za naše zapadne klasne neprijatelje, što nama ovde omogućava komforniji život u kompromisnoj državi blagostanja…’ Ova optužba za krađu užitka (u Državi blagostanja) Pančića vodi ka izricanju dvostruke zabrane mišljenja (Denkverbota): zapadni levičari ne samo da ne bi smeli da reflektuju iskustvo istočnih realnih socijalizama, već nemaju prava ni da kritikuju zapadni kapitalizam u kojem žive, kao ni blagostanja i blagodeti koje pruža njihova pravna Država. Badju je tako ocenjen kao pripadnik ‘ušuškane i visokim materijalnim i simboličkim statusom u ‘buržoaskom’ sistemu počašćene kroasan levice sa bolje obale Sene.’ No, barem kada je Badju u pitanju, Pančić nije mogao gore da promaši. Najpre, Badju postaje student u vreme osmogodišnjeg Alžirskog rata za nezavisnost, kada Francuska vrši neviđeni vojni i policijski teror nad stanovništvom Alžira (proglašenim sastavnim delom teritorije Republike Francuske): masakri i masovna hapšenja, mučenja i ubijanja članova alžirskog pokreta otpora, represije, uništavanje čitavih sela i pretvaranja delova gradova u geta. Borba protiv takvog kolonijalnog nasilja je bila prva Badjuova politička i intelektualna preokupacija.

Drugo, jedna od ključnih političkih referenci Badjua je ‘parisko proleće’ 1968. momenat kada dolazi do najvećeg generalnog štrajka u istoriji Francuske. Susret radnika-štrajkača i revoltirane gimnazijske i studentske omladine maja 1968. je za Badjua događaj od istorijske važnosti, povrđujući ‘da je nemoguća promena društvenih mesta politički moguća putem do tada nikad viđenog načina, progovaranja i napipavajućeg traganja za organizacionim formama, adekvatnim novìni događaja’ (Alen Badju, ‘4. Maj 1968.’, Edicija Jugoslavija: Beograd, 2009, str. 19). To nije sve: nakon 1968., i okupacije Sorbone, Badju se, zajedno sa jezgrom francuske teorijske levice seli daleko od obala Sene, u parisko predgrađe Vinsen. Univerzitet u Vinsenu postaje centar intelektualnog otpora i ozbiljno ugrožava temelje najznačajnijeg ideološkog aparata Države: Škole, tj. Univerziteta ili, kako bi to toplo rekao Marko Ristić, Unezveriteta (neprestanim prekidima nastave, drugačijom nastavom i razmenom znanja, drugačijim kursevima, nastavom bez ocena, u čemu se naročito isticao Badju o kome je zapisano da je ‘prolaznu ocenu davao upravo onima koji nisu pohađali nastavu jer ih je dotaklo realno sveta’). Posle nekoliko žestokih sukoba sa policijom, francuska vlada seli čitav pobunjeni univerzitet u Sent-Deni, još udaljenije predgrađe Pariza, većinski naseljeno kolonijalnom imigracijom iz Afrike. Na univerzitetu Pariz 8, transportovanom iz Vinsena, pored Badjua, predaju i Balibar, Delez, Gatari, Fuko, Lazarus, Ransijer, i mnogi drugi revoltirani teoretičari (istina je Pančića nije bilo da im tada presudi). Dakle, Pančić izvrće temeljne istorijske činjenice o imperijalističkoj Francuskoj, koja već vekovima vrši sistematsko nasilje ne samo nad svojim kolonijalnim podanicima već i vlastitim građanima, radnicima, studentima i intelektualcima. Dok on Sovjetski savez predstavlja kao ‘mračnog slona’ koji je ‘porazbijao sve u staklarskoj radnji pre nego što se neoprezno posekao i izdahnuo’, on o francuskoj državnoj mašineriji peva dečije pesmice nalik one ‘Slon Lepotan Dondolan’. Tom Dondolanu i dan-danas 14 afričkih zemalja plaća kolonijalnu taksu u zamenu za ‘zahvalnost’ i ‘sigurnost’, tačnije, kako legalno izbrani predstavnici vlastitih zemalja ne bi doživeli istu sudbinu kao predsednici Centralno-afričke Republike, Gornje Volte ili Benina koje su ubili francuski legionari (Mawuna Remarque Koutonin, ‘14 African Countries Forced by France to Pay Colonial Tax For the Benefits of Slavery and Colonization’, www.siliconafrica.com, 28.01.2014.). Govoreći o promašenosti Badjuovog ‘lamentiranja’ nad sovjetskom državom Pančić takođe pominje i ‘gladne mase što su nagrnule iz istočnog Berlina preko Zida onog dana 1989?’ Sve to renomirani kolumnista izgovara u trenutku kada 59% istočnih Nemaca (i 39% zapadnih) ocenjuje socijalističke ideje kao dobre, dok jedna trećina ukupnog stanovništva Nemačke označava kapitalizam kao izvor siromaštva i gladi (‘Nemci: kapitalizam je kriv za sve’, B92, 1.03.2015). Pored toga, sociolozi upozoravaju da se u Nemačkoj, kao danas najmoćnijoj ekonomiji Evrope, formira nova radnička klasa koja nije u stanju da živi od svog rada. Klasno raslojavanje je sve izraženije, o čemu takođe neumoljivo svedoči statistika po kojoj se dve trećine bogatstva u Nemačkoj nalazi u rukama 10% stanovništva. Šta reći dalje, dobronamernom dosta.

Obožavalac basne o tri praseta

2) Pančić zatim spočitava Badjuu ‘aistorijsku dijagnozu’ raspada Sovjetskog saveza koja bi se potom činila kao nešto slučajno i bez jasnog uzroka. Jer, za razliku od Badjua, Pančić vrlo dobro zna da je raspad Sovjetskog saveza bio prouzročen strukturnim manjkom te slonovske konstrukcije. Pri tome je zanimljivo da on Sovjetskom Savezu ne zamera državnu čvrstinu, represiju i solidnost, već upravo mlakoću i slabost! Inače se, veruje on, ne bi ni raspao: ‘Solidne građevine odolevaju i orkanima – po čemu bi inače bile solidne?’ Što će reći, Pančić kao prikriveni obožavalac basne o tri praseta, Sovjetski savez smatra slamnatom kućom, dok pravne države Zapada postojanim piramidama, valjda kao rezultat mukotrpnog rada njihovih neimara. Uočimo ovde temeljnu razliku između kolumniste Države (Pančića) i filozofa komuniste (Badju). Za Pančića je politički ideal dobro i solidno izgrađena Država zapadne civilizacije i njene demokratske vrednosti. Taj apsolutni ideal je i osnovni pulsativni motiv njegovih sabranih dela, kolumni koje je objavio pod istim podnaslovom ‘život i smrt srpskog postkomunizma’ (5 tomova). Sve pomenute kolumne, tako, povezuje jedinstvena teza da se Srbija mora adaptirati na uzuse ‘zapadne civilizacije’, tj. na njene ritmove kapitalističke reprodukcije (u koje, skromno govoreći, ne veruju više ni sami pošteni kapitalisti, ako takvih ima): ‘Ako je moguće naći neki zajednički imenitelj gotovo stotinjak mojih kolumnističko-esejističkih tekstova uvrštenih u knjigu ‘Urbani Bušmani’, onda je to upravo jedna priča u bezbroj varijanti o gigantskom, svesno, namerno i s velikom masovnom radošću učinjenom civilizacijskom rikvercu: u trenutku kada je imala šansu da dublje ukoreni neke civilizacijske standarde, koje je sporo, mučno i s jakim otporima usvajala tokom XIX i XX veka, Srbija je – gotovo plebiscitarnom odlukom – pohrlila unazad, …’ (Teofil Pančić, ‘Urbani Bušmani’, XX vek: Beograd, 2001, str. 5-6.). U srcu te civilizacijsko-urbane uspavanke, krije se naravno bazični kultur-rasizam: implicitno i eksplicitno krivi za sve su seljaci vs. toliko iščekivanih velo i malo-građana (Urbanih Bušmana). Po Badjuu, međutim i za razliku, svaka državna konstrukcija predstavlja negaciju politike emancipacije, politike shvaćene kao proces oslobađanja od svih vidova državnog posredovanja koje garantuje dominaciju i eksploataciju. On u samo središte svog projekta upisuje bliskost i homonimiju između francuskih pojmova L’état (stanje) i l’État (država). Država, osim što predstavlja specifičnu istorijsku i političku kategoriju, takođe jeste jedan od centralnih ontoloških problema. Kao takva, ona je istovetna s ekscesom reprezentacijske strukture u svakoj situaciji, koji mnoštvo delova situacije uzima u obzir tako što ih smešta u striktno određene i hijerarhizovane podskupove. U tom smislu reprezentacija uvek vrši nasilje nad prezentacijom elemenata, namećući im hijerarhiju mesta. Ovaj stub Badjuove ontološke kritike Države nalazimo u tri njegova temeljna filozofska dela (‘Teorija subjekta’, 1982; ‘Događaj i bitak’, 1988, ‘Logike svetova’, 2006), kao i u oko 60 drugih knjiga, koje optaču njegovu ‘brošuricu’ o ‘mračnom raspadu’ istočnog socijalizma. U njima svoje filozofske osnove Badju tematizira u okviru različitih generičkih praksi, od politike i nauke do umetnosti i ljubavi. Nije da nije i on pisao brošurice, ali pisao je i još ponešto. I to pokušao da argumentuje kroz hiljade stranica svog raznovrsno-komplementarnog ontološkog dela. No, istina nije znao da će ga Pančić, sačekati na krivini njegovog osmodecenijskog života, te mu presuditi bez suđenja, direktno kolumnom u nedeljnom listi. Dum-tras i gotovo. Ili kako to narod kaže: Da je znao gde će pasti, sigurno bi usput negde usput seo.

Budući da su ideje pravne Države, koju Pančić uz toliko velikolepnog elana zastupa, doživele (mračnu i, avaj, raspadajuću) konkretizaciju u poslednjim decenijama širom istočne Evrope, pitamo se nije li upravo Pančić, zatočenik Emil Kue metode koja mu, kao istaknutom prvoborcu liberalno demokratskog obećanja, ne dozvoljava izlazak iz (uhodanog) kruga disidentske mantre o ‘civilizacijskim vrednostima’ koje čekaju iza ćoška sve

3) Pančić, dalje, prihvata kao tačnu Badjuovu ocenu zapadnih pravnih Država kao skeptičnih tvorevina koje ne zastupaju nikakvu normu ili Dobro, s tim da on u tome vidi baš ono ( op. cit) ‘što je tako dobro u vezi sa ‘relativističkim i skeptičnim državama’… Koje su, bajdvej, jedine u kojima mislioci poput Badijua uopšte nastaju i razvijaju se, i pri tome ne završavaju na vešalima i lomačama, nego u panteonu slavljenih i suštinski društveno privilegovanih.’ Koliko je Badju imao prilike da uživa u blagodetima te ‘pravne Države’ rečito govori činjenica da je bio šesnaest puta privođen, hapšen, saslušavan i zatvaran povodom svojih napisa, tekstova i pamfleta (Alain Badiou, ‘Cinéma’, Nova Editions: Paris, 2010, str. 13). Iz tog razloga je bio prinuđen da objavljuje pod pseudonimima (James Strether, Georges Peyrol, i mnogim drugim). No, komunista Badju je to tek nedavno obelodanio, dok bi kolumnista Pančić tako nešto, slobodni smo da zaključimo, rado imao u svojoj biografiji veteranskog ‘disidenta’, pripadnika beogradskog (civilizacijskog) kruga i hora života, smrti i naricanja u/o jugoslovenskom ‘dubokom komunizmu’ i ‘srpskom postkomunizmu’. U tom profi-disidentskom i tzv. demokratskog zboru, Pančić je naravno samo jedan od niza čemernih tenora koji se stapaju u nepodnošljivu reaktivnu priredbu koja traje predugo i sa istim programom, koliko i jugoslovenski ratovi. U njoj između ‘Zla’ (ancien regima) i ‘Dobra’ novo demokrata i civilizatora, koji će objasniti neprosvećenim masama šta je život, sloboda, građanske i malograđanske vrednosti, tržišne vrednosti, kulovsko oblaćenje i cool postojanje, gledaocima ne preostaje ništa već da zatraže konačni azil u drugoj galaksiju i pobegnu jednom za uvek od lažne dileme: Urbani ili T-urb(o)ani Folk ( a ko drugi). Jer sve je to zbog naroda i za narod, naravno. Pa i kritika narodnog neprijatelja Badjua.

Krug disidentske mantre

4) Konačno, Badju je prema Pančićevim rečima obeležen kao utopijski filozof čije ideje nikako nisu u stanju da se konkretizuju i ponude reality check. Što bi drugim rečima značilo da i svaka primisao o mogućnosti radikalne transformacije kapitalističkog sveta nije ništa drugo do puka utopijska iluzija! No, budući da su ideje pravne Države, koju Pančić uz toliko velikolepnog elana zastupa, doživele (mračnu i, avaj, raspadajuću) konkretizaciju u poslednjim decenijama širom istočne Evrope, pitamo se nije li upravo Pančić, zatočenik Emil Kue metode koja mu, kao istaknutom prvoborcu liberalno demokratskog obećanja, ne dozvoljava izlazak iz (uhodanog) kruga disidentske mantre o ‘civilizacijskim vrednostima’ koje čekaju iza ćoška sve (samo što ih Srbi, naročito njihov neurbanizovani deo, tvrdoglavo odbijaju, pa stoga i u tom grmu, zapravo po Pančiću, leži zec njihove varvarske tragedije). Ukratko, Pančićeva apologetika današnjeg liberalnog imperijalizma se svodi na tvrdnju da kapitalizam nema alternative, a njegova politička forma pravne Države jeste bez premca i mane, jer su ‘države Zapada odustale od ‘metafizicirajućeg’ društvenog inženjeringa, tj. nasilnog arbitriranja upravo u pitanjima istine ili Dobra.’ Koliko su države Zapada odustale od nasilnog arbitriranja nabolje pokazuju njihove politike neprestanog uslovljavanja, kao i eksplozivi koji se sa većom ili manjom preciznošću po celom svetu ‘hirurški’ bacaju u ime Demokratije i Slobode. Za Pančića je Badjuov tekst iz 1991. dokaz da i danas postoje realne pretnje dobroj zapadnoj Državi i njenoj lepoj duši: ‘Danas, kada se levi i desni radikali pogdegde i udružuju ne bi li iznova doakali ‘trulom parlamentarizmu’ (jako su nas usrećili i prošli put kad su to radili, puna su groblja njihovih postignuća), ova je tematika sve samo ne passe.’ Tako nam kaže moderni Panćić. I dok po njemu svi ti pokušaji (crni i crveni) nisu samo passé, jer bi opet mogli da nas odvedu ka masovnim grobnicama, on nije u stanju ni da vidi realno nasilje globalizovanog kapitalizma, alarmantne narandžaste boje, od Ukrajine, preko Batajnice do Gvatanamo beja.

Jednom rečju, čitajući civilizacijskog Pančića, čovek ne može da se ne zapita gde prestaje Pančić, a gde počinje Palčić. Sećate se bajke o Zlom divu kome Palčić, spasavajući svoju gladnu i kod diva zalutalu braću, negde u dolini svevremene i do dandanas, nažalost, aktuelne gladi, kaže: ‘Nemoj nas ubiti, bićemo ti sluge, vidi koliko nas ima, radićemo sve što kažeš, bićemo odani i poslušni’, a div, pošto je lenj, pristane na to? I tako se braća spasu. U bajci, oni sutradan uspevaju da pobegnu, dok Pančić izgleda ostaje u tom zapletu, bez srećnog kraja. Jer kao dragoceni propagator današnjeg globalnog imperijalizma, njegova kritika ‘srpske Palanke’ itekako ide niz vodu onima koji rešenje postojeće krize, i destruktivnih učinaka tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, traže u lekovitim anti-palanačkim reformama, čitaj održavanju status-quo-a koji još žešće treba da pritisne sirotinju na periferiji i iz nje izvuče i poslednje atome radne snage. Tako, nameće se zaključak, Pančićeva žurnalistika palanke nije ništa drugo do svest koja nije u stanju da ‘život i smrt srpskog postkomunizma’ situira u globalni proces politike, kontrole nad životom i smrti kako u centru, tako i na preriferiji kapitalizma, proces koji danas očito, i sa sve tanjom maskom demokratizma, sprovode centri svetskog ekonomsko-političkog imperijalizma uz pomoć njihovih lokalnih pomagača (njihovom servilnom panteonu svakako zasluženo pripada i uvaženi kolumnista). U tom smislu, mišljenje mogućnosti istinski novog (ni reaktivna ideja parlamentarne Levica, ni desnica, već) politike emancipacije, koju Badju zastupa, postaje realna pretnja kapitalizmu. Odatle, pogodili ste, i interes koji Pančić pri-daje jednoj mršavoj ‘brošurici’. Za to vreme, u svom predgovoru za srpsko-hrvatsko izdanje ‘D’un Désastre Obscur’ (‘Mračni raspad’), Badju poručuje: ‘U biti, ova knjiga ne dospijeva na Istok prekasno. Prije dvadeset godina ona je mogla biti jedino ignorirana. No vremena se mijenjaju. Kapitalizam se suočava sa svojom najvećom sistemskom krizom, demokracije Zapada su oboljele, političke partije pokazuju se kao prazne forme, rat više-manje prijeti posvuda… Diskusija o realnom komunizmu, neizbježno je, (ponovo) počinje.’ (Alain Badiou, ‘Mračni raspad – O kraju državne istine’, Jan van Eyck Academie & Arkzin: Maastricht & Zagreb, 2009). No, šta da se radi : Pančić kaže drugačije.

N.B. I da, Badju ili Badiju? Viša nadzorna instanca, lektor ili arbitar jezičkog čistunstva, kako preporučuje Pančić, sigurno neće ublažiti bit Bad(iou) boy jeretičkog, nepodobnog i van kapitalističkog mišljenja i delanja. Jer kako zaboraviti ključnu Badjuovu opasku: ‘U demokratiji je sve dozvoljeno, osim da se ne bude demokrata’. Emancipatorsko mišljenje traje, kada je AB u pitanju već 40 godina, ostavljajući za sobom, diljem našeg globalnog sveta, sada vec nezibrisivi fosforoscentni trag. Uprkos Buš-mana. Svih vrsta.

Edicija Jugoslavija je kolektiv samizdat, objavljuje emancipatorsku literaturu i teoriju. Od jugoslovenskih nadrealista (u priremi) do francuske savremene teorije. Inicijator je gostovanja Alena Badju, Beograd/ Novi Sad, januar 2015. Ovaj tekst je stav uredništva Edicije.

1/1