>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Radomir Kukobat Ilegalni migranti u Srbiji nisu pali s neba

Srbija je na putu ilegalnih migracija samo tranzitna država, a konačno odredište je EU. Možda se u Budimpešti nadaju da će podizanjem žičane ograde na granici sa Srbijom sprečiti te ljude da uđu u Mađarsku, ali je malo verovatno da će Orbanova vlada na taj način rešiti problem nepoželjnih migracija

Radomir Kukobat je direktor Fonda za pružanje pomoći izbjeglim, prognanim i raseljenim licima u AP Vojvodini. Rođen je u Glamoču, a u Vojvodinu je došao prije rata kao student mašinstva. Po zanimanju je mašinski inženjer i master inženjerskog menadžmenta. Naš sagovornik se dugo bavi pitanjem izbjeglica u Vojvodini.

U Vojvodini je više od polovine svih izbjeglica koji su došli u Srbiju nakon ratova devedesetih. Kakvi su osnovni brojčani pokazatelji koji govore o trenutnom stanju?

Prvi popis izbeglica u Srbiji obavljen je 1996. i tada je u Vojvodini bilo evidentirano njih 230.000, kao i još 30.000 ljudi koji su u pokrajinu takođe došli kao izbeglice, ali nisu dobili formalni izbeglički status. Reč je o pripadnicima JNA koji su službovali izvan Srbije, njihovim porodicama, civilnim licima na službi u vojsci itd., koji su dobili tzv. status ratom ugroženih lica. U zbiru to je 260.000 ljudi ili oko 13 odsto od ukupnog stanovništva Vojvodine, što je zaista vrlo veliki broj, a ako računamo i one koji su u periodu od 1991. do 1995. ovde došli kao izbeglice ali su ubrzo otišli dalje u treće zemlje, onda je to znatno više, možda i svih 300.000 duša. Približno pola izbeglica je smešteno u Vojvodini, oko 30 odsto se nalazi na području Beograda, a preostalih 20 posto je u drugim delovima centralne Srbije. Taj odnos je uspostavljen na početku izbegličke krize i očuvan je do danas. Apsolutni rekorderi u Srbiji po učešću izbeglica u ukupnom stanovništvu su opštine Šid i Inđija, takođe u Vojvodini. Čak 23 odsto stanovnika Šida čine izbeglice, a u Inđiji ih je tek nešto manje, 21,5 odsto.

Danas je u Srbiji nešto više od 35.000 ljudi koji i dalje imaju izbegličku legitimaciju, od kojih 18.000 živi u Vojvodini, a tu su, naravno, i svi oni koji su u međuvremenu izgubili status izbeglice zato što su prihvatili srpsko državljanstvo. Prema poslednjim podacima koje smo dobili iz Ministarstva unutrašnjih poslova, državljanstvo Srbije je dosad dobilo 370.000 ljudi koji su došli kao izbeglice. Uzimanjem srpskog državljanstva promenjen je njihov formalni status, ali je socijalno-ekonomski položaj ostao nepromenjen. Zato po važećim propisima oni imaju jednako pravo na pristup programima pomoći kao i oni koji su i dalje u formalnom izbegličkom statusu.

Pomoć države i društva

Kako su ti ljudi organizovali svoj život dvadeset godina nakon izbjeglištva i što je najvažnije za njihovu uspješnu integraciju u ovdašnje društvo?

Povratak je gotovo stao. Lane se, uz pomoć Komesarijata za izbeglice, u Hrvatsku vratilo 20, a u BiH pet porodica, a slični su brojevi i u izveštajima za 2012. i 2013. godinu. Nama su se lane prijavile tri povratničke porodice za BiH i jedna za Hrvatsku, a ove godine – nijedna

Ključni preduslovi za njihovu uspešnu trajnu integraciju jesu rešavanje stambenog pitanja i zaposlenja. Vlasti u Srbiji, uključujući tu i lokalnu samoupravu i pokrajinske organe, posle 2000. godine uložile su značajne napore da se ti osnovni preduslovi obezbede, čak i u periodu posle 2008. i rasplamsavanja ekonomske krize. Naravno, probleme sa stanom i zaposlenjem ima i domicilno stanovništvo u Srbiji, ali je ekonomska kriza posebno pogodila izbeglice zato što je najveći pad privrednih aktivnosti zabeležen u oblasti građevinarstva, trgovine i usluga, privrednim granama u kojima je uposleno najviše izbeglica. Zbog toga sa sigurnošću možemo reći kako je stopa nezaposlenosti danas veća među izbeglicama nego u opštoj populaciji. Izbeglice su mahom vredni, preduzimljivi ljudi, koji često sami rešavaju svoje probleme, ali je dugotrajna kriza mnoge dovela u gotovo bezizlaznu situaciju. U Fond svakog dana dođe nekolicina ljudi koji kažu da im je danas teže nego 1995. i da su prinuđeni prvi put da traže pomoć. Pored pomenutih problema koji su zajednički, izbeglice se suočavaju i s nizom onih specifičnih koje nemaju druge socijalne grupe. Tu pre svega mislim na statusna i druga pravna pitanja, imovinu u zemlji porekla, različite probleme iz oblasti radnih odnosa, penzijskog staža i sl., koje izbeglice ne mogu same rešavati, u tome im je potrebna pomoć države i čitavog društva.

Imate li u Vojvodini još izbjegličkih centara?

U Vojvodini postoji još samo jedan kolektivni centar za smeštaj izbeglih i raseljenih. Reč je o centru u Pančevu, koji je formiran u zgradi nekadašnje Teritorijalne odbrane i u kojem sada živi 70 ljudi, od kojih je petnaestoro iz Hrvatske i BiH, dok su ostali s Kosova i Metohije. Taj centar će biti zatvoren do kraja ove godine, kad bude završena zgrada sa stanovima za 16 porodica, koja se uveliko gradi, te rešeno stambeno pitanje za preostale stanare. U poslednje dve-tri godine raseljeni su i svi veći neformalni kolektivni centri, koji nisu bili priznati od strane Komesarijata ali u kojem su boravile izbeglice, poput onog u Krnješevcima kod Stare Pazove ili onog kod Termoelektrane u Zrenjaninu, pa je i taj problem rešen. Od početka sledeće godine u Vojvodini više neće biti kolektivnih centara – barem će ta stranica izbegličke istorije biti zatvorena.

Koliko je izbjeglicama pomagala šira zajednica u Vojvodini, državni, pokrajinski i lokalni organi vlasti, a koliko su sami morali da ulože napora da stvore elementarne uslove za život?

Odnos prema izbegličkom pitanju se menjao i u tom procesu možemo uočiti dva perioda: jedan do 5. oktobra 2000. i demokratskih promena u Srbiji, a drugi od 2001. do sada. Devedesete godine su za trajno rešavanje izbegličkih pitanja gotovo potpuno bile izgubljene. Politički odnosi između zemalja sukcesora SFRJ su bili vrlo loši, prave saradnje nije bilo, veliki broj ljudi je bio u kolektivnim centrima, Srbija se suočavala s brojnim problemima na unutrašnjem i spoljnom planu. U takvim uslovima, podrška izbeglicama se svodila na humanitarnu pomoć, održavanje kolektivnih centara, angažovanje za izbore i sl., a to je velika šteta. U dosadašnjoj praksi u svetu, najveći broj ključnih pitanja za izbeglice rešava se u prvih pet godina posle okončanja ratnih sukoba, a kod nas u tom periodu nije rešeno nijedno. Tek je Sarajevska deklaracija 2005. odredila temeljne principe i ukazala na put rešavanja ove problematike. U Srbiji se od 2000. snažnije krenulo u realizaciju programa trajne integracije, značajan broj ljudi se vratio u zavičaj, otoplili su odnosi među republikama bivše Jugoslavije, nikla su izbeglička naselja po selima i gradovima. Novi impuls dale su promene u Komesarijatu za izbeglice 2008., a čitav taj zamah, na neki način, doživeo je vrhunac izradom Regionalnog stambenog programa, koji su zajednički napravile Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora, te Donatorskom konferencijom u Sarajevu 24. aprila 2012., kad je za realizaciju tog programa obezbeđeno 260 miliona evra. Naravno, broj izbeglica na prostoru bivše SFRJ je toliko velik da sve probleme ne bi mogle rešiti ni mnogo bogatije i bolje organizovane države.

Završen proces integracije

Nedavno je rađeno opsežno istraživanje o stanju izbjeglica i stepenu njihove integracije u multietničkoj Vojvodini. Što je ono pokazalo, odnosno kako ocjenjujete stepen njihove integracije?

Povod za to istraživanje je bila dvadeseta godišnjica od završetka ratova u Hrvatskoj i BiH. Smatrali smo da je to pravo vreme da se napravi presek stanja, da vidimo dokle je stigao proces integracije u ovdašnju društvenu sredinu, kako se izbeglice osećaju u novom okruženju, jesu li se navikli, šta misle o odnosima s lokalnim stanovništvom, o čemu razmišljaju kad planiraju svoju budućnost. Angažovali smo istraživački tim pod vođstvom Srbobrana Brankovića, pionira u sociološkim istraživanjima na prostorima bivše Jugoslavije, koji je obavio velik posao. Kad su na kraju obrađeni rezultati, videlo se da ukupno 74,3 odsto ispitanika sebe vidi kao građane Srbije ili članove lokalne zajednice, dakle nekog ko ovde trajno ostaje. Tek deset odsto ispitanika je reklo da bi se vratilo u mesto prethodnog prebivališta pod uslovom da tamo obezbedi bolje uslove za život, a vrlo velik broj njih – 30,6 odsto – spremno bi pošli u inostranstvo ukoliko bi im se ukazala takva mogućnost. Podaci o onima koji žele u inostranstvo približno su jednaki onima u opštoj populaciji, a uočljiva je podela po životnoj dobi: u mlađoj populaciji i do 50 je odsto onih koji bi išli u inostranstvo, a među starijima tek oko 15 procenata. Takođe, pokazatelji o ekonomskom stanju izbegličkih porodica slični su onima za opštu populaciju, pa se na osnovu svega može reći kako je proces integracije gotovo završen i da se tu više ne mogu očekivati značajnija pomeranja.

Da li se onda može kazati da je povratak kao rješenje praktički nestao? Rezultati istraživanja koje ste prezentovali ukazuju na to, ali da li ima još nekih pokazatelja?

Raspoloživi podaci o broju povratnika su nepouzdani jer se stanje u evidenciji povratnika i stvarno stanje na terenu značajno razlikuju. Neki su samo formalno evidentirani kao povratnici, neki bukvalno žive na dve adrese, a nije mali broj ni onih koji su se u jednom trenutku vratili u zavičaj, da bi posle nekog vremena ponovo došli ovde. Naposletku, povratničku zajednicu karakteriše i visoka stopa smrtnosti, jer se vraćaju mahom stariji ljudi, pa zato verodostojno zvuče procene po kojima tek 43 odsto onih koji su evidentirani kao povratnici u Hrvatskoj i dalje živi tamo. Mnogo precizniji odgovor, međutim, mogu dati na pitanje o perspektivama za dalji povratak. Tu su pokazatelji konstantni već nekoliko godina i ukazuju na to da je povratak gotovo stao. Lane se, uz pomoć Komesarijata za izbeglice, u Hrvatsku vratilo 20, a u BiH pet porodica, a slični su brojevi i u izveštajima za 2012. i 2013. godinu. Nama su se lane prijavile tri povratničke porodice za BiH i jedna za Hrvatsku, a ove godine – nijedna. Naravno, ima onih koji se vraćaju u svojoj režiji, ali ni njih nema ne znam koliko. Zato i naš Fond snižava nivo aktivnosti u podršci povratnicima, a sredstva i energiju preusmerava na podsticaje uspešnoj integraciji u ovdašnje društvo.

U pograničnim mestima na jugu i severu zemlje azilanti su odavno postali uobičajena pojava, ali je broj ljudi koji sada pristižu toliko velik da to postaje problem čitavog društva. U prvih šest meseci ove godine evidentirano je više od 35.000 ljudi iz Afrike i Azije koji su izrazili svoju nameru da zatraže azil u Srbiji

Evropski problem

Danas smo suočeni s problemima druge vrste izbjeglištva: Vojvodina je tranzitno područje za izbjeglice s Bliskog istoka koji se kreću ka zapadnoj Evropi. Taj problem je eskalirao u mjeri da je mađarska vlada najavila podizanje zida na granici prema Srbiji. Kako to komentarišete i kako vidite moguća rješenja?

Taj problem uopšte nije nov, ali je sad dospeo u centar pažnje javnosti kako zbog toga što je broj tražilaca azila od početke ove godine dramatično povećan tako i zbog te nesrećne odluke mađarske vlade. Naime, odmah posle početka tzv. arapskog proleća reke ljudi iz severne Afrike i s Bliskog istoka, pa čak i Srednjeg istoka (iz Avganistana i Pakistana) krenule su put Evrope u potrazi za boljim i sigurnijim životom. Naša zemlja se našla na kopnenoj trasi puta koji, prema onom što znamo, počinje u Turskoj, a onda preko Grčke i Bugarske te Makedonije stiže kod nas. Srbija je na putu ilegalnih migracija samo tranzitna država, a konačno odredište je Evropska unija, odnosno zemlje severne i zapadne Evrope. U pograničnim mestima na jugu i severu zemlje azilanti su odavno postali uobičajena pojava, ali je broj ljudi koji sada pristižu toliko velik da to postaje pitanje kojim treba da se pozabavi čitavo društvo. U prvih šest meseci ove godine evidentirano je više od 35.000 ljudi iz Afrike i Azije koji su izrazili svoju nameru da zatraže azil u Srbiji, a njih bezmalo 6.000 je zatražilo i privremeni smeštaj. Možda se u Budimpešti nadaju da će podizanjem žičane ograde na granici sa Srbijom sprečiti te ljude da uđu u Mađarsku, ali je malo verovatno da će Orbanova vlada na taj način rešiti problem nepoželjnih migracija. Ilegalni migranti u Srbiji nisu pali s neba, već su ovde stigli tek pošto su prešli više zemalja, među kojima su i dve države članice EU-a. Reč je dakle o regionalnom i evropskom pitanju koje se ne može rešiti jednostranim merama i potezima, već isključivo zajedničkim i dobro koordinisanim radom svih država koje su pogođene ovim problemom. Naravno, krajnje anahrono, da ne upotrebim neku težu reč, deluje sama ideja da se neko danas usred Evrope ograđuje žicom.

Koliko problem azilanata sa Bliskog istoka može uticati na efikasniji način rješavanja pitanja izbjeglica iz ratova devedesetih koji su danas u Vojvodini? Imaju li ova pitanja neke dodirne tačke?

To su i formalno i suštinski različita pitanja, kako po svom uzroku i posledicama tako i po zakonskoj regulativi. Srpski zakon kao izbeglice priznaje samo one koji su došli iz neke od republika bivše Jugoslavije, odnosno Hrvatske i BiH, dok ljudi s Kosova, pošto su raseljeni unutar granica zemlje čiji su državljani, imaju status interno raseljenih lica. Svi ostali koji dođu mogu samo da traže azil, što oni i čine u situaciji kad ih zaustave ili uhvate u pokušaju ilegalnog prelaska granice. Ilegalnim prelaskom granice oni čine krivično delo i tad su u nadležnosti Uprave pogranične policije sve dok ne zatraže azil. Traženjem azila ili izjavom da nameravaju tražiti azil, oni legalizuju svoj privremen boravak ovde i od tada do konačnog rešavanja njihovog zahteva briga su Komesarijata za izbeglice i migracije. U tom periodu oni traže način da nastave svoj put, tako da najveći broj onih koji su najavili da će tražiti azil ili su čak podneli formalan zahtev za azil, više uopšte nije u Srbiji. Briga o azilantima se zato svodi na osnovnu zdravstvenu kontrolu i jednokratnu humanitarnu pomoć, što može zaokupiti pažnju javnosti, pa i ljudi iz Komesarijata, ali ne može zaustaviti realizaciju programa pomoći izbeglicama. Za izbeglice se traže trajna rešenja.

1/1