Za ovogodišnje, 15. izdanje Festivala Krokodil koji se odvija u Beogradu od 15. do 18. juna odabrali ste moto "Prostori slobode". Preuzeli ste naziv nekoliko Krokodilovih programa?

Svi ti naši programi i projekti na različite načine tretiraju činjenicu da su različite vrste nesloboda sama kičma društvene strukture, ali i da postoji mogućnost borbe protiv toga, a to je da čovek stvara sopstvene prostore slobode. Kako je vreme odmicalo, nekako je ojačala ta društvenopolitička pa i aktivistička strana našeg bavljenja ovom realnošću. Ja ne vidim u Srbiji jasne granice između onoga šta je književnost i onoga šta su društvenopolitičke i aktivističke aktivnosti. Mislim da sve to spada u jednu opštu stvar. To se jako pojačalo u Srbiji u februaru prošle godine kada je počela ruska agresija na Ukrajinu, kada se nažalost ne samo srpska politika i mnogi njoj poslovično odani tabloidni mediji, nego i jedan zabrinjavajuće velik deo društva krvožedno obradovao agresiji moćnog nad manje moćnim. Tako smo odlučili da formiramo u Krokodilu jedan potpuno drugačiji ambijent. Odatle ideja prostora slobode koja se na kraju prelila i na naš festival.

Program ste ove godine proširili na cijeli dan, a formirali ste i nekoliko programskih zona...

Uvek smo malo patili kada bismo obilazili poznate svetske knjževne festivale jer je vašarski ambijent svima prirođen u tom smislu da se programi događaju tokom čitavog dana, na različitim punktovima. Za mene je bila prosto interesantna pomisao da niko, pa ni mi kao organizatori, ne možemo da vidimo sve programe, a to je možda suština književnih festivala koju mi nismo imali jer smo u tom tehničkom smislu uvek bili linearni. Krenuli bismo u osam uveče, na jednom velikom stejdžu i tu bi se izmenjivali autori i različite ličnosti iz domena kulture, društvenog života, muzički nastupi...

S obzirom na to da smo pored našeg večernjeg programa – koji se od početka odvijao na predivnom otvorenom amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije u Beogradu – uvek imali i bogat off program. On se događao na različitim prostorima po gradu: u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kod nas u Krokodilovom centru, u Kulturnom centru Parobrod. Ti su programi bili sasvim pristojno posećeni za brojeve koje čovek očekuje na debatnim i tribinskim programima. Ali su nekako ostajali pod senkom festivalskih večeri koje su po svemu spektakularnije.

Zato smo ove godine odlučili da formiramo tri programske zone, nazvali smo ih debatna zona, pop zona i dečja gaming zona, i da ih lociramo na prostor ispred Muzeja Jugoslavije. U njih smo smestili uglavnom u prepodnevnim terminima radioničke programe, a u popodnevnim terminima uglavnom debatne i tribinske programe. S tim što imamo i različite susrete, tu je recimo i taj branč sa izdavačima koji radimo za autore koje želimo da predstavimo beogradskim izdavačima, onda otvaranje izložbe Varšava – Mariupolj koju radimo u saradnji sa poljskom ambasadom, pa predstavljanje programa festivala kratkometražnog filma iz Grčke Positively Different. Naša ideja je bila da ljudi provode dane s nama, da posećuju taj prostor i da se družimo i tokom dana.

Kao zvijezda Krokodila ove godine najavljen je Bernhard Schlink, čije se gostovanje spremalo godinama.

Ljudi vole Bernharda Schlinka, ono što odlikuje njegov prozni stil je sveta jednostavnost, te knjige se čitaju s izrazitom lakoćom, a ipak zahvataju jako duboko u neka suštinska pitanja koja su za nas kao društvo neizmerno važna. S druge strane, u Srbiji je objavljeno dvanaest ili trinaest njegovih naslova, čak i neki koji uopšte nisu fikcionalni, a sve do jednog prevela je Spomenka Krajčević. Ona je divna prevoditeljica koja je uhvatila Schlinkov jezik, imamo privilegiju, makar što se Schlinka tiče, da ga čitamo u tom ujednačenom prevodu. Imate osećaj da ga čitate u originalnom rukopisu, a mi se mnogo bavimo, između ostalog, ulogom prevodilaca kao književnih stvaralaca. Mi vrlo doro znamo koliko je prevod suštinski kreativni proces, a tu interesantnu simbiozu iskoristićemo da podcrtamo ulogu prevodilaca kao književnih stvaralaca.

Večernji program otvaranja rezerviran je za scensko čitanje "Urotnika", dramskog teksta koji supotpisujete s Igorom Štiksom. Kako je tekst nastao?

"Urotnici" su dramski tekst koji je nastao na osnovu delova eseja koje smo objavljivali u Krokodilovoj ediciji Zajednička čitaonica koju smo uređivali Igor Štiks i ja. Eseje su pisali autori od Miroslava Krleže, preko Mirka Kovača i Danila Kiša, Daše Drndić, Borke Pavičević, Bogdana Bogdanovića, sve do autora novijih generacija Aleksandra Hemona, Semezdina Mehmedinovića, pa i najmlađih kao što je Lana Bastašić. U samom dramskom tekstu pojavljuje se osam likova, koji sudjeluju u jednoj vrsti književne urote koja ima jako mnogo veze sa tim nemirnim dinamikama u kojima mi svako na svoj način u regionu na određene načine živimo.

Dakle to je jedan prevratnički, pobunjenički tekst koji je dosta interesantno koncipiran i mislim da je veliki kvalitet tog teksta u tome da na scenu zajedno izvodi naše poratne pisce, i one koji nisu više sa nama, i one koji su živi i aktivno još uvek stvaraju. U čitanju učestvuju glumci Ateljea 212, sjajna glumačka ekipa Svetozar Cvetković, Katarina Žutić, Dejan Dedić i Marko Grabež, to su zaista sjajna glumačka imena. Imali smo već jedno scensko čitanje u Ateljeu 212, ovo je drugo, a sudeći po reakcijama publike mislim da nema razloga da ne očekujemo da će i ovoga puta biti dočekan sa mnogo oduševljenja.

Ali Krokodil se manje vrti oko književnih zvijezda, a više oko razmjene ideja?

Mi dovedemo globalne književne zvezde u Beograd, ali to ne budu glavne zvezde festivala: prave zvezde na festivalu su regionalni pisci! Pisci se svi listom poznaju, druže se, nastupaju zajedno, čitaju zajedno, pa eto postoji i dalje neko veselje vezano uz tu činjenicu. Izdavaštva su u nekim zemljama, naročito u Hrvatskoj i Srbiji, klasični srednjevekovni feudi koji ne dozvoljavaju da ništa ne uđe preko zidina njihovih utvrđenih gradova, teritorijalni su i do granice neizdrživosti štite svoja tržišta gotovo predatorski. To stvara bipolarnost pa imamo autore za koje osećamo da nam se obraćaju na našem jeziku, a istovremeno se objavljuju u dva, tri, četiri izdanja. To je ono što mislim i dalje čini platforme kao što je festival Krokodil jako potrebnima. Na njima se održava ta vrsta književne komunikacije.

Ove godine moram da počnem od Bore Ćosića. Sad su mu 92 godine i stiže nam pun fantastične energije. Iz Berlina nam dolazi Boris Buden, Zoran Predin je tu – on će imati i muzički i književni nastup. Trebala je da nastupi Dubravka Ugrešić, ali se desila tužna okolnost pa ćemo imati jedan in memoriam posvećen njoj i dodelu regionalne nagrade Štefica Cvek koja je sa njenim blagoslovom imenovana po njenoj najpoznatijoj književnoj junakinji. Tu su i Andrij Ljupka, prevodilac i pisac iz Ukrajine, Viktor Ivančić, Mirjana Drljević koja je nova zvezda na književnom nebu u Srbiji, za koju sam siguran da će se čuti u i regionu, Slavenka Drakulić, Darko Cvijetić, Robert Perišić.

Spram podela koje su uvek i neizostavno etno-nacionalne koje se nekako reflektuju na način na koji se predstavljamo po književnim manifestacijama po svetu, pa imate crnogorski, bosansko-hercegovački štand itd. po meni zaista nema greha da se misli o književnosti jezika. Ta ideja ne poništava potrebe za bilo kakvim autonomijama. Kad se naša književnost posmatra kao književnost jezika, a da to pritom nije nikakva ideološka stvar, nego naprosto stvar zdravog razuma, onda vidite da imate jednu književnu snagu na tom evropskom jugoistoku, da proizvodimo jako interesantna književna imena, da postoji mnogo različitih dinamika, i da je to jedan prosto uzbudljiv ambijent. To je vrelo odakle Krokodil evo već 15 godina crpi. Mi se nikada nismo našli u situaciji da ne znamo koga da pozovemo. Nakon 15 godina imamo dosta prava da podvučemo crtu i da donesemo neke zaključke a oni su, makar u ovom smislu, neizostavno pozitivni.