Naš sugovornik Vladimir Unkovski-Korica viši je predavač u Školi društvenih i političkih nauka na Sveučilištu u Glasgowu. Član je organizacija Counterfire u Velikoj Britaniji i Marks21 u Srbiji.
Kako biste opisali trenutačnu političku situaciju u Velikoj Britaniji?
Nešto je trulo u državi Britaniji. U protekle tri godine Britanija je smenila tri premijera. U proteklih šest godina imala ih je četvero. A u 37 godina, između 1979. i 2016., bilo ih je petero na čelu vlade. Ne postoji jedan, jednostavan uzrok koji može da objasni tu naglu promenu u političkoj stabilnosti jedne od vodećih svetskih država. Ipak, jasno je da je odluka na referendumu u junu 2016. da se napusti Evropska unija neka vrsta prelomnog trenutka, bez kog ne možemo da razumemo sve što se zbiva u Londonu u proteklih nekoliko godina.
Poraz Liz Tras i izbor Sunaka označava kraj jedne ere u britanskoj politici tokom koje je došlo do leve i desne polarizacije na zvaničnoj političkoj sceni. Povratak "ekstremnog centra" među konzervativcima veoma je značajan trenutak
Ustvari je referendumski rezultat iz 2016. bio veliko iznenađenje?
Sam referendum je održan jer je tadašnji britanski premijer Dejvid Kameron, nakon neočekivane, ali ubedljive pobede nad laburistima na izborima prethodne godine, odlučio da učvrsti svoj autoritet nad Konzervativnom partijom. Godinama je rasla podrška desnih populista iz UKIP-a, Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva. Oni su na izborima 2015. bili treća partija po broju osvojenih glasova, sa 12,6 odsto. Njihovo jačanje na političkoj sceni sve je više cepalo same konzervativce, što je činilo vladavinu dominantnije, "globalističke" struje partije težom za Kamerona. On je predstavljao dominantno krilo britanskog kapitalizma, koje je bilo zadovoljno u Evropskoj uniji. Kameron je na vlast došao 2010. nakon duže od decenije vladavine levog centra. Primoran da deli vlast sa Liberalnim demokratama prvih pet godina, Kameron je tek uspeo da vrati konzervativce na vlast bez koalicionih partnera na izborima 2015. On je bio siguran, nakon poraza pobornika nezavisnosti na referendumu u Škotskoj 2014. i laburista na izborima 2015., da ima jedinstvenu priliku da predstavi evroskeptike kao političku marginu ukoliko uspe ih porazi na referendumu 2016. Doživeo je šok. Na njegovoj strani bili su čitav britanski establišment, osim većine medijskih barona i najekstremnijih predstavnika finansijskog kapitala, većina vladajućih konzervativnih parlamentaraca, čitava zvanična opozicija u parlamentu, kao i zapadni državnici poput američkog predsednika Baraka Obame. Ali je ujutro 24. juna saznao da je prethodnog dana izgubio podršku naroda. Istog jutra je dao ostavku i prepustio partiju dojučerašnjim autsajderima.
Snaga establišmenta
Što se dešavalo poslije toga?
Od tada je Britanijom vladala konzervativna partija koja se svakim korakom, sve do pada premijerke Liz Tras 20. oktobra, politički udaljavala od establišmenta u Britaniji. Nakon Kamerona red je bio na Terezi Mej, koja je vladala od 2016. do 2019. Nju su, kao bivšu pristalicu ostanka u Evropskoj uniji, izabrali evrofilski raspoloženi torijevci da postigne dogovor koji bi zadržao prisne veze Britanije sa EU-om i nakon Bregzita. Međutim, njen gubitak proste većine na izborima 2017., protiv laburista predvođenih radikalnim levičarem Džeremijem Korbinom, naterao je torijevce da izaberu desnog populistu Borisa Džonsona, jednog od glavnih glasnogovornika sa referenduma za izlazak iz EU-a. Džonson je očistio otvorenije evrofile iz parlamentarne partije, prihvatio skoro identičan, mada po Britaniju malo manje povoljan, dogovor o Bregzitu sa EU-om koji je prisvojila Tereza Mej, a onda je na izborima ubedljivo porazio laburiste koji su bili podeljeni po pitanju Bregzita. Njegovi torijevci preuzeli su od laburista "crveni zid" na severu zemlje i delovali kao neprikosnovena vlast koja bi mogla još decenijama da dominira politikom. Džonson se uspešno predstavio kao konzervativac koji napušta tržišni fundamentalizam i traži intervencionističku politiku, koja bi pomogla deindustrijalizovanim delovima zemlje da se oporave. Plan nije bio jasan, po svemu sudeći, bio je više propagandni trik nego razvijen program.
Pandemija koronavirusa ubrzo je bacila svjetlo na realnost odnosa moći u Britaniji i srušila Džonsona?
Njegova vlast primorana je da odreaguje na pucanje po šavovima neoliberalne globalizacije. Od haosa u globalnim lancima snabdevanja do otkrića "ključnih" radnica i radnika bez kojih društvo ne može da opstaje, od kraha iluzije o "servisnoj" ekonomiji do nove realnosti države koja neposredno subvencioniše plate, postajalo je svima jasno da je neoliberalna era bila osnovana na lažima i da je veliki neuspeh. Štaviše, nespremnost društva, a pogotovo zdravstvenog sektora da se nosi sa pandemijom, primorala je državu na drastične mere protiv pandemije, poput lockdowna, mere koje je narod stoički trpeo, dok ih je sam premijer Džonson pritajno ignorisao. Otkriće da je on često održavao protivzakonite žurke, dok je javnost trpela situaciju u kojoj nije mogla da poseti voljene na samrti u bolnici, pokazalo je do koje mere vladajući britanski krugovi nisu u dodiru sa životima običnih ljudi. Džonson nije dugo izdržao, ali na njegovo mesto nije odmah pristigao favorit establišmenta, Džonsonov ministar finansija Riši Sunak, nego još ekstremnija Liz Tras. Tras je zapravo bila protiv Bregzita, što govori u prilog tome da je Bregzit bio simptom, a ne uzrok mnogih problema u politici. Njen se ekstremizam ogledao u pristupu i rešenjima koje je predlagala na sve dublju svetsku ekonomsku krizu, koja se pogoršala nakon ruskog napada na Ukrajinu u februaru ove godine.
Kir Starmer je zabranio parlamentarnoj levici da govori na platformama inicijative Stop the War Coalition, posle izbijanja rata u Ukrajini, tako postavivši novi uslov da je članstvo u parlamentarnoj partiji nespojivo sa kritikom NATO-a
Što je Liz Tras ponudila?
Ona je suštinski nudila verziju reganizma, mislila je da može da pozajmljuje novac i da istovremeno reže poreze, kako bi omekšala udar krize na javne servise i narod, ali je istovremeno podržala rast ekonomije. Problem je bio kontekst inflacije i rastućih kamatnih stopa. Funta je odmah krenula da pada u odnosu na dolar, dok je cena vladinih dugova astronomski poskupela. Ukratko, "tržište" nije dobro reagovalo na njen plan i ona je oborena nakon samo 45 dana. Konzervativna partija postala je toliko omražena da je u istraživanjima javnog mnenja otpadala kao ozbiljan igrač na političkoj sceni, sa procenom da će na izborima, kada bi bili održani odmah, torijevci imati samo pet sedišta u novom parlamentu.
Nakon što je ona otišla izabran je Sunak...
Njen poraz i izbor Sunaka, njenog glavnog rivala tokom leta, označava kraj jedne ere u britanskoj politici tokom koje je došlo do leve i desne polarizacije na zvaničnoj političkoj sceni. Povratak "ekstremnog centra" među konzervativcima veoma je značajan trenutak. Sunak je proizvod finansijskog sektora i bivši pobornik Bregzita, ali je ipak čovek kome je vladajuća klasa zahvalna jer predstavlja povratak na pokušaj podređivanja politike ekonomskim centrima moći. Period između 2016. i 2022. se okončava, barem nakratko.
Kako tumačite taj period?
On je bio rezultat neuspeha neoliberalizma i pogotovo kraha 2008., na koji su vladajuće partije širom razvijenog kapitalističkog sveta slično reagovale: rezanjem javnog sektora, pumpanjem jeftinog novca u sistem i održavanjem niskih plata. Dok su bogataši tokom tog perioda postali sve bogatiji, osiromašenje širokih narodnih masa polarizovalo je politiku, kako u Britaniji, tako i u svetu. Ako su konzervativci išli sve desnije u pokušaju da iznađu neku vrstu popularne baze, i laburisti su pod Korbinom između 2015. i 2019. pošli ulevo. Međutim, u oba slučaja snaga establišmenta u obe partije donekle je opstala. Konzervativci su ipak "prirodna" partija vlasti već više od jednog stoleća, sa dubokim vezama sa vladajućom klasom u Britaniji. Njihov "povratak" posle relativno kratkog perioda nestabilnosti dogodio se veoma naglo, pod pritiskom "tržišta" i uz pomoć parlamentarne partije. Ipak, dugovečnost te partije sada je u pitanju. Sunak će po svemu sudeći da se manje oslanja na dugove nego Tras, biće spremniji da održava više poreze i nadaće se da će moći sporije da reže javni sektor, kako bi povratio poverenje biračkog tela. Pred njim se nalazi veliki izazov jer on to pokušava u kontekstu najdublje krize životnog standarda nakon više decenija i uz činjenicu da je odluka centara moći u razvijenom kapitalističkom svetu da uvedu svet u recesiju kako bi smanjili inflaciju.
Oporavak laburista
Znači li to da su laburisti doživjeli oporavak nakon debakla 2019. godine?
Laburisti trenutno ne predstavljaju uzbudljivu alternativu torijevcima. Naprotiv, njihov povratak "ekstremnom centru" takođe je započeo nakon Korbinovog poraza 2019. Zapravo, parlamentarna partija nikada se nije pomirila sa Korbinovim izborom za partijskog lidera 2015. Čak je radila na tome da mu spreči pobedu 2017. i podrivala ga sve do poslednjeg kraha 2019. Napadali su ga lažnim optužbama da potpiruje antisemitizam u partiji i pokopali mu kredibilitet borbom da se napusti ideja "narodnog Bregzita" u korist "drugog referenduma". Taj zahtev se u mnogim tradicionalnim laburističkim izbornim jedinicama na severu tumačio kao poslednja kap koja je prelila čašu u dugom nizu izdaja radničke klase, koji su počeli još osamdesetih, kada se partija sve više kretala ka centru, a pogotovo devedesetih i dvehiljaditih nakon uspona centriste Tonija Blera. Blerov napad na Irak 2003. svakako je nešto što je okarakterisalo njegov period na vlasti, u negativnom smislu u očima naroda. Nakon Korbina je na kormilo izabran Kir Starmer, advokat i, kako se predstavio, levičar, koji je obećao da će da održi korbinizam. Ubrzo se to ispostavilo kao laž. Starmer je bio jedan od glavnih zaverenika protiv Korbina i krenuo je da napušta ekonomske zahteve iz Korbinovog vremena, a ubrzo je odstranio i samog Korbina iz parlamentarne partije. Započeo je nekoliko talasa čišćenja partije od levičara, a na stotine hiljada ih je napustilo partiju. On je parlamentarnoj levici zabranio da govori na platformama inicijative Stop the War Coalition, posle izbijanja rata u Ukrajini, tako postavivši novi uslov da je članstvo u parlamentarnoj partiji nespojivo sa kritikom NATO-a. Tokom leta, kada su sindikati krenuli da dižu glas protiv rastućih cena života, vodeći ozbiljne štrajkove u raznim sektorima, od železnice do poštanske službe, Starmer je odstranio ministra u senci Sema Terija kada je ovaj otišao da podrži radnike u štrajku. Teriju je od tada poništen izbor kao parlamentarnom kandidatu partije na narednim izborima.
Hajka protiv ljevice i sindikata je dakle na visokom nivou u Starmerovoj Laburističkoj partiji?
On je partiju pokušao da oblikuje kao pouzdanu vladu u senci, privrženu britanskom nacionalnom interesu, fiskalnoj disciplini, pa čak i monarhiji. Partija je stoga dugo ostala iza konzervativaca u istraživanju javnog mnenja, ali se definitivno oporavila u proteklim mesecima, pogotovo nakon kratkog perioda vladavine Tras. Laburisti su sada veoma uvereni da će biti vlast nakon narednih izbora, bilo to sada ili nakon kraja mandata ovog parlamenta, dakle krajem 2024. Međutim, laburisti će skoro sigurno naslediti ekonomski veoma tešku situaciju, što znači da će njihov odnos sa potencijalnim biračima u radničkoj klasi, koji ih podržavaju bez entuzijazma, ostati svadljiv. Zvaničnici nekih većih sindikata, poput Unite the Union, već duže vreme pričaju da će sve više uslovljavati laburiste za novčanu i političku podršku, pa je bivši čelnik tog sindikata Len Meklaski čak izjavio da će možda trebati oformiti novu partiju levice, ako Laburistička partija nastavi trenutnom putanjom.
Što sada radi prava ljevica?
Ozbiljne snage oko koalicije People's Assembly against Austerity, u kojoj Unite the Union ima jak uticaj, a u kojoj su jake snage korbinističke levice i u kojoj su i levlje snage, poput Komunističke partije Britanije i revolucionarne grupe Counterfire, organizuju protest 5. novembra sa zahtevom za nove izbore. I druge leve snage su se pojavile. Koalicija Enough is Enough! koju suštinski čine najmilitantniji sindikati transportnih radnika, poštanskih radnika i radnika u visokom obrazovanju, skupila je potpise 400 hiljada ljudi i prošlog meseca izvela više od 100 hiljada na ulice širom zemlje. Ona ostaje privržena levom centru u Laburističkoj partiji, pogotovo Endiju Burnamu i još uvek nije odlučno odgovorila na napad poslodavaca na poštanske radnike, odnosno na to da su najavili otpuštanje deset hiljada poštanskih radnika tokom talasa štrajkova. Ukoliko te koalicije i pokreti uspeju da bolje koordinišu akcije u narednom periodu, otvara se perspektiva i za novu levicu van laburista u Britaniji.
