U protekloj nedelji proglašen je 60. dobitnik NIN-ove nagrade, pa se Filip David sa svojim romanom ‘Kuća sećanja i zaborava’ (Laguna, 2014.) konačno u holu laureata ove nagrade pridružio svojim književnim prijateljima: Borislavu Pekiću (nagrada za roman ‘Hodočašće Arsenija Njegovana’ 1970. godine), Danilu Kišu (za ‘Peščanik’ 1972.) i Mirku Kovaču (za ‘Vrata od utrobe’ 1978.). Nagrađeni roman Filipa Davida predstavlja nedovršeni pazl, sastavljen od tematskih krhotina holokausta, egzistencija obeleženih traumom i otvorenih pitanja o poreklu i dosezima zla (više na: www.elektrobeton.net).
I ove godine, uprkos osrednjoj produkciji, isplivalo je iznenađenje, ‘Sabo je stao’ Ota Horvata (Novi Sad, 1967.). To nije roman, već nešto između autobiografske psihoterapije, fragmentarne evokacije u prozi i nekro-memoara posvećenih preminulim bližnjima, u prvom redu supruzi A. Kao što je Slobodan Tišma primetio u pogovoru Horvatovim ‘Izabranim i novim pesmama’ (2009.), pesnik Horvat i lirsko ja njegovih pesama su jedno te isto. Tako je i u knjizi ‘Sabo je stao’, koja je prva Horvatova prozna knjiga posle sedam knjiga poezije. Zapravo, knjiga ‘Sabo je stao’ ne bi ni nastala da nije bilo osnovnog traumatičnog podsticaja, smrti supruge posle dvogodišnjeg umiranja od raka, koja je pesnika Horvata dovela do uvida da se poezija posle smrti voljene osobe ne može više pisati. S treće strane, osnovni podstrek za prozu evokacije ili autobiografski put unatrag, u isto vreme je i njen glavni teret kao teksta koji (ipak) nastoji da prevaziđe ravan ekskluzivno intimnog diskursa. Strategije depatetizacije su omanule jednako iz strukturnih i iz poetičkih razloga: knjiga o bolu postala je ‘bolna’ knjiga, dominantno ispunjena lamentom.
Knjiga ‘Sabo je stao’ je imala kapaciteta da bude bildungs panorama o atipičnom junaku rođenom i odraslom u Novom Sadu, školovanom u Nemačkoj, koji je živeo u Budimpešti, putovao na različita mesta, da bi se skrasio u Firenci, ali i narativ o generaciji njegovih roditelja. Uz naslove kratkih poglavlja, koji se mogu čitati kao stihovi jedinstvene pesme, kao srednjoevropski kosmos u malom deluje komprimovana povest porodične biografije Sabove supruge A. iz Sarajeva. Sabo je apolitičan narator, ali nije nepristrasan, pominje ‘egzodus Srba sa Ilidže pred muslimanskom vojskom’ posle rata, kao i granatiranje zgrade u kojoj tokom rata boravi majka A., ali ne pominje ko je grad granatirao. Pitanje je čiju je perspektivu u ovom poglavlju preneo, porodice A., svog miljea ili (i) svoju ličnu. Dosta motiva je iz ranije Horvatove poezije našlo mesta u novoj prozi: slanje razglednice ocu, bežanje pred navodnim NLO-om u Novom Sadu, proto-epifanijski momenti u Firenci, u Grčkoj ili bilo gde na putovanju sa A.
Horvat je pesnik, i narator, koji slavi (vlastitu) ljubav, tačnije, slavi ushićenje osobom koju voli, gde je percepcija njenog tela uvertira u ili sastavni deo sveobuhvatnog ljubavnog uživanja. Horvat je iz poezije u prozu preneo i postupak ekfraze, ili opisivanja klasičnih likovnih dela, najviše Ticijana i Brojgela. Uz detaljan popis naslova u biblioteci supruge A., i autora poput Mendelsona, Baha, Piljnjaka, Gogolja i Tarkovskog upotpunjen je afilijativan okvir zajedničkog supružničkog ukusa.
Horvat je samosvestan autor koji u autotekstualnim refleksijama kroz skepsu jasno uviđa vrednosni domet svog pripovedačkog poduhvata. Sebe vidi kao ‘arheologa koji uzalud pokušava da rekonstruiše nestalo carstvo’ i koji ‘fragmente svog života teško uspeva da slaže u jasnu i preglednu celinu’. No celina knjige nije ni nejasna ni zbrkana, problem je u njenom osnovnom cilju i nameri. Jedno je dnevnički pisati o patnji i podići slavoluk apsolutnoj ljubavi koji će se odupreti eroziji zaborava, drugo pustiti da tekst pati kroz posrednost umetničke forme, a treće publikovati knjige (neizbežnog patosa) koje neće testirati empatiju čitaoca, ili člana žirija.
