>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Aleksandar Radić: Hrvatska nije preduzimala ništa šta bi Srbiju trebalo da uznemiri

Iako se lani u Hrvatskoj dogodio talas nacionalizma i znamo koliko su složeni odnosi Srba i Hrvata, u ovom trenutku nema nijednog relevantnog indikatora da se priprema nekakav scenario agresije na Srbiju. Državne službe dveju zemalja dobro su sarađivale čak i u vreme najžešćih političkih izjava u vezi izbeglica

Vojni analitičar Aleksandar Radić intenzivno se od 2000. godine bavi sigurnosnim temama na prostoru bivše Jugoslavije: trenutno piše za srpski magazin ‘Odbrana’ i hrvatski ‘Defender’ te za britanske i češke magazine koji obrađuju vojne teme.

Slušajući izjave najviših srpskih dužnosnika, premijera posebno, neupućeni bi promatrač mogao zaključiti da će uskoro doći do konflikta s Hrvatskom, no mi znamo da nije tako. O čemu je tu zapravo riječ?

Na Balkanu je slika stvorena na TV ekranima i u tekstovima tabloida postala paralelna stvarnost, ona koju, nažalost, vidi većina građana. Čini se da smo svi deo jednog velikog rijalitija, u kome u udarnim vestima možete da objavite da Hrvati pripremaju udar na Srbe balističkim raketama bez da to ičim dokažete. A ako postavite pitanje da li je to istina, dobićete etiketu ‘izdajnika’, ‘NATO-lobiste’ ili neku drugu zvučnu karakteristiku. Premijer Aleksandar Vučić je na božićno jutro gostovao na TV Pinku i kazao da se nećemo braniti praćkama od aviona, no ostali smo uskraćeni za odgovor na valjda najvažnije pitanje otvoreno u prvih nekoliko sedmica ove godine: Ko nam to radi o glavi? I da li je to istina? Iako se lani u Hrvatskoj dogodio talas nacionalizma i znamo koliko su složeni odnosi Srba i Hrvata, u ovom trenutku nema nijednog relevantnog indikatora da se priprema nekakav scenario agresije na Srbiju. Državne službe dveju zemalja dobro su sarađivale čak i u vreme najžešćih političkih izjava oko pitanja kretanja izbeglica. I policijske službe su radile koordinirano. Posmatrajući striktno vojni faktor, Hrvatska nije preduzimala ništa zbog čega bismo se uznemirili. Istina je da se ne volimo i da ne znamo šta nas čeka u budućnosti, ali trenutno nema nijednog razloga da neko veruje da smo na ivici novoga međunacionalnog konflikta.

Istrošena tehnika

Kakvo je stvarno stanje s naoružanjem, opremljenošću i vojnom moći Srbije i Hrvatske? Koliki su njihovi potencijali za politički i vojni konflikt?

Početak i kraj analize sadašnjega vojnog balansa Srbije i Hrvatske sadržan je u znanoj činjenici: Hrvatska vojska je deo NATO-a. Ona sada nije u prilici da samostalno preduzima bilo šta protivno volji saveznika. Kritičari takve procene mogli bi da ukažu na samovolju Turske u zasedi koju su postavili ruskim frontovskim bombarderima Su-24M, ali moć Erdoganove Turske, njeni resursi i značaj za velike igrače svetske pozornice ne mogu se porediti sa pozicijom Hrvatske. Generalizovano, obe vojske koriste uglavnom sredstva ratne tehnike koju su imale i ratnih devedesetih. Hrvatska se trudi da zameni istrošena tehnička sredstva i za što manje novca nabavi savremena, usklađena sa zadacima i potrebama NATO-a; od 2007. težišno je finansirala nabavku i uvođenje 126 oklopnih borbenih vozila Patria AMV i još je daleko od konačnog završetka tog projekta, odnosno dostizanja pune operativne sposobnosti, kako se to stručno zove. Viškovi tehnike iz partnerskih zemalja, do kojih se može doći kroz donacije ili relativno povoljne finansijske uslove, sada su HV-u postali glavni oslonac za modernizaciju – Amerikanci saveznicima poklanjanju borbena vozila koja su preživela ratove u Iraku i Avganistanu, pa su Hrvati stali u red i dobili 212 komada. Sada se priprema donacija 16 izviđačkih helikoptera OH-58D, aranžman za višecevni lanser raketa M270 koji je postao svima poznato sredstvo hrvatske pretnje Srbima. Iz Nemačke se nabavljaju samohodne haubice PzH 2000 itd.

U javnom mnjenju vrlo je snažan stav da bi se Vojska Srbije najviše ojačala nabavkom ruskih aviona i raketa; čak i u stručnoj javnosti, rusko oružje ima gotovo mitski status. Istovremeno, do sada ništa konkretno u tom pogledu nije urađeno

Srbija je u nepovoljnoj poziciji kada se radi o modernizaciji naoružanja, jer ima srazmerno veliku vojsku, najveću na prostoru bivše Jugoslavije po resursima na papiru, ali tehnika je stara, istrošena. Zato je veliki raskorak između količina tehnike koja se prijavljuje kao postojeća i stvarnih prilika u jedinicama. Na primer, od 20 lovaca MiG-21bis ne leti nijedan: jedanaest aviona proizvedenih između 1980. i 1983. prizemljeno je zbog isteka životnog veka, a deset proizvedenih od 1977. do 1979. od ranije je na listi tehnike koja nema perspektive. Jedan od tih aviona već je postavljen kao maketa bez motora u Kruševcu, na zahtev bivšega gradonačelnika Bratislava Gašića i sa odobrenjem ministra odbrane Bratislava Gašića.

Zašto je Vučić javnosti obećao rusko oružje, doveo potpredsjednika ruske vlade Dmitrija Rogozina i na konferenciji za štampu pokazao maketu raketnog sistema S-300?

U javnom mnjenju vrlo je snažan stav da bi se vojska najviše ojačala nabavkom ruskih aviona i raketa; čak i u stručnoj javnosti, rusko oružje ima gotovo mitski status. Mediji jačaju takav nekritički pogled, a svi izveštaji i članci koji afirmativno govore o svemoći ruskog oružja neobično su prijemčivi. Izvan konteksta još jednoga velikog mita o posebnom značaju Srbije, u kojoj se navodno sudaraju i svakodnevno prepliću interesi svetskih moćnika, i Amerikanaca i Rusa, cenim da je Vučić prepoznao koliko se pristalica može pridobiti nagoveštajem nabavke naoružanja sa istoka. Istovremeno, do sada ništa konkretno u tom pogledu nije urađeno, iako smo bombardovani obećanjima i lažnim nadama još od avgusta 2012., kada je Vučić na jednom od prvih putovanja u inostranstvo posle dolaska na vlast otišao do Moskve. U medijima, koji vole da se pozivaju na anonimne, dobro obaveštene izvore bliske Vladi, Ministarstvu odbrane i vojsci, pisalo se kako je izvesna nabavka novih višenamenskih borbenih aviona. Tema je kasnije proširena i na raketne sisteme protivvazdušne odbrane, radara, a diskusija je prekinuta prilično racionalnom izjavom ministra Gašića iz leta 2014. da nema novca za nabavku i da se zato zamrzavaju razgovori sa Moskvom na tu temu.

Može li ta nametljiva potreba vlasti za bliskošću s Moskvom biti prepreka na putu Srbije prema Evropskoj uniji?

Cenim da aktuelna vlast puno toga čini da se šta više približi NATO-u, ali da se, barem za sada, ne otvara pitanje punopravnog članstva. Sa članicama NATO-a na bilateralnom se nivou odlično sarađuje, svake se godine održava na desetine vežbi i zajedničkih aktivnosti, a Vojska Srbije aktivna je i u međunarodnim misijama, ali u duhu vojne neutralnosti, tj. u misijama pod mandatom UN-a. Primer za to je UNIFIL u Libanu, gde je jedna naša četa u sastavu španskog bataljona, a jedan vod u italijanskom sektoru. Prva vežba u istoriji sa ruskom vojskom održana je novembra 2014., a do tada je saradnja na nivou vojska-vojska bila sadržajnija između npr. Srbije i Hrvatske nego između Srbije i Rusije. Kritike koketiranja Srbije sa Rusijom stižu uglavnom iz EU-a, dok iz NATO-a, zanimljivo, nisu tako otvorene i prećutno se prihvaća sadašnje stanje kao prirodna posledica strateškog stava da se zadrže dobri odnosi Srbije i Rusije.

Na dve stolice

Što je srpskoj vojsci najpotrebnije i zašto to već nije nabavljeno?

Kada je reč o prioritetima, mogu dati samo ličnu procenu da bi, u slučaju složenih borbenih sistema, bilo svrsishodno ulagati u modernizaciju avijacije, koja je najviše stradala u poslednjih par decenija potpune nezainteresovanosti države za nabavku novih borbenih aviona. Poslednji lovci nabavljeni su 1987. i 1988., bila je to eskadrila 16 primeraka MiG-29, od koje su preostala samo četiri, od kojih obično može da leti samo jedan, a najviše tri. Na remontu koji je na njima završen 2008. resurs im je produljen za deset godina ili 700 časova naleta – u avijaciji, kada istekne kalendarski rok rada ili određeni nalet, avion mora da se prizemlji i ide ili na remont ili u rashod. Zato od desetina lovaca MiG-21bis sada više ne leti nijedan, poslednji je prizemljen pre četiri meseca i sada su preostala samo dva dvoseda MiG-21UM, a oni nisu od velike koristi za održavanje dežurstva u sistemu protivvazdušne odbrane ili, kako se danas to popularno kaže, air policingu. Naime, jedan je potpuno nenaoružan, a drugi ima instalacije naoružanja, ali nema integrisane rakete vazduh-vazduh i streljačko naoružanje. Premijer Vučić je u više navrata takvo jadno stanje lovačke avijacije javno predstavio kao najbolje do sada, pa i najbolje u poslednjih 20 godina. Jurišna avijacija nije u ništa boljem stanju od lovačke – preostalih par Orlova iz osamdesetih leti uz česte otkaze, modernizacija školsko-borbenih aviona Galeb G-4 odlaže se već devet godina i nikako da se sa papira krene u ostvarenje tog plana.

Odnos prema NATO-u za Srbe je nabijen emocijama, ali njima nije mesto u izradi strateških smernica koje bi trebalo da odrede našu budućnost. Primetno je da Vlada nema jasne stavove o tome ko bi nam bili saveznici, osim paušalnih procena koje traju koliko i jedan broj dnevnih novina

Smatram da je za Vojsku Srbije i samo društvo jedno od najvažnijih tehničkih sredstava transportni helikopter, koji je potreban i u miru, za podršku u slučaju prirodnih i veštački izazvanih katastrofa. Velike poplave 2014. pokazale su od kolike su važnosti letelice kojima je na listi zadataka gašenje šumskih požara, služba traganja i spašavanja civila i drugi zadaci. Trenutno naša vojska ima samo jedan Mi-17 iz 1989. (sa motorima od 1950 KS) i pet Mi-8 iz 1980. (sa motorima od 1500 KS), od kojih samo dva-tri lete. Ministarstvo odbrane potvrdilo je da su naručena dva nova Mi-17V-5, koja su sada u izradi u fabrici u Kazanu. Pa i kada stignu, na aerodromima u Batajnici i Nišu biće tek simboličan broj letelica. Za poređenje, Hrvatska ima 24 komada Mi-8/17, BiH sedam Mi-8/17 (dva će ove godine na remont), a Makedonija šest komada.

Zašto se, unatoč proklamiranoj politici vojne neutralnosti, još uvijek pokušava sjediti na dvije stolice, posebice ako znamo da je to za malu zemlju poput Srbije neodrživo stanje?

Zašto dve stolice? Zvaničan stav Vlade i uže politike odbrane je da se Srbija oslanja i na Moskvu i na Vašington, ali i na EU i Kinu. Naravno da poređenje sa vremenima Tita i njim lično prija egu naših političara, ali u praksi je neodrživo biti prijatelj sa svima i sve smatrati za saveznike. Vojna neutralnost je samo posledica zablude da smo važniji i pametniji u političkim vodama u odnosu na druge nacije. Sasvim je jasno da nešto ozbiljno nije u redu sa vizijama budućnosti koje su javno zasnovane na vojnoj neutralnosti u potpunom okruženju NATO-a, bez pokušaja da se iznađe alternativno rešenje za stvaranje čvrstih savezničkih odnosa. Odnos prema NATO-u za Srbe je nabijen emocijama, ali njima nije mesto u izradi strateških smernica koje bi trebalo da odrede našu budućnost, barem onu na kraće staze. Primetno je da Vlada nema jasne stavove o tome ko bi nam bili saveznici, osim paušalnih procena koje traju koliko i jedan broj dnevnih novina. Setimo se posete ruskog predsednika Vladimira Putina u oktobru 2014., kada je u njegovu čast priređena parada: sjatili se rusofili na ulice Beograda (kako bi kazali organi bezbednosti iz vremena IB-a), a istog je dana Vlada Srbije izbegla potpisivanje dokumenta kojim je trebalo regulisati status ruskog osoblja u zajedničkom humanitarnom centru u Nišu, i to zato jer je Evropska unija mrko gledala na to pitanje.

Nedavno ste u jednom intervju izjavili da je teorija zavjere da SAD želi neku novu tenziju, jer Zapad na Balkanu već vidi dovoljno visoku tenziju, a NATO, EU i Vašington imaju ambiciju da regija bude stabilna; zašto se onda, i to zamalo službenim kanalima, gura takva teza?

Stav da je interes velikih sila da se svuda i po svaku cenu stvara haos treba staviti na podugačku listu naših omiljenih kafanskih mitova. Svako tu zna najbolje šta se dešava: od mračnih tvoraca teorija zavere koje se svakodnevno propagiraju preko interneta do zvaničnih izvora stvara se slika da je teorija haosa stvarnost. A jednostavna je činjenica da EU integriše region u svoje članstvo (doduše, često licemerno, čineći neke nacije jednakijima od ostalih) uz striktan preduslov – bezbednosnu stabilnost. Formula je takođe jasna, to je članstvo u NATO-u. Do sada u EU nije primljena nijedna država u tranziciji koja prvo nije postala članica NATO-a, vezala se tim savezničkim odnosom i tek onda išla dalje, prema članstvu u Uniji.

Kako je pozivnica Crnoj Gori za članstvo u NATO-u utjecala na obnašatelje političke vlasti u Srbiji?

Ne verujem da su crnogorski vodeći političari imali pozitivan odnos prema temi NATO-a: oni su ‘stara škola’, stvarana na sistemu vrednosti iz hladnog rata, ali pragmatično su prepoznali šta bi im ulazak u taj savez doneo. Za zvaničnu Podgoricu to je još jedno sredstvo u distanciranju od Srbije i važan i nužan korak prema članstvu u EU-u. Njihov primer verovatno je otrežnjujući za one u Srbiji koji misle da se sve čini samo u skladu sa dominantnim stavom javnog mnjenja.

1/1