>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Aleksandar Zograf: Ne možete poništiti ljudsko biće

Bio sam privučen snagom materijala koji je ostao iza pesnika Mikloša Radnotija, poslatog u radni logor u Boru i primoranog na marš ka Austriji, na kom je i stradao, kaže poznati strip-autor Aleksandar Zograf

Nedavno je u zagrebačkoj Močvari doživeo svoju prvu retrospektivu, a zaslužio je istu odavno: Saša Rakezić, odnosno Aleksandar Zograf odlučio je ići onim ‘putem kojim se ređe ide’, iako se za strip ne može baš reći da postoji put kojim se češće ide. Skrajnut kao umetnost, teško smestiv u željene okvire, a još kad se njime bavi Zograf, pa zaroni u mrak holokausta… Nakon što je u strip stavio ‘Pisma Hilde Dajč’, tinejdžerke jevrejskog porekla upućena iz logora drugaricama, slično je uradio i sa mađarskim pesnikom, takođe jevrejskog porekla, Miklošem Radnotijem koji je u vreme Drugog svetskog rata bio u radnom logoru u Boru. Opisao je njegov boravak tamo, kao i marš logoraša ka Austriji i Nemačkoj, tokom kog je i ubijen. Zajedno sa esejom Zorana Paunovića, strip o borskom logoru i Radnotiju objavljen je u ‘Borskim beležnicama’, u izdanju Narodne biblioteke iz Bora.

Što vas je privuklo toj temi?

Bio sam privučen snagom materijala koji je ostao iza Mikloša Radnotija, pesnika na tragu avangarde. Igrom sudbine, Radnoti je bio jedan od onih koji su bili poslati u radne logore. Jedan od najvećih radnih logora bio je u Boru. U radne logore u Boru i okolici ljudi su dolazili i kao ratni zarobljenici iz Francuske, Grčke, Italije, naročito nakon njene kapitulacije. To je ogromna i neobrađena tema, a borski su rudnici bili veliki izvor bakra koji je bio neophodan nemačkoj industriji i kroz njih je prošlo na hiljade ljudi. Radili su, ulagali su svoj život i snagu da bi održali nacističku industriju. Kad su, nakon 1944., vlasti rudnika shvatile da se partizani i Crvena armija približavaju, primorali su zarobljenike da krenu na marš do udaljenih logora u Nemačkoj. Neki od njih su došli od Bora do Berlina pešice, usred Evrope u plamenu. Na hiljade ljudi je tokom tog usiljenog marša stradalo jer su bili iscrpljeni, a neke su, u momentu posrtanja, ubili stražari, mađarski ili nemački.

Poezija kao dom

Radnoti je bio jedan od tih i stradao je baš u Mađarskoj?

Došao je do pogranične oblasti između Mađarske i Austrije i tu je sa još 20-ak logoraša ustreljen. Tek nakon završetka rata izvršena je ekshumacija masovne grobnice u kojoj je pronađeno odelo u kom je bio jedan blok u koji je Radnoti zapisivao poeziju tokom boravka u Boru i tokom marša. Ta poezija je zapisana u nečemu što je nazvano ‘Borska beležnica’, što je prevedeno na mnoge svetske jezike. Radnotijevu poeziju kod nas je prevodio Danilo Kiš. Igrom slučaja, u ‘Borskim beležnicama’ objavljen je moj strip od 14 strana zajedno sa tekstom Zorana Paunovića i novim izdanjem Kišovih prevoda Radnotijevih pesama, tako da je to ispao jedan zanimljiv konglomerat razmišljanja i ličnosti i ljudi koji pripadaju raznim medijima, a koji su odali počast mrtvom pesniku.

Paunović u eseju ističe kako je Radnotiju pisanje pomoglo, i ne samo njemu nego i svima onima koji su bili u stanju da svoju muku na neki način stave na papir. Radnoti, evo, živi i danas. Vaš strip je dokaz za to. Kao i većini logoraša, opsesija mu je bila dom. Možemo li reći da ste mu vi, ali i oni koji čitaju njegovu poeziju, godinama nakon smrti taj dom, za kojim je toliko čeznuo, ipak priuštili?

Njegove reči, poezija, nadživeli su tu prokletu sudbinu tela koje se raspada i truli u zemlji. Uprkos nemogućim okolnostima, uprkos tome što se činilo da je nemoguće, ali njegov glas je uspeo da se čuje kroz sve ove decenije i da odzvanja u nama koji poštujemo njegovo delo, njegov akt nepristajanja na hudost sudbine jednog robijaša u krajnje nesrećnom vremenu. Njegov rad, nastojanje da sve to prevaziđe je inspiracija, nešto što bi trebalo da zapamtimo, a postoji i vrlo važna veza između nas ljudi sa ovih prostora i pesnika koji je pokušavao da prevaziđe te okolnosti, zakonitosti prostora i vremena i da odjekuje u našim mislima puno godina nakon stradanja. Poezija jeste njegov dom, dimenzija u kojoj je opstajao. Imao sam neku vrstu misije da to sve pretvorim u strip. Verujem da strip o njegovom životu, kad bi mogao da ga vidi, ne bi bio nešto strano njegovom senzibilitetu i poimanju sveta i života. Po meni je to način da se kroz crtež progovori o svemu onome što nije vezano isključivo uz materijalnu egzistenciju, uz postojanje u isključivo jednoj dimenziji.

Radnoti nije bio jedini intelektualac i umetnik u logorima. Svi su oni nalazili načine da stvaraju i u tim teškim okolnostima.

Mikloš je držao i predavanja svojim sapatnicima o književnosti, a kao što sam ja to pokušao da ispričam u stripu, bilo je i drugih kreativaca koji su nastojali u toj situaciji da ipak delaju. To je nešto u ljudskoj prirodi. Dokle god možete da stvarate, imate osećaj da postojite.

Verujem da strip o Radnotijevom životu, kad bi mogao da ga vidi, ne bi bio nešto strano njegovom senzibilitetu i poimanju sveta i života. To je način da se kroz crtež progovori o svemu onome što nije vezano isključivo uz materijalnu egzistenciju

Jean Amery u knjizi ‘S onu stranu krivnje i zadovoljštine’ opisuje: ‘Lagani pritisak rukom ojačan oruđem za mučenje dovoljan je da drugoga, zajedno sa njegovom glavom, u kojoj su možda pohranjeni Kant i Hegel, svih devet simfonija i svijet kao volja i predodžba, pretvori u skvičavo prase za klanje. Sam mučitelj, kad sve završi, nakon što je prodro u tijelo bližnjega te izbrisao ono što je bio njegov duh, može posegnuti za cigaretom, doručkovati ili, ako mu je do toga, vratiti se svijetu kao volji i predodžbi. Moji momci iz Breedonka zadovoljili su se cigaretom…’ To se dešavalo i Radnotiju i drugim intelektualcima.

To je zaprepašćujuće. Nismo shvatili dubinu tragedije koja se desila. Meni je takođe zanimljivo, bizarno i odvratno, ali vas nagoni na razmišljanje da su se u tom dobu ljudi bavili smišljanjem novih načina mučenja. U Pančevu je takođe postojao jedan od nacističkih logora. Logor su uglavnom vodili domaći Nemci, dakle komšije koji su čuvali komuniste i druge antifašiste u toku Drugog svetskog rata i koji su se bavili, između ostalog, izvlačenjem priznanja tako što su smišljali razne načine mučenja. Jedan od lokalnih ljudi, koji je radio kao čuvar u tom privremenom logoru, smislio je način da muči zarobljenike tako što je postavio samo jednu ciglu ispred njih, a zarobljenici su bili prisiljeni da guraju tu ciglu glavom. To možda ne izgleda kao naročit način mučenja, ali posle nekog vremena čovek se iskida od situacije, nepravilnog položaja, a sam mučitelj ne mora da ulaže nikakav napor. I to je smislio neko. U Boru, kod mađarskih stražara je bio razvijen način da vam vežu ruke odstraga i zatim vas uz pomoć kanapa podignu da visite okačeni o njega. Nalazeći se u krajnje neprirodnom položaju koji je jako povređivao telo, dešavalo se da se ljudi nakon nekoliko dana izduže. Telo bi im postajalo dulje. Bilo je teško i po psihu – znalo se desiti da polude.

Potiskivanje prošlosti

Ne postoje saznanja o radnim logorima, ali kod nas ne postoje saznanja ni o koncentracionim logorima. Priča o Boru i meni je bila iznenađenje. U čemu je problem? U nedostatku spomeničke kulture ili u nekim njenim manjkavostima?

Po meni, postoji jedan veliki problem na teritoriji bivše Jugoslavije, iako je to naročito poslednjih godina percipirano kao emancipatorski pristup. Postojali su spomenici koji su bili neka vrsta socijalističkog modernizma. Jugoslavija je, za razliku od zemalja istočnog lagera, koristila neka iskustva sa zapada, ali mesta stradanja su obeležavana spomenicima koji su bili neka vrsta apstraktne umetnosti. Oni su bili bliže nekim savremenim idejama, ali ono što je zaista falilo bila je pažnja koja bi bila usmerena na dešavanja na tim mestima. Nije se dovoljno bavilo beleženjem i to naučnim beleženjem onoga što se zbivalo u logorima, bilo da su u pitanju logori eksterminacije ili radni logori. To je veliki problem. Nemamo izgrađenu svest o tome šta se ovde dešavalo tokom Drugog svetskog rata i to se ispostavilo, naročito u ovoj sredini, kao tragična okolnost jer su se 1990-ih ponovile mnoge od tih tehnika ubijanja. Oni koji su bili žrtve sad su upotrebili istu tehniku eksterminacije da bi se obračunali sa svojim neprijateljima, a to se desilo zahvaljujući tome što smo potiskivali prošlost. Mislim da je strogo naučni pristup jedini način na koji se valja ophoditi prema takvim mestima. Ne mitološki. Šta se tu zaista desilo, kako je to izgledalo? Moramo sa dubokim saosećanjem da se okrenemo tome i da pokušamo da pojmimo kako su se ta dešavanja odrazila na ljudska bića, jer ta ljudska bića, iako su nestala, verujem da još uvek na neki način vibriraju nad ovim svetom. Ne možete poništiti ljudsko biće.

Umetnost, u vašem slučaju strip, onda je tu da tom ljudskom biću koje vibrira udahne novi život?

Ne postoji pravilo. Neko može da pronađe smisao u tome što će crtati čiča Gliše i da dođe do viših nivoa svesti. Sasvim sam ubeđen da je sve to moguće. Čime god da se bavite, doći ćete do toga. Najobičniji hobista koji sakuplja salvete ili poštanske markice može da dođe do neke suštine sveta posmatrajući svoj mali univerzum. Ja sam izabrao da se bavim prošlošću. To me baš zapalilo, jer baveći se prošlošću shvatite da nešto što se desilo u jednom momentu odzvanja u vremenu i prostoru nakon što se desilo. Priroda ljudskog materijala je takva da ne može do kraja biti uništen i satrt. Verujem u instinktivnu istinu do koje se dolazi proučavanjem činjenica. Mi smo tu da se poigravamo sa nekom radošću, strašću, da se pozabavimo tim teškim pitanjima u koja smo uronjeni samim rođenjem.

1/2