Jean-Yves Camus francuski je politikolog čija su specijalnost nacionalistički pokreti u Evropi. Voditelj je Opservatorija za politički radikalizam u Fondaciji Jean-Jaurés, a s njim razgovaramo o desnici u Evropi i Francuskoj nakon sudske presude Marine Le Pen.
Predsednica stranke Nacionalno okupljanje (RN) Marine Le Pen nedavno je osuđena na četiri godine zatvora i pet godina zabrane kandidiranja na izborima zbog pronevere novca EU-a. Aktualni su i procesi protiv bivšeg predsednika države Nicolasa Sarkozyja i sadašnjeg premijera Francoisa Bayroua. Što nam ovoliki broj procesa protiv visokih političkih dužnosnika govori o stanju demokratije u Francuskoj?
U poslednjih desetak godina došlo je do jačanja zakonodavstva kojim se pokušava regulirati moralno ponašanje u politici. Francuska demokratija je u prethodnim decenijama oštećena brojnim aferama finansiranja partija ili kandidata na izborima. Državno finansiranje političkih partija regulirano je od 1988. i provodi se na osnovu rezultata na parlamentarnim izborima, ali to nije dovoljno jer kampanje postaju sve skuplje. Iznos donacija privatnih osoba striktno je ograničen na prilično smešne iznose, manje od 10.000 evra. Dakle, stranku kao što je RN prilično je teško financirati jer ona ima malo lokalnih izabranih zvaničnika, na vlasti je u samo jednom velikom gradu, a broj poslanika u Nacionalnoj skupštini značajnije im se povećao tek 2022. Osim toga, francuske banke nerado daju kredite političkim strankama, dok strane banke od 2017. ne smeju da pozajmljuju strankama. Sve ovo umnogome objašnjava zašto je RN za svoju nacionalnu politiku koristio sredstva Evropskog parlamenta, u kome je stranka zastupljena od 1984. godine. Francuska ima problem sa finansiranjem partija novcem iz privatnog sektora jer je naša ideja o republici zasnovana na pojmu opšteg interesa koji je striktno odvojen od partikularnih interesa. To je sasvim drugačiji kontekst od onog u Sjedinjenim Državama, gde se korporativno lobiranje smatra sasvim normalnim, dok se kod nas na lobiranje gleda kao na pokušaj korupcije a protiv javnog interesa.
Kakvu su ulogu imali mejnstrim mediji u tretmanu suđenja Marine Le Pen?
Izraz "vodeći mediji" nije precizan jer se, gledajući iz inostranstva, stiče utisak da su svi francuski mediji, osim onih iz grupe Bolore, levičarski i neskloni RN-u. To nije točno jer postoji i desničarska štampa i ekonomsko-političke novine desnog centra, no ni oni ne podržavaju RN. U tome ima logike jer francuski poslovni svet nije protekcionistički i potrebna mu je imigracija, zbog čega je domaća buržoazija i dalje oprezna prema RN-u. S izuzetkom nekih medija grupe Bolore, svi drugi mediji imali su stav da je presuda protiv Le Pen u skladu sa zakonom.
U kojoj meri bi ova presuda mogla da ugrozi šanse RN-a na sledećim predsedničkim izborima? Le Pen je do sada imala kontrolu nad parlamentarnom ekstremnom desnicom, dok njezin nasljednik Jordan Bardella zagovara ujedinjenje desnice. Je li on ozbiljan kandidat?
Žalbeno ročište će se održati u leto 2026. Ako sud potvrdi izvršnu prirodu presude, Le Pen neće moći da bude kandidat, ali ako sud ukloni tu odredbu, ona će moći da se kandiduje. U svakom slučaju, stranka će imati predsedničkog kandidata, ili Le Pen ili Bardellu. Ankete sprovedene nakon presude pokazuju da 62 posto Francuza veruje da je presuda protiv Le Pen opravdana, ali ona i Bardella i dalje vode u anketama o glasanju u prvom krugu. Marine Le Pen dakle nije van igre. Što se tiče Bardelle, skoro je sigurno da će se on kandidirati ako Le Pen ne bude mogla. Ostali kandidati desnice nemaju šanse. Ali treba napomenuti da, čak i sa 35 posto u prvom, nije nužno da će kandidat RN-a pobediti u drugom krugu. Lako bismo mogli imati scenarij sličan duelu u Austriji između predsednika Alexandera Van der Bellena i kandidata krajnje desnice Norberta Hofera 2016, da bude tesan rezultat, sa RN-om veoma blizu cilja, ali bez pobede.
Kako komentarišete reakcije Vladimira Putina, Viktora Orbána i Elona Muska na presudu? Prvi daje lekcije iz demokratije nezavisnim francuskim sudijama, drugi nudi podršku, a treći obećava "osvetu levici".
Te tri reakcije, kao i one bivšeg premijera Češke Andreja Babiša i potpredsednika talijanske vlade Mattea Salvinija, pokazuju da postoje dva antagonistička shvatanja demokratije. Prvo se zasniva na predstavljanju i podeli vlasti, prema kojoj narod bira svoje predstavnike odnosno ti predstavnici legitimitet dobivaju od naroda, ali putem delegiranja i pod kontrolom su nezavisne sudske vlasti. Drugi koncept je populizam, koji rezultira neuravnoteženom demokratijom u korist prevelike moći izvršne vlasti koja zadire u nezavisnost sudstva. Za populiste, "narod" mora biti suveren u svim oblastima, sve vreme. Bilo koga – zvao se on Putin, Orbán ili Trump – ko tvrdi da predstavlja narod, nitko ne može da kontroliše, pa čak ni ustavni sud. One koji se ne slažu sa populističkim liderom prikazuje se kao prepreku demokratiji, koja postoji samo kroz glas i delovanje populističkog tribuna. Za Putina je liberalna demokratija dokaz dekadencije, bilo da je levičarska ili desna. Za druge lidere koje sam spomenuo levica je filozofski odgovorna jer je otela demokratiju smatrajući "narod" isključivo zbirom građana odnosno pojedinaca, a ne zajednicom koja je iznad svega, da upotrebim nemačku reč, Volksgemeinschaft, obdarena "dušom". Dakle, apsolutna autonomna savest koja mora da ostane nadređena svakoj vrsti kontrole.
Nedavno ste konstatovali zabrinjavajuće promene unutar tradicionalne konzervativne desnice u Evropi, rekavši da ona napušta svoj demokratski identitet u korist reakcionarnih opsesija krajnje desnice. Tako je lider CDU-a u Nemačkoj dva puta prekršio obećanje da nikada neće sarađivati sa strankom ekstremne desnice, AfD-om, u Austriji su Narodna stranka Austrije (ÖVP) i ekstremno desni FPÖ pregovarali o formiranju vlade, u Belgiji je također na vlasti koalicija konzervativaca i krajnje desnice.
Ankete sprovedene nakon presude pokazuju da 62 posto Francuza veruje da je presuda protiv Marine Le Pen opravdana, ali ona i Jordan Bardella i dalje vode u anketama o glasanju u prvom krugu. Le Pen dakle nije van igre
Po mom mišljenju, ova situacija je rezultat duboke krize konzervativne misli, koja je zanemarila uticaj liberalne globalizacije na zapadna društva. U zemljama koje su bez tranzicije prešle sa planske ekonomije na tržišnu i gde su društvene strukture poremećene sukobom tradicionalnih i liberalnih vrednosti, populisti su uspeli jer utjelovljuju vrednosti suvereniteta, identiteta i odbacivanja multikulturalnog društva kao vrste dekadencije. U zapadnim zemljama konzervativizam je razvodnjen ekonomskim liberalizmom, što je rezultiralo društvom individualizma koje uništava solidarnost i osećaj pripadnosti kolektivu. Ako je tržište jedino pravilo i ono je globalizovano, onda nužno više nema stabilnih i održivih društvenih struktura, sve se može kupiti i prodati, čak i tela pojedinaca i radna snaga imigranata. Zato je došlo do revolta i među biračima levice i desnice, protiv sveta koji se kreće prebrzo i u kome više nema korena, granica i stabilnosti. Pobednici u ovoj situaciji su populisti koji prodaju san o povratku u prošlost i identitetu bez vanjskih utjecaja ili promena tokom vremena.
Giorgia Meloni i Viktor Orbán su dva lidera sa otvoreno ekstremno desnim programima, no Meloni je potpuno integrisana i prihvaćena, dok se EU od Orbána ograđuje. Kako to objašnjavate?
Meloni i Orbána tretira se različito zato što njihove zemlje imaju potpuno različit ekonomski i strateški značaj, u korist Italije, zemlje osnivačice Unije, koja je također značajno mnogoljudnija i ima brojniju delegaciju u Evropskom parlamentu. Italija je također mogući most između EU-a i Trumpove administracije jer su odnosi dve zemlje veoma bliski, uključujući i američko vojno prisustvo na italijanskom tlu. Geografski položaj Italije je također takav da se bez nje ne može sprovoditi zajednička migracijska politika, ona je ulazna tačka, dok je Mađarska tranzitna tačka. Meloni je i fleksibilnija od Orbána prema EU-u, ona ne želi da opstruiše političku porodicu kojoj pripada. Pored toga, uvek je prihvatala atlantističku ideju. S druge strane, Mađarska smatra da su evropske sile u prošlosti prema njoj bile nepravedne, a Trianonski ugovor, kojim je prije sto godina izgubila značajan dio teritorija, za Budimpeštu je poniženje koje nikada nije zaboravljeno.
Kakva je uloga socijaldemokratije u usponu ekstremne desnice u Evropi?
Socijaldemokratija nije odgovorna za uspon ekstremne desnice u početku tog uspona, odnosno 1980-ih i 1990-ih godina. No ona počinje biti odgovorna u trenutku kada zbog svog ideološkog slepila više ne uviđa da deo radničke klase zahteva red, autoritet, suverenitet i zaštitu od posledica liberalne globalizacije. Jedini odgovor koji socijaldemokratija na to uspeva dati jeste da sve što se protivi liberalnoj demokratiji proglašava ekstremnom desnicom ili fašizmom, zaboravljajući da vrednosti prosvetiteljstva i revolucije 1848. uključuju i zahtev za redom, jednako kao i onaj za socijalnom pravdom i jednakošću.
