>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Ivana Mladenović: Volim srpsko-rumunsko mešanje uz Dunav

Još u doba Čaušeskua Rumuni su dolazili kod moje bake da bi im dala lekove kojih nije bilo u Rumuniji. Kladovo i Turnu Severin pomagali su se i tokom 1990-ih

Na nedavno završenom 17. Zagreb Film Festivalu ‘Ivana Grozna’ Ivane Mladenović proglašena je najboljim dugometražnim filmom. Priča o glavnoj junakinji Ivani koja ima psihičku krizu i ljeto provodi kod svoje porodice u Kladovu izazvala je simpatije publike, ali i priznanja u vidu posebne nagrade žirija nakon premijernog prikazivanja na festivalu u Locarnu, a sada i u Zagrebu. Sama autorica prisutnija je u rumunjskoj kinematografiji nego u srpskoj. Nakon diplome režije u Bukureštu snima brojne kratkometražne filmove, a ‘Ugasi svjetla’ iz 2012. osvojio je Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film. Njen prvi dugometražni film ‘Vojnici. Priča iz Ferentarija’ iz 2017. nagrađen je posebnim priznanjem u San Sebastianu.

Kako je došlo do snimanja ‘Ivane Grozne’, jeste li imali podršku svoje porodice i je li film ispao onako kako ste ga prvobitno bili zamislili?

Do filma je došlo jer sam se 2017. zbog zdravstvene krize, ali i strahova koje sam imala nakon svog prvog igranog filma koji sam radila u Rumuniji, vratila kod roditelja u Kladovo. Bila mi je potrebna pažnja i da neko vodi računa o meni. Tamo sam počela da pišem scenario, ustvari počela sam da pišem analizu šta se dešava sa mnom jer su svi nalazi bili u redu. Ali kako sam filmadžija i ispoljavam se u filmu, umesto dnevnika za sedam dana sam napisala scenario za film koji je trebao biti odmaknut od realnosti. Poslala sam ga Adrianu Schiopu s kojim sam i do sada radila i on ga je prilagodio viđenju stvarnosti koje je mnogo ciničnije.

Moji bi za mene tada uradili sve, ali kad sam im najavila film i njihove uloge u njemu, rekli su da nema šanse i isprva nisu želeli da budu deo filma, ali su se predomislili. Počeli smo da vežbamo, a ja sam zvala i svoje prijatelje iz Rumunije koji su imali svoje učešće u filmu. Zapravo, zamislila sam ga nekako kao ‘Gori, gori, moja gospođice’ Miloša Formana i želela sam da sve ispadne smešnije, ali film se nekako okrenuo stvarnosti pa su fikcionalizovane scene ispadale.

Koliko je vaša priča ujedno i priča mladih regiona, barem u dijelu unutarporodičnih odnosa i napuštanja rodnog mjesta u cilju školovanja ili posla?

Mogu da pričam šta mi ljudi kažu posle projekcije, a nadam se da se i drugi vide u njemu. Dosta devojaka je govorilo: ‘Ovo je kao da se radi o meni.’ Dolazili su i očevi koji su se pronalazili u odnosu sa svojim ćerkama. Nije bila poenta da napravim film samo za sebe, on je zamišljen da se ljudi, pogotovo mladi, vide u njemu i zato ima više momenata s kojima se mogu poistovetiti.

Kakve je do sada izazvao reakcije i kakav će biti njegov daljnji život?

Mislim da je ovo festivalski film, ali bih volela da ga vidi što više ljudi. Do sada je bio u Južnoj Koreji, Rejkjaviku, Sevilji, Minsku, a sada idemo u SAD, pa u Nemačku… Iako je za mnoge netipičan, volela bih da igra i u bioskopima. Naravno, u njega smo prelili i emocije, tako da su stvarnost i fikcija isprepleteni, a to se događa i u dokumentarizmu, jer je pitanje koliko njegovi protagonisti glume, a koliko su stvarni. Sa svojim prvim dugometražnim dokumentarcem bila sam na ZagrebDoxu i mislim da je igrani film mnogo lakša forma za sve. Ljudi mogu da glume svoj život, ali su glumci. A onda se vide i kao zvezde: kad su videli film, svako iz porodice očekivao je da će u njemu biti prisutniji.

Koliko se osjećate kao srpska, a koliko kao rumunjska režiserka i ima li neke razlike između te dvije kinematografije?

U mom dosadašnjem radu srpsko učešće je uvek bilo manjinsko, a rumunsko većinsko. Bilo bi idealno da budem i deo srpske kinematografije, ali u Rumuniji sam studirala i tamo živim 15 godina pa mislim da su me tamo malo više usvojili, iako imam samo srpski pasoš. Što se tiče filmova, u Rumuniji su u većoj meri autorski, dok imam utisak da su u Srbiji filmovi komercijalniji i namenjeni široj javnosti i da je manje autorskih filmova. Srpsko-rumunska saradnja je jaka i dosta je režisera koji su radili koprodukcije sa srpskim kolegama. Cristi Puiu radi s Milanom Stojanovićem, a za jedan film je dobio i 100.000 evra od Srbije. Catalin Mitulescu je takođe radio sa srpskim kolegama. Pa i Lucian Pintilie, kad je za vreme Čaušeskua morao da napusti Rumuniju, radio je sa Zoranom Radmilovićem.

Kakva je bila podrška šire javnosti u Kladovu stvaranju filma i koliko je tome doprinijela i činjenica da su srpsko-rumunjski odnosi dobrosusjedski?

U Kladovu nije teško biti poznat. Tamo se već jako dugo organizuje festival na kojem se razmenjuju kultura i muzika s obe strane Dunava, pa sam s obe strane imala i podršku sugrađana, jer film počinje u Turnu Severinu. Iako ni sa jedne strane nisam imala novčanu podršku, zato je bilo svake druge, recimo da se omogući snimanje na lokaciji kao što je Lepenski vir. Zapravo, područje s obe strane Dunava ima svoj specifičan duh i volim kad sam tamo jer se oseća i rumunsko i srpsko. Kladovo postaje turistički grad, sve je više turista s rumunske strane koji žele biti na dunavskoj plaži, da jedu dobru srpsku hranu… To srpsko-rumunsko mešanje kod nas postoji odavno, još u doba Čaušeskua Rumuni su dolazili kod moje bake da bi im dala lekove kojih nije bilo u Rumuniji, imali smo i rumunsku pijacu… Dva su se grada pomagala tokom 1990-ih, a naročito smo za vreme bombardovanja non-stop išli u Turnu Severin da kupujemo hranu. Ponekad imam utisak da ljudi iz Rumunije dođu u Kladovo da osete atmosferu grada. Kupe samo nešto, a kao izgovor kažu da je to u Kladovu jeftinije, iako mama kaže da je zapravo skuplje.

Koliko vlaška manjina u Srbiji utiče na odnose dvije zemlje?

Danas vlaški, odnosno rumunski pričaju stari ljudi. Sva deca i mladi Vlasi su u inostranstvu, po Francuskoj ili Danskoj. Ali mnogi ponovno uče vlaški da bi mogli da se sporazumeju sa turistima. Ja sam kao Srpkinja otišla u Rumuniju, a u Rumuniji toliko cene Srbe da uvek kažu: ‘Srbi, naša braća.’ Volela bih da nešto takvo čujem i sa srpske strane. Zaista imam utisak da su Rumuni totalno opčinjeni Srbima, koji su opet srećni da im dođu Rumuni jer ceo grad živi od turista i posetilaca. Osim toga, dve zemlje i dva naroda spaja i Đerdap, od brane do mosta kojim se prolazi. Nedavno su u školi organizovali prikazivanje 20-ak srpsko-rumunskih koprodukcija o gradnji brane i mosta. Zajedno su pisali scenarije, a snimatelji i tonci zajedno su radili dok se gradio most.

1/1