>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Easy Rider

Pol Polanski, Bokserske pesme i Autobusom po Jerusalimu (s engleskoga preveo Nenad Glišić, Presing, Mladenovac 2018.): Poezija koja obnavlja snagu pesničke reči i veru u njen društveni značaj

Ovo će biti atipičan prikaz. Kratkih rečenica i intimnih uvida. Autor, Paul Polansky, američki je pesnik koji se od 1960-ih kloni Amerike. Autor, Pol Polanski, pesnik je čija je biografija i sama neka vrsta pesme. Nomadska poema. Iz Amerike je utekao 1963. da ne bi bio uvojačen, protivan svim američkim spoljnim politikama jer ‘previše američkih političara misli da naša zemlja mora vladati svijetom’. Tako je govorio Predragu Luciću za ‘Feral Tribune’ 26. veljače 2004. Povod je bilo dvojezično izdanje njegovih pesama ‘A gdje je moj život?’ koje je za Feralovu ediciju preveo Vojo Šindolić.

Šezdesetih odlazi ‘preko bare’ u ‘stari svet’, u Frankovu Španiju: ‘Uvjeti života bili su jeftini, a ljudi prijateljski raspoloženi, jer još uvijek nisu bili opsjednuti masovnim turizmom.’ I još, za nauk, ‘nakon Francove smrti i španjolskog zaokreta prema demokraciji, svi pisci, slikari i anarhisti koje sam poznavao, pretvorili su se u biznismene i jedino ih je zanimalo kako da zarade što više novca’.

Samo onaj (domorodac) ko nije osetio čari savremenog masovnog turizma, neće biti nostalgičan za autističnom diktaturom, makar i (post)fašističkom. (Drumovi će poželjet Turaka…) Samo plemenite naivčine mogu verovati da se u ostvarenoj demokratiji ljudi (a među njima disidenti i revolucionari) grabe za moralne vrednosti, a ne za profit ili nekad zabranjeno voće.

Paul Polansky, sa ‘y’ u prezimenu što upućuje na češko poreklo, dok bi ‘i’, kao kod slavnog reditelja (Romana) otkrilo poljsko, zaputio se krajem 1980-ih u postojbinu predaka. Otkriva da je u selu odakle je potekao za vreme Drugog svetskog rata postojao logor kojim su upravljali ne Nemci, nego Česi. Čega, razume se, niko nije bio voljan da se seti. Tada, a ni sada, kada se pogled usmeri na zločine vlastite nacije.

Od 1990-ih Polansky se vezuje uz Rome, istočnoevropske pa balkanske. Posle 1999. seli se na Kosovo i živi s Romima smeštenim u kampove podignute na jalovištima rude olova, pored Obilića i Kosovske Mitrovice. Posle 2004. i albanskog nasilja postaje ‘niški pesnik koji piše na engleskom’: stalni rezident Knez Sela, pored Niša, i gost svetskih festivala poezije i međunarodnih konferencija posvećenih Romima.

‘Bokserske pesme’ i ‘Autobusom po Jerusalimu’ nisu ‘romske’ pesme, iako pesnik put ka Jerusalimu počinje sa Kosova, dobivši na poklon ‘pletenu narukvicu/ napravljenu od debelog crnog konca’ kao amajliju. Između dnevnika i putopisa, Polansky pozajmljuje glas anonimnima i uskraćenima, svodeći pesmu na znakovit prizor ili redukovan monolog. U svetom podeljenom gradu, u kome boravi u dva navrata, 2002. i 2012. godine, njegove simpatije su na strani ugnjetenih Palestinaca opasanih zidom, u koje Deni, vlasnik najboljeg vinskog bara i sendviča sa lososom, puca zabave radi.

‘Šta ako uzvrate?’, upitao sam.// ‘Onda mi zovemo helikoptere’, rekao je,/ ‘ili dobijemo tenkove da sravne/ njihove kuće.’

Pojedini rabini propovedaju: ‘Nije pogrešno osvojiti i ubiti’ ‘zato što mi imamo zavet božji’. Posmatrač izdaleka svestan je da antiratnih protesta među Palestincima nema, niti oni ulažu u obrazovanje, dok im je nasilje postalo uobičajena svakodnevica.

Posmatrač je svestan neugodnog paradoksa vlastitog položaja. To je položaj svih onih koji u svojoj zajednici štrče kritikujući većinu kad se ova oda poroku gluposti, mržnje i nasilja. Taj položaj podmukli licemeri nazivaju samomržnjom (ili autošovinizmom, kao u Srbiji). Tako se, ‘Samomržnja’, zove pesma u kojoj se kritički posmatrač pita: ‘Ako je Jevrej protiv cionizma/ koji čini genocid,/ zar on mrzi sebe?’ I još: ‘Ako je Amerikanac protiv/ invazije SAD na neku zemlju/ zbog nafte,/ zar on mrzi sebe?’

Pesnički izveštaj zbirke skončava u pesimizmu trajnog neprijateljstva. U odsustvu mirovne perspektive. Ipak, stihovi koji neposredno svedoče, sa terena, nepogrešivo dotiču naš puls, jače od televizijskih vesti. Upoznaju nas sa složenošću aktuelnog stanja i senzibiliziraju protiv predrasuda i uništavanja drugih.

‘Bokserske pesme’ su pak lirska autobiografija Polanskog, čije pesme vezuje crvena nit ‘šaketanja’. Odmeravanje pesnicama ima oblik amaterskog boksa u ringu, ponekad ulične tuče. Od rane maskuline inicijacije do trajne opsesije, boks je u ovim pesmama nešto više i od sporta i od trijumfa testosterona, nešto drugo od samoodbrane ili drevne veštine, čiji gladijatorski prikaz pesnik uočava na jednom kamenom sarkofagu u muzeju. To je bazična strast, kao izloženost opasnosti za avanturistu, uspon za planinara ili daljine za vagabunda. Pa čak i više od toga, boks je neka vrsta epifanije i univerzalnog bratstva: ‘Dobar je osećaj kad udaraš i kad te udaraju./ Osećaš da ste ti i taj drugi čovek// istinska braća po krvi/ u toploj utrobi nasilja.’

Poetika pesama Pola Polanskog neizbežno pripada bitničkom nasleđu. To je neposrednost svedočenja koje prodire na mah i iskrenost koja očarava, gurajući u drugi plan pitanje stila, forme i slojeva značenja. To je poetika koja obnavlja snagu pesničke reči i veru u njen društveni značaj. Što traje sve dok takva poetika ne postane manir i opšte mesto. Takva dijalektička klackalica montirana je u srce istorije književnosti. Negde na pola puta, sa druge strane ceste, možda u suprotnom smeru, gipkim ciganskim hodom easy rider Amerikanca hoda poezija Pola Polanskog.

1/1