>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: U milosti boginje dezintegracije

Ognjen Spahić, ‘Calypso’ (Fraktura, OKF, 2017): Nasuprot brizi za stil i bezobalju teksta stoji izvesna hipertrofiranost fabule, zakržljale poput makije, nevoljne da na svojoj grbači nosi tu masu što se izliva

Ima nečeg ‘perverznog’ u tome da prikaz romana od 630 stranica većeg formata zauzme ciglo jednu stranicu. Romana koji je po rečima autora nastajao pet-šest godina, postavši jedan pasus u visokomodernističkoj fakturi. Unutar voluminozne, okeanske mase teksta (narativna scriptura continua) uočavaju se narativni blokovi, kao talasi, čiji se poredak ruga vremenskoj linearnosti, pa nas tekst neprestano baca tamo-amo po vremenskoj osi, ukrštajući različite tačke gledišta zapravo nevelikog broja likova. Čitanje nalikuje plovidbi (dobar komad romana se i odvija na moru, u mrklini potpalublja) i prate ga povremeni tripovi i melanholija beskraja, armirana ponavljanjem nevelikog broja fabulativnih epizoda, zbog kojih, malobrojnih, pokoji zlobni mada ne i neutemeljeni jezik hita sa zaključkom da je roman ‘Calypso’ jedna dozlaboga predimenzionirana novela.

A istina, ako istine u osvrtu ima, sasvim je drugačija: ova u isto vreme porozna, nedovršena, osmotička struktura romana mogla je da podnese i onih 400 stranica koje je autor u napadu ‘grizodušne bolećivosti’ prema čitaocu skratio. To, opet, ne znači da ovo cirkularno ljuljuškanje ne može dovesti do morske bolesti ili prinudnog napuštanja plovila, što se, verujem, desilo i ponekom od članova žirija koji su sudili o ovoj knjizi. Za Spahićev roman potreban je prekaljen moreplovac, čitalac floberovski ili prustovski, koji uživa u plovidbi, ma koliko turbulentna ili zamorna bila, a ne u dolasku na cilj, čitalac donekle ravnodušan prema sadržaju a zabavljen detaljima i pojedinačnim rečenicama, te sa natruhama mazohizma u sebi. Od čega nesumnjivo pate i likovi ovog romana-mora (slutite, slutim, i noćnu moru u moru). Mora kao zla kob ili tragički fatum, kao da se detektuje iza ‘sudbina’ članova porodice Dedijer, izloženih nestanku, neizlečivim bolestima, suicidu, incestuoznim vezama i invalidnom porodu, životu kao teretu u sprženom morskom zaleđu i besciljnim odlascima koja se mogu okončati (predvidljivo) tek smrću. A smrt, Megadeath, čeka iza okuke; štaviše, odvija se pred našim čitalačkim očima, posebno kada se u poslednjoj trećini, na neki način iznenada iako su signali i nagoveštaji bili posejani usput, roman od simulirane porodične sage rastvori u distopijski narativ Apokalipse, pa svet polako krene da izdiše, bez neke panike i eshatološkog ushićenja. Maksim Dedijer, taj kontra-Odisej, koga dom i zavičajno tle koči i blokira a nimfa Kalipso je njegov brod, sredstvo da pobegne u ništa, taj vaskrsli lik ‘odsutnog oca’, smiren kao usamljeni heroj u vesternu, kao da zna nešto što samo on može da zna, ali mu ni to ne pomaže da kontroliše svoj život – on je to tamno jezgro romana. Njegov sin Martin, post-Telemah, čeka, sazreva, mori dezorijentisanu majku i odustaje, potvrdno odgovorivši na prvu rečenicu iz Kamijevog ‘Mita o Sizifu’, te Marija, mati i supruga, rezignirana Penelopa koja se podaje supružnikovom glasniku i kolegi…

Ali nije ‘Calypso’ anti-Odiseja, a nije ni bez zamerki. Nasuprot brizi za stil i bezobalju teksta stoji izvesna hipertrofiranost fabule, zakržljale poput makije, nevoljne da na svojoj grbači nosi tu masu što se izliva, koja bi trebalo da podstakne čitaoca a ne da ga nehajno napusti. Crnogorska književna opsesija krajem sveta, prisutna i kod Andreja Nikolaidisa i Aleksandra Bečanovića, u ‘Calypsu’ više je razredila i poremetila neonaturalističku prirodu romana nego što joj je donela logično i efektno finale. Roman ‘Calypso’ Ognjena Spahića nije prekretnica ni ignorisano remek-delo, to je izuzetan test volje koji ne pripada duhu našeg vremena i primer jezičke kreacije u kojoj tek odabrani čitaoci mogu bezuslovno da uživaju.

1/1