Na nedavno održanom Human Rights Film Festivalu veliki interes publike privuklo je i ostvarenje "Pejzaži otpora" Marte Popivode. Priča o sećanjima jedne od prvih partizanki u Srbiji, Sonje Vujanović, od predratne ilegale do Auschwitza, dobro je došla u vremenu revizije istorije, što su prepoznali i publika i žiriji festivala na kojima je delo dosad prikazano.

Kako je došlo do ideje da se snimi film o 97-godišnjoj partizanki Sonji i zašto ste se odlučili za, može se reći, umetnički film u slow motionu?

Ideju da snimim film sa Sonjom dobila sam već pri našem prvom susretu, kada sam čula samo delić njene priče. Sonju sam upoznala kao baba-strinu moje saradnice i partnerke Ane Vujanović i brzo sam shvatila da je njeno iskustvo politizacije i partizanske borbe veoma važno za nas, tada članice kolektiva TkH (Teorija koja hoda), kulturne radnice i aktivistkinje. A Sonjina neverovatna moć pripovedanja i sećanje puno detalja bez naknadne pameti za mene kao rediteljku su bili fascinantni, i upravo iz toga potiču mnoge ideje za film, ali i pitanje kako dati prostor tim verbalnim slikama ili scenama sećanja koje Sonja stvara kroz pripovedanje. S druge strane, film ima spor tempo iz više razloga, a jedan je što naša protagonistkinja ima skoro sto godina, pa je njen tempo života i kretanja spor, što smo pokušali da ispratimo. To nije jedini razlog jer sporost i pauze u filmu doprinose i tome da mi kao publika imamo vremena da doživimo i reflektujemo Sonjinu priču, da se pronađemo u njoj, da shvatimo šta nam ona znači danas.

Da li ste negde sačuvali filmski ili tekstualni zapis o kompletnom Sonjinom životu i priključeniju, kako bi se i na taj način mogla sačuvati uspomena na njenu borbu, ali i svojevrstan poziv i ukazivanje na važnu ulogu žena u borbi za sadašnje i buduće mlade generacije? Jesu li antifašistkinje dodatno na udaru revizionista?

Da, sačuvan je zapis čitave Sonjine životne priče do njene smrti 2019. Ana i ja planiramo da i dalje radimo na tome kroz seriju novih radova. Nadam se da ćemo uspeti da objavimo knjigu koja bi sadržavala i neke druge materijale i priče koji nisu uspele da uđu u film. Tu je, na primer, Sonjin spomenar koji je sačuvala tokom rata i boravka u logoru, a u koji su joj se upisivali ljudi koje je srela na svom putu. Tu su neki dirljivi crteži i poruke. Imamo i druge arhivske materijale, a meni je posebno važno pismo koje je Sonja zajedno sa drugaricama i drugovima iz sekcije preživelih logoraša SUBNOR-a napisala kao upozorenje pred početak ratova 90-ih u Jugoslaviji. Oni su tačno znali šta nas čeka u toj strašnoj dekadi i svoje pismo su uputili svim tadašnjim medijima i političarima, ali ga niko nije objavio.

Specifičnost našeg filma je i što se eksplicitno bavi ženskim licem rata, tj. onim pričama i iskustvima žena koji nisu dobili prostor u dominantnom istorijskom narativu, koji je često patrijarhalan i muški. Ja sam bila zainteresovana za svakodnevicu rata, ne za neki poznati herojski narativ, a to je kako je biti žena u ratu, dobiti menstruaciju, boriti se rame uz rame sa drugovima, izgubiti svoju veliku ljubav, pa čak i kako je to ubiti čoveka. U NOB-u je učestvovalo preko 100.000 žena i njihov doprinos je neprocenjiv, a rekla bih da su u patrijarhalnim društvima žene uvek dodatno na udaru i u stalnoj pretnji od brisanja.

Pejzaž kao politika

U filmu Sonja ističe da su spomen-obeležja dobili brojni hrabri partizani, ali ne i oni koji su preživeli Auschwitz i druge logore.

Posebno je važno pismo koje je Sonja zajedno sa drugaricama i drugovima iz sekcije preživelih logoraša SUBNOR-a napisala kao upozorenje pred početak ratova 90-ih u Jugoslaviji. Oni su tačno znali šta nas čeka u toj strašnoj dekadi

Da, u pitanju je sumnjičavost koja je postojala prema onima koji su preživeli takozvane radne logore. Sonja je bila razočarana i povređena nekim komentarima koje je čula pošto se vratila iz Nemačke, pre svega da su oni radili za Nemce. Ona je uvek tvrdila da jugoslovenske partizanke u Auschwitzu apsolutno nisu sarađivale sa SS-ovcima i da su mnoge bile članice Otpora i samoorganizovane mreže za pomoć zatvorenicama koja je postojala u logoru.

Vaš film je dosad prikazan na mnogim festivalima i dobio je brojna priznanja i nagrade. Koliko vam znači nagrada na Sarajevu Film Festivalu s obzirom na narastajući istorijski revizionizam na ovim prostorima? Da li su vam pozitivne reakcije dokaz da ste napravili dobar izbor kada ste razmišljale kakav će da bude film?

Nagrada na Sarajevo Film Festivalu nije jedina koju smo dobili, ali je svakako najdraža i najznačajnija nagrada za čitavu ekipu "Pejzaža otpora". Srce Sarajeva za film koji govori o antifašističkom otporu na festivalu koji je nastao kao čin otpora tokom strahotne opsade Sarajeva, za nas koji smo napravili ovaj film i koji većinom dolazimo iz Beograda bio je jako emotivan i važan događaj.

Koliko značajno mesto imaju pejzaži u vašem filmu i koliko je bilo teško upariti Sonjinu priču s tim pejzažima, odnosno lokacijama njene priče?

Na samom početku pomenula sam da smo razmišljale kako dati prostor verbalnim slikama ili scenama sećanja koje Sonja proizvodi kroz svoje pripovedanje, i upravo odatle proizlazi rediteljska makro-koncepcija filma. Pejzaži koje vidite u filmu nisu slike prostora koji treba da ilustruju Sonjinu priču, već upravo mesta gde su se događaji iz njenih priča dogodili. Rekla bih da sam film mislila u paradigmi pejzažnog filma, kao i da sam želela da napravim doprinos tom konceptualnom filmskom okviru. Specifičnije, želela sam da radim sa perspektivom u filmu i problemom kako filmski pejzaž možete naseliti višestrukim pogledima kamere. To je za Anu i mene i svojevrsno političko pitanje koje dolazi od diskusije njenog koncepta pejzažne dramaturgije. Takođe, zajedno sa direktorom fotografije Ivanom Markovićem bila sam zainteresovana za drugačije načine proizvodnje pejzaža, kao što je telo kao pejzaž.

"Pejzaži otpora", spomenik Vidi Blagojević

Pre nekoliko godina gostovali ste na ZagrebDoxu s dokumentarcem "Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno tijelo". Koliko se taj film i "Pejzaži otpora" razlikuju, šta ih povezuje?

Ta dva filma su naizgled dosta različita, ali zapravo komplementarna. U prvom sam se bavila makro-perspektivom, što je dosta nekonvencionalno za filmsku dramaturgiju. To je čitanje istorije iz arhive pokretnih slika gde sa vremenskom, ali i optičkom distancom posmatramo reprezentacije kolektivnih tela socijalističke Jugoslavije i kako su se one menjale kroz vreme, a kroz voice-over, odnosno glas autorki dolazimo i do njihovih pojedinačnih tela, u jednom novom, drugačijem društvu. U tom smislu u "Pejzažima otpora" u pitanju je klasičniji filmski postupak gde od partikularnog idemo ka opštem. Ovde kroz priču, iskustvo i telo jedne osobe dolazimo do slike istorijskih procesa i društvenih zajednica. Takođe, u prvom filmu sam se bavila izvođenjem ideologije kroz kolektivne performanse u socijalističkoj Jugoslaviji, koji su bili državni, dakle s jedne strane film se bavi tada dominantnom ideologijom. Za razliku od toga, u "Pejzažima otpora" je u pitanju ranija faza otelotvorenja te ideologije, i otkrivanje šta su osnovni principi i vrednosti komunizma i antifašizma, kako oni funkcionišu u slučaju vanrednog stanja kao što su okupacija, borba, zatočeništvo, mučenje i, na kraju Auschwitz. Dakle, govorimo o vremenu i društvu u kome je ta ideologija bila surovo proterivana i zabranjivana, što od strane unutrašnjeg klasnog neprijatelja, što od okupatora. No, iz Sonjine priče iz scene u scenu shvatamo da ona nikada nije bila sama u tome, da je bila deo partizanskog kolektivnog tela koje se samoorganizovalo da pruži otpor fašizmu. Sonja ni u jednom trenutku ne prestaje da pominje svoje drugarice i drugove koji su joj bili oslonac, podrška i inspiracija da se bori i da (pre)živi.

Što se u smislu političke scene, jačanja desnice, revizionizma na ovim prostorima izmenilo između vaša dva filma?

Promene koje pominjete dešavaju se svuda u Evropi i kod nas u regionu. U Srbiji smo dobili dva zakona koji direktno vode rehabilitaciji kolaboracionista kao što su Dragoljub Mihailović, Nikola Kalabić i Milan Nedić. U Sloveniji imamo javni diskurs slovenačke narodne sprave koja treba da ujedini žrtve fašizma i komunizma u ime nacionalnog jedinstva. U Makedoniji kao jedinu novu javnu instituciju imamo skaredni Muzej žrtava komunizma. U Hrvatskoj, Srbiji, Sloveniji, a i drugde u regiji postoji netrpeljivost i rasizam prema izbeglicama iz Sirije i Afrike. Revizionističke političke agende sada mnogo radikalnije prožimaju sve segmente društva, od institucionalnog nivoa do svakodnevnog života. I tu mislimo na diskurse nacionalnog pomirenja, pa time i opraštanje fašizmu i fašistima, evropsku rezoluciju o totalitarizmu koja izjednačava fašizam i komunizam, nostalgične reminiscencije međuratnog perioda i izmišljene građanske kulture u Kraljevini Jugoslaviji koje gledamo na TV-u, zatim menjanje školskih udžbenika iz istorije, kao i nasilno razdvajanje komunizma i antifašizma.

Bila sam zainteresovana za to kako je biti žena u ratu, dobiti menstruaciju, boriti se rame uz rame sa drugovima, izgubiti svoju veliku ljubav, pa čak i kako je to ubiti čoveka. U NOB-u je učestvovalo preko 100.000 žena i njihov doprinos je neprocenjiv

Odlazak iz Srbije

Zbog čega ste morali da napustite Srbiju pa sada delujete (i) u Berlinu kao jednom od središta leve kulturne scene u Evropi?

Srbiju smo morale da napustimo jer naš život nije bio moguć. Nije bilo moguće živeti od kulturnog rada, nije bilo moguće živeti dostojanstveno i sa pravima kao queer osoba ili još mnogo više kao queer porodica. Ali mi smo samo dve osobe u moru onih koji odlaze iz Srbije svakog dana u takozvanom odlivu mozgova po kojem je Srbija prva u svetu. Život nije bio moguć za nas, a i dalje nije moguć za nebrojene druge ljude koji možda nemaju privilegiju da odu, a koji su žrtve urušavanja države blagostanja, radikalne klasne segregacije i korupcije koja se već duže vreme odvija na našim prostorima. Berlin svakako jeste centar leve kulturne scene u Evropi i mislim da možemo puno da naučimo od berlinske nezavisne scene, posebno kada je u pitanju borba protiv gentrifikacije i neoliberalizacije samog grada. Mada se i Berlin jako promenio u periodu otkad smo mi tamo.

Kadar iz "Pejzaža otpora"

S druge strane, s obzirom na izrečene pozive u filmu da budete nepokolebljive, jednom rečju prave partizanke, nije li taj odlazak u Berlin bio svojevrsno odstupanje od tih poziva?

To je za nas bila jako teška odluka, koju ne smatramo trajnom. Ali posle deset godina borbe i rada na nezavisnoj kulturno-umetničkoj levoj sceni i pokušaja da se izgradi jedna paralelna infrastruktura i sistem vrednosti drugačiji od onoga koji postoji u korumpiranim institucijama rešile smo da napravimo pauzu. Ako bih jednom rečju morala da pojasnim razlog za tu pauzu, to bi bila partitokratija. U filmu ne pozivamo na neustrašivost, već kažemo da ne moramo biti herojke da bismo bile partizanke. A partizanke smo sve mi, žene koje ne prihvatamo nacionalizam, homofobiju i rasizam, koje smatramo da je neoliberalni kapitalizam izrabljivački ekonomski sistem iako često govori umilnim glasom ličnih sloboda, koje smo sumnjičave prema globalizmu jer nije rešio geopolitičke nepravde, koje smo svesne da je kućni rad, taj ogromni ženski doprinos civilizaciji u kapitalizmu toliko potcenjen da se čak i ne smatra radom i koje smo spremne da u takvom svetu podignemo glas otpora i ponudimo vizije drugačijeg sveta na bilo kom mestu i u bilo kom mediju. I na ulici, i u bioskopu, i u galeriji. Upravo smo to naučile od Sonje.

Može li se današnja levica svesti samo na društvene nauke, kulturu i umetnost? Mnogi često imaju utisak da ima i previše salonskih levičara i prigodnih antifašista, previše teoretisanja koje je samo sebi svrha…

Ja bih rekla da levica ne može da se svede na kulturu i humanistiku. Posebno danas kada leve pozicije konačno ulaze na mejnstrim političku scenu u regiji. Levica je na našim prostorima bila tabuizirana tri decenije, i za mene je prirodno da se prvo javlja u segmentima društva kao što su umetnost i kultura. Da parafraziram aktivistu, novinara i marksističkog istoričara Vijaya Prashada, umetnost ne menja svet, ali pomera naše razumevanje stvarnosti i stvara nove utopije. Dakle za mene umetnost, a posebno film i književnost ne moraju biti samo refleksija ili kritika društva, već način da se predlože vizije mogućih boljih svetova. Ili način da ih se sećamo. Mislim da je u slučaju regionalne leve scene, a možda posebno u Hrvatskoj, ta veza nezavisne kulturno-umetničke i aktivističke scene veoma jaka i da je upravo ta veza aktivista-umetnik-teoretičar iznedrila inicijative koje će u skorijoj budućnosti imati prilike da menjaju društva ekstremne nejednakosti u kojima sada živimo.

Kakav će biti budući život filma i što u filmskom i društvenopolitičkom smislu očekujete od godine koja je pred nama?

Za film se nadam da će nastaviti da putuje i da će ga videti što veći broj ljudi. Da ćemo moći da ga diskutujemo i da promišljamo Sonjino iskustvo i šta ono za nas znači danas, kao i da li i kako nove umetničke forme proizvode nove sadržaje. Posebno mi je značajno što film, iako je duboko ukorenjen u naš lokalni kontekst i istoriju, dotiče ljude iz različitih krajeva sveta. Na primer, upravo smo se našli na godišnjoj listi The year’s most moving avant-garde works… časopisa Sight & Sound. U društvenopolitičkom smislu očekujem što dublji prodor nove regionalne levice u javnu sferu, a nadam se intervenciji u dominantno mišljenje da je kapitalizam jedino moguće, to jest prirodno stanje.