>

novosti logo

Politika / Balkan Politika / Balkan
Piše Dejan Kožul

Poistovećivanje sa zločinom

Ratne stranke i lideri iz 1990-ih uspeli su da većinsku Srbiju ponovno identifikuju sa zločinom. Od te tragične dijagnoze mora krenuti bilo kakva priča o promenama i demokratizaciji u Srbiji, smatra istoričar Milivoj Bešlin

U manje od mesec dana Srbija i Beograd obeležili su 75 godina od oslobađanja grada od fašizma, dok je jedna ulica u Kragujevcu, gradu sinonimu za stradanje u Drugom svetskom ratu, dobila ime po Draži Mihailoviću; u Domu vojske promovisana je knjiga ‘Tuzlanska kapija – režirana tragedija’ Ilije Brankovića iz edicije ‘Odbrana’ Ministarstva odbrane Republike Srbije, a u Novom Sadu postavljena je spomen-ploča Mladenu Bratiću, komandantu Novosadskog korpusa u doba kad je taj korpus ‘oslobađao’ Vukovar. Realna je to slika Srbije, reći će nam istoričar Milivoj Bešlin, jer nam bez ulepšavanja govori o tome kakvo je stanje danas.

- Režim koji je vodio ratove, mislim na Miloševićevu partiju i presvučene Šešeljeve radikale, danas reafirmiše vlastite zločine, glorifikuje ih, rehabilituje masovne ubice i zločince, ponižava žrtve… A devastirano, slabo i nemoćno društvo u Srbiji ne pruža nikakav otpor. To znači da su ratne stranke i lideri iz 1990-ih uspeli da većinsku Srbiju ponovno identifikuju sa zločinom, da je poistovete sa svojom zločinačkom politikom. Ta činjenica je tragična, ali nam govori kakvo je realno stanje. Od te tragične dijagnoze mora krenuti bilo kakva priča o promenama i demokratizaciji u Srbiji - smatra Bešlin.

Ali ovakve situacije možda ne bi bilo da prethodno Srbijom nisu upravljali demokrati, koji su zvanično proces rehabilitacije i započeli. Za Aleksandra Popova iz novosadskog Centra za regionalizam reč je ‘o nastavku procesa revizije istorije koji je započet još u prošloj deceniji’. Prisetio se da su, nakon izbora 2003., u Narodnoj skupštini Srbije ‘apsolutnu dominaciju imale stranke sa nacionalističkim predznakom’.

- Radikali su imali čak 83 poslanika. Takav sastav Narodne skupštine je 21. decembra 2004., dan uoči nekadašnjeg praznika Dana armije, na predlog Srpskog pokreta obnove usvojio zakon po kojem su četnici po pravima izjednačeni sa partizanima. To je posle operacionalizovala manjinska vlada čiji je premijer bio Vojislav Koštunica. Nažalost, ni Demokratska stranka, kad je kasnije bila na vlasti, nije ispravila ovaj revizionistički zakon, nego je uglavnom podilazila desnim snagama, što je bio i jedan od razloga za gubitak izbora 2012. godine. Nakon toga na vlast dolaze Srpska napredna stranka, dakle nekadašnji radikali, i Socijalistička partija Srbije. Ako imamo u vidu da je istovremeno za predsednika izabran četnički vojvoda Tomislav Nikolić, ne treba se čuditi da je u još jačem obliku nastavljen već započet trend revizije istorije, čiji je rezultat da je nedavno u stradalničkom Kragujevcu jedna ulica dobila ime po Draži Mihailoviću. Šta drugo reći nego sramota - zaključuje Popov.

U Kragujevcu je stradalo nekoliko hiljada ljudi, od čega oko 300 đaka, a 21. oktobar se od 2012. obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Samim nazivom relativiziran je zločin koji su počinili nacisti uz svesrdnu podršku ljotićevaca, a čin imenovanja ulice po Draži Mihailoviću još je jedan pucanj u stradale.

- To nije samo ponovni pucanj u žrtve nacizma, to je ruganje hiljadama žrtava četničkih klanja, od genocidnih ubijanja muslimanskih civila do terora i masovnih ubistava seljačkog stanovništva okupirane Srbije - ističe Bešlin.

Proces rehabilitovanja fašizma i traženje navodnih masovnih grobnica ‘sa žrtvama komunizma’ samo su pokušaj prekrivanja postojećih masovnih grobnica punih žrtava srpskog nacionalizma i ratova iz 1990-ih, smatra Bešlin. Danas se novac preusmerava na izdavačku delatnost koja će relativizirati pa i negirati te zločine, jer kako drugačije gledati na promociju knjige o Tuzlanskoj kapiji autora Ilije Brankovića koji je, uz Momčića Perišića i druge, i sam osuđen, istina u odsustvu, pred Županijskim sudom u Zadru na 20 godina zbog granatiranja Zadra i okolice, pri čemu su, kako piše u presudi, bili odgovorni za stradanje najmanje 30 civila i golemu materijalnu štetu. Branković u svojoj knjizi piše o događaju koji se desio 25. maja 1995., na nekadašnji Dan mladosti. Za granatiranje Tuzlanske kapije Sud za ratne zločine u BiH krivim je proglasio generala Novaka Đukića jer je kao komandant taktičke grupe Ozren Vojske Republike Srpske naredio svojim jedinicama da granatiraju Tuzlu, koja je u to vreme Rezolucijom UN-a bila proglašena zaštićenom zonom. Jedan projektil pogodio je uži centra grada, zvan Kapija, pri čemu je smrtno stradalo 71 lice, a ranjeno ih je preko sto. Prosek godina ubijenih bio je 23. Međutim, Srbija plaća promociju knjige koja to negira.

- To je vrhunac nemorala i ruganja nevinim žrtvama jednog zločinačkog čina. Tim pre jer je među 71 žrtvom bilo najviše mladih, pa čak i dece. Neposredno posle rata bio sam na groblju gde su sahranjeni i nikad neću zaboraviti sliku uplakane majke koja sedi na grobu svoje ćerke i miluje njen lik na ovalnoj slici na spomeniku. Ko ima imalo ljudskosti, ne bi napisao i promovisao takvu gadost. A naša vlast nije osudila takvo sramno falsifikovanje činjenica, nego je dozvolila da se promocija knjige organizuje u prostorijama Ministarstva odbrane, koje se do sada u nekoliko navrata pojavilo u ulozi ne samo promotera nego i izdavača knjiga haških osuđenika, pa bi se to moglo tumačiti kao zvanična politika ovog ministarstva - ocenjuje Popov.

Ako neko ima dilemu da li to jeste zvanična politika države, mogao ju je otkloniti nakon vesti o postavljanju spomen-ploče u Novom Sadu generalu JNA Mladenu Bratiću. Hrvatska je protestvovala, ali uzalud. Odluka je davno donešena, pa iako se čini da je prst u oko komšiluku, reč je ipak o unutrašnjem prepucavanju, ali nije samo to. Novi Sad i Vojvodina su specifični, a jogurt-revolucija i dalje traje.

- To je još jedan šamar Novom Sadu koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji spadao među najomiljenije gradove. Neko na taj način želi da unese nemir među građane Novog Sada, ali i Vojvodine koja važi za još retku multietničku regiju u širem regionu, u kojoj je sačuvana dragocena klica tolerancije. Grupacija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, kojoj pripada i Centar za regionalizam, oštro je osudila ovaj čin i konstatovala da je umesto ove spomen-ploče trebalo postaviti ploču na kojoj bi pisalo ‘Novosadski korpuse, stidi se’, što je bio i veliki natpis na jednoj zgradi u Novom Sadu za vreme vukovarske operacije. Reč je o trendu da se ljudi koji su počinili zločine u balkanskim ratovima 1990-ih proglašavaju za heroje. Kako drugačije protumačiti činjenicu da je generalu Vladimiru Lazareviću, koji je osuđen na 14 godina zbog zločina na Kosovu, nakon odslužene kazne priređen svečani doček, a posle mu je omogućeno da drži predavanja na Vojnoj akademiji - govori Popov.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić oglasio se nakon reakcija iz Hrvatske koristeći napad kao odbranu i prozivajući Hrvatsku za ulice koje nose ime Mile Budaka. A na sastanku sa čelnicima komšijskih zemalja od njega ćemo čuti da prošlost treba ostaviti po strani.

- Sadašnja vladajuća garnitura bila je deo vladajuće nomenklature 1990-ih, kad su činjeni svi ti zločini. Rehabilitacijom onih koji su ih počinili oni žele da rehabilituju i sami sebe. Pravog mira i dobrosusedstva u regionu neće biti dok se sve zemlje koje su bile umešane u ratni sukob ne suoče sa prošlošću i ne počnu stvari nazivati pravim imenima - izričit je Popov.

- Prošlost je moguće ostaviti po strani tek kad je spoznamo, kad prema njoj uspostavimo neki human i racionalan odnos. Srbija je tako daleko od toga da će svaka priča o budućnosti da se slomi na kostima iz ormara prošlosti - smatra Bešlin.

1/1