>

novosti logo

Kultura Kultura

Preporuke: TV-serije

Naš beogradski kritičar samoizolaciju pod Aleksandrom Vučićem kratio je bindžanjem serija – njegov izbor su svirepi masakri i bizarne patologije iz pete sezone ‘Better Call Saula‘, sjajni nastavak pomaknutog sitcoma ‘Fleabag‘ i distopijske epizode ‘Black Mirrora‘, u kojima ima mjesta i za prokazivanje političkog populizma

Better Call Saul (od 2015.)

Kao što su rijalitiji opijum za narod, serije su opijum za pauperizovane intelektualce. A nove sezone počinju i kada je život sateran u samoizolaciju. Eto, treća sezona izvikane ‘Killing Eve’ samo što je počela, a peta sezona ‘Better Call Saul’ se nedavno završila. U oba slučaja na ceni su bizarne patologije i svirepi masakri čiji su izvođači radova rezervisani za dežurne krivce: Ruse i Meksikance – za poremećenu hladnokrvnu krasavicu, virtuoza i hedonistu likvidacija i za mrske kartele koji operišu mimo nikad dovršenog zida, u Novom Meksiku. Geopolitički cinizam na stranu, čim se iz zapleta serije ‘Better Call Saul’ makao dosadni i moralistički nastrojeni brat Sola Gudmana, i sam opskurni hipohondar, serija je ‘prodisala’ na klackalici precizne dramaturgije sitnih pomaka i epskog zamaha okršaja kartela.

Nekako su nas filmski narativi baš navikli na sadističku brutalnost potomaka Maja i Asteka, od Makartijeve ‘Nema zemlje za starce’ do ‘Sicaria’ i serije ‘Breaking Bad’, čiji je ‘Better Call Saul’ pobočni rođak, sa istim kastingom i radnjom zarotiranom u blisku prošlost. I dok me izmučena faca Boba Odenkirka, koji u krupnom planu guta knedle kao nekad Ljubiša Smoki Samardžić, nagoni na saosećanje sa malim čovekom koji ‘želi preko crte’, shvatam da usud (fatum) kola u njegovoj krvi ispoljavajući se kao njegov karakter. Advokat deprivilegovanih koji trguje pravdom za prestupnike i sitni prevarant koji ne može da odoli izazovu da se obogati preko noći, simpatično stoji u središtu ovog sitkoma koji se razvlači kao žvaka na radost fanova i Netfliksa. A i ja sam se radovao, nekoliko noći.

Fleabag (2016-2019.)

Svi danas moramo biti antifašisti i feministi, rekla je Monika Herceg i ja sam se složio. Zato svi sad ne na ples, već na ‘Fleabag’, raznoraznim drangulijama ovenčani dvosezonski sitkom o promiskuitetnoj sredovečnoj udavači koja koketno očijuka s kamerom, bestidno zavodi popa i postaje idol tinejdžerki. Ona je buntovnica bez razloga, u stvari i bez pobune, samo s manjkom keša i manjkom seksa. Jer u tome je stvar, u neispunjenim dubinama ženskoga libida, srećno rastavljenog od bračnog kuluka i nesrećno izloženog spirali kopulativne frustracije.

A draga Phoebe Waller-Bridge uistinu je aktuelni sitkom dragulj: i glumi i režira i piše scenarija (za ‘Killing Eve’), unoseći dah dopadljive drskosti uvezan u narativnu mašnicu nesnađene, (polu)napaljene, (polu)neurotične, vazda ironične… singl persone kojoj je u tim godinama seksualni užitak ostao više od svakodnevne rekreacije (da je bar svakodnevna, rekla bi ona) a manje od enigme veze. Dešifrovanje te enigme, o čemu svedoče primeri njene sestre i njenog oca, strmoglavo vode ka klaustrofobiji bračnog ćorsokaka (u rasponu od zatajne masturbacije preko klišea vanbračnog švrljanja do pitanja za milion dolara: a gde sam se to zajebala). Za pripadnike trećeg doba (65 plus), onog kome je u Srbiji skoro dva meseca za vreme vanrednog stanja bilo zabranjeno da pomoli nos izvan kuće ili stana, rezervisan je ‘smiraj’ u naručju saosećajne maćehe, tek koju godinicu starije od ćerki, koja će gvozdenom rukom navigirati brod porodičnog doma ka paroksizmu sreće i, eventualno, ponekom snošaju.

Black Mirror (od 2011.)

A kada se vreme otegne kao Vučićev vikend aps, šta drugo nego bindžovati spekulativnu fantastiku recimo ‘Crnog ogledala’, okončanog sitkoma koji je od 2012. izgurao pet sezona. Obožavam da zamišljam šta nas čeka iz okuke budućnosti a ‘Black Mirror’ šalje tamni odblesak da su u sačekuši veštačka inteligencija, kiborg kultura i teror virtuelnog. Sećanje nam je nekakav ogroman folder čiji sadržaj možemo projektovati na ekran kao snimke s letovanja, koje su snimile naše oči čarne, naši podmukli potkazivači. I naša svest nam se može otuđiti, kao deo tkiva, i biti prebačena na čip, da je policija ispita umesto nas ili da upravlja tehnologijom pametne kuće. Generalno, tehnologija se ovde javlja kao sredstvo prinude ili sadističke kazne. U distopiji ‘Crnog ogledala’ ima mesta i za romansu, kao i za prokazivanje političkog populizma, još u vreme dok je bio pupoljak a sada je prekrasna ruža puna trnja.

Pikari i karteli, seksualni bezdan i virtulena distopija – to je moj izbor. Razume se, pre revolucije, jer se sa srpskih terasa, opet ko nekoć, u 20.05h čuje lupa šerpi i lonaca, i zvuk pištaljki. Sve diktatoru u čast. Pa ako ga se za neki sitkom sete, sete.

1/3