Prvo je sveštenik Srpske pravoslavne crkve držao opelo nad urnom sa pepelom pokojnice za koju se ne bi moglo reći da je bila vernik, a onda je ta ista urna spuštena u grob na kojem se nalazi crvena petokraka. Sve je to deo folklora koji glorifikuje Srbiju i umanjuje njenu odgovornost za zločine počinjene u ratovima 1990-ih. Crkvene dogme tu ne postoje, kao ni one ideološke. Jer sve je u službi izgradnje mita, nalik onom kosovskom, na kom se uzdigao srbijanski vožd Slobodan Milošević. On je ovih dana, 13 godina nakon smrti, u svojoj grobnici u Požarevcu konačno dobio ‘društvo’ – svoju odabranicu Mirjanu Miru Marković, koja je preminula 14. aprila u 76. godini. Baš kao Milošević, i ona je sahranjena neosuđena. Istorija će to pamtiti. A hoće li je i rehabilitovati?

- Rehabilitacija bi značila priznanje države. Bila bi realizovana jedino u slučaju da imamo konsenzus u društvu oko toga da Slobodan Milošević nije bio čovek koji je pokazao zube novom svetskom poretku i NATO-u, nego da je bio masovni ubica i zločinac koji stoji iza logistike Beograda, koji je 1990-ih pružao sav servis i usluge zlikovcima u Hrvatskoj i BiH. Rehabilitacija bi imala smisla samo ukoliko imamo svest o tome da nam je predsednik godinama bio ubica i zločinac. To važi i za Mirjanu Marković čija su zlodela takođe vrlo teška.

Politika JUL-a je bila nacionalistička i profiterska. Zbog toga i danas postoji skepsa prema levici – objašnjava Uroš Stambolić

Tako nam je na pitanje o tome da li je Mirjana Marković činjenicom da je umrla neosuđena u stvari rehabilitovana odgovorio beogradski novinar Bojan Tončić, kom je prva asocijacija kad pričamo o nedavno preminuloj ‘prvoj dami’ Srbije, kako joj tepaju prosrbijanski mediji, činjenica da je umrla bez zaslužene kazne.

- A tu je i činjenica da nije bilo adekvatne reakcije političara pa i ljudi iz javnog života, reakcije koja bi ukazivala na to da nisu baš svi kratkog pamćenja i da se sećamo njenih zlodela, njene svemoći i njenog odlučivanja o ljudskim sudbinama - dodaje Tončić.

Kad pričamo o tim zlodelima, dva imena nam prvo padaju na pamet. Reč je o vlasniku i novinaru ‘Dnevnog telegrafa’ Slavku Ćuruviji, ubijenom u aprilu 1999. godine, i političaru Ivanu Stamboliću, koji je ubijen uoči izbora 2000. Oba ubistva dovode se u vezu sa familijom Milošević. O Ćuruviji i činjenici da u nedavno donešenoj prvostepenoj presudi za njegovu ubistvo Mira Marković nije navedena kao nalogodavac pisali smo nedavno. Jelena Ćuruvija, njegova kćer, za Novosti kaže da se to nije moglo ni očekivati.

- Svako ko je pratio taj proces od početka do kraja zna da moramo da se držimo vrlo jasnih pravnih činjenica. Ne postoji ni jedan dokaz da su oni naručili ubistvo. U to vreme se to nije radilo pismenim putem. Nažalost, oni pravno nisu ni mogli da odgovaraju za to. To što mi svi znamo, to je druga stvar, ali pravno nema dokaza - kaže Jelena Ćuruvija i ističe da ceo rad Slavka Ćuruvije obeležavaju Mira Marković i Slobodan Milošević.

Oni su uticali i na kraj njegovog života, dodaje ona, pa joj je to prva asocijacija kad pričamo o Mirjani Marković. Ali ne samo to. Naša sugovornica prisjeća se i ratova 1990-ih, a zasluge za njih pripisuje upravo familiji Milošević.

Ubistvo Ivana Stambolića i dalje je tema o kojoj se nerado priča u porodici Stambolić, kaže nam Uroš Stambolić, Ivanov unuk. Teška je to tema i za njegovu generaciju, rođenu 1990-ih, odnosno u vremenu kad je bračni par Milošević-Marković odlučivao o ljudskim sudbinama jer, kako kaže, dobar deo te generacije danas je svestan koliko je taj period bio opasan i poguban za budućnost u kojoj sada živimo.

Sa Urošem Stambolićem je priča o Miri Marković posebno zanimljiva i ako je sagledamo van konteksta odgovornosti za ubistvo njegovog deda. On je naime aktivista levičarske organizacije Marks 21, o kojima smo pisali u tekstu ‘Ulice bez levice’. Njih su organizatori protesta ‘Jedan od pet miliona’ prozivali su da su Vulinova omladina, jer je taj aktuelni ministar odbrane bio jedan od pulena Mirjane Marković u Jugoslavenskoj levici (JUL).

- JUL je formalno pripadao levici, iako sa levicom nisu imali dodirnih tačaka. Njihova politika je bila nacionalistička i profiterska, a to je dovelo do toga da i danas postoji skepsa prema levici - objašnjava nam Uroš Stambolić i nastavlja:

- Tako smo došli do toga da bilo ko ko se predstavi kao radikalan levičar, kao šta je to bio slučaj na protestima kad smo se pojavili u sklopu Levog bloka, bude okarakterisan od redara, organizatora i medija bliskih Savezu za Srbiju kao Vulinova levica.

Jelena Ćuruvija napominje da se ni političke elite nakon promena 5. oktobra 2000. nisu pozabavile familijom Milošević.

- Naravno da posle nije ni bilo za očekivati da će ekipa koja je bila na vlasti pre 5. oktobra, a koja je sada opet na vlasti, to preuzeti na sebe. To će ostati deo istorije. Biće upisani u istoriji kao zločinci koji su ovu zemlju unazadili za mnogo godina, koji su bili odgovorni za rat na ovim prostorima i odgovorni za ubistvo mog oca i još nekolicinu ljudi koji su bili politički neistomišljenici. To će večno biti njihov žig - kaže ona.

Bojan Tončić nije toliki ‘optimista’ kad govorimo o tome kako će historija pamtiti Miru Marković i njenog bračnog druga.

- Meni se čini da je i danas Slobodan Milošević pozitivna ličnost u doživljaju većine. Logično je da očekujemo da će druge generacije od svojih prethodnika u nastavnim programima učiti jednu mitomansku noviju istoriju Srbije u kojoj, kako stalno slušamo, Srbi vode pravedne ratove uprkos krvavim tragovima koje ostavljaju njihove vojske - kaže Tončić.

Uroš Stambolić se nada da će naredne generacije o njima suditi sagledavajući kakav su uticaj imali na društvo koje je nastalo posle njih, na društvo koje i dalje ne teži progresivnim idejama.

- Ta ubistva su jedan deo surovosti njihove vladavine koji govori o tome kakva je njihova politička ideja uopšte bila, ali tu ima i uticaja milion drugih surovih faktora, od toga koliko je ljudi poginulo u samim ratovima i ostalim događajima koji nisu direktno vezani uz likvidacije pojedinaca, već su na drugačiji način povezani sa ličnim interesima - ističe naš sagovornik.

Jelena Ćuruvija pak podseća da građani Srbije imaju kratko pamćenje i da neće da uče iz istorije.

- To je neophodno ako ne želimo sebi da dozvolimo opet da budemo ugnjetavani, a to je ono što se sada dešava. Ne znam koliko će nam lekcija još trebati - pita se na kraju Jelena Ćuruvija.