Dva i po meseca od prvih protesta protiv vlade Aleksandra Vučića, kao da smo ponovo na početku. Setimo se, sve je počelo tako što je na prvom protestu zabranjeno Mirjani Karanović i Dušku Vujoševiću da se obrate, pa se situacija u međuvremenu malo relaksirala, otvorila za druge političke ideje, a ne samo one Saveza za Srbiju (SZS). Front se širio, broj ljudi na protestima je bio sve veći, ali bilo je i problema na terenu. Od samog početka nije bilo previše razumevanja i simpatije za nešto što se zove Levi blok. Reč je o nekoliko levičarskih udruženja, partija, pokreta, organizacija. Obezbeđenje im često nije dozvoljavalo pristup, a na jednom od protesta u Novom Sadu pokušali su u potpunosti da ih izdvoje iz kolone. Nakon što su opozicioni lideri odlučili potpisati tzv. Sporazum sa narodom, Levi blok se povukao.

- Potpisivanjem Sporazuma sa narodom protesti su se praktički pretvorili u mitinge SZS. Sad su malo zaglavili u tome. Pre nego što je potpisan taj sporazum postojala je neka perspektiva širenja i postavljanja nekih važnijih zahteva. Sada je to završeno i protesti više nisu mesto na kom bi mogli da artikulišemo važna pitanja, a ne pitanja koja nameće liberalna opozicija - objasnio nam je Ivan Zlatić iz Socijaldemokratske unije, pokreta poznatog po aktivnom učešću u zaštiti stanara od prisilnog iseljavanja.

Angažman Levog bloka poslednjih mesec dana pokazuje da idemo u dobrom smeru. Cilj nam je da izgradimo i pokret i parlamentarnu opciju, kaže Jelena Lalatović

Kao osnovni problem Sporazuma sa narodom on ističe da je prepun opštih mesta i ‘trivijalnih zahteva za slobodnim izborima i medijima, za tim da nas ne tuku’ što je nešto što bi trebalo da se podrazumeva.

- Zakucati na tome protest je banalno i ne može se očekivati da će se na osnovu takvih zahteva stvoriti neki masovan pokret - smatra Zlatić.

A nije samo taj sporazum problematičan. Jelena Lalatović iz organizacije Marks 21 objašnjava da postoje dva problema kad je reč o aktuelnim protestima.

- Opozicija ne nudi ništa u odnosu na postojeću politiku. Ne tematizuje štednje, privatizacije, probleme koji se tiču većine stanovništva, a sa druge strane očekuje od ljudi da bespogovorno prihvate tu političku opciju samo da bi makli druge ljude sa vlasti. Cinično je govoriti da svi treba da se ujedinimo oko toga da se sruši režim dok se ne dotakne politika koja je dovela do tih autoritarnih mera, do gubitka poslova i prisilnih iseljenja – kaže Jelena Lalatović.

Kao drugi nivo problema navodi da se mlađim generacijama ne nudi nikakva alternativa, već nezaposlenost, nepostojanje socijalnog programa i besperspektivnost.

- Ono što daje toliku moć Vučićevom režimu jesu te mere štednje i dužnička ekonomija diktirana od strane EU. Problem je što se do sad nije pojavila nijedna opcija koja to dovodi u pitanje, a naravno da će i oni koji dođu na vlast nakon Vučića biti prisiljeni da je zadržavaju istim metodama – dodaje.

Strategija Levog bloka je bila da se na protestima približe i obrate ‘svim ljudima koji su izrazito nezadovoljni postojećim režimom, ali i da im pošaljemo poruku da se negde vode i druge borbe, kao borbe protiv iseljenja, borbe protiv privatizacije, protiv mera štednje’, objašnjava naša sagovornica.

- Hteli smo da iskoristimo masovnost, što smo radili i 2017. na protestima nakon predsedničkih izbora. To je dovelo do rekompozicije levice, do ulaska novih ljudi i u izvesnom smislu jačanja naših snaga. Hteli smo da pošaljemo poruku da imamo politiku, principe i zahteve – kaže Jelena Lalatović.

A zašto SZS, u kojoj aktivno participira i Demokratska stranka, nije alternativa?

- Ne postoji nikakvo ozbiljnije promišljanje, ni volja za nekom refleksijom zbog čega je Demokratska stranka izgubila vlast. Jednostavno su zakucani na tome da su oni što god radili bolji, da je ovo što se dešava nekakav skandal, bez ikakvog poimanja sopstvenih grešaka, naročito u procesu privatizacije društvene svojine - pojašnjava Ivan Zlatić.

On napominje da su u Demokratskoj stranci proteklih sedam godina, otkako su izgubili na izborima, proveli u agoniji ignorisanja i ćutanja o sopstvenim greškama.

- Kao da sede na klupi za rezerve i čekaju kad će Vučić dovoljno da se ogadi građanima u Srbiji da čak i oni postanu prihvatljivi. To je ono što se sad i događa. Istraživanja govore da je SZS prihvatljiv samo zato što je manje loš – dodaje Zlatić.

U ovoj podeli pojavljivanje treće opcije, poput Levog bloka, predstavlja pretnju. Toliku pretnju da se često nazivaju ‘radikalnom levicom’ na koju se gleda jednako kao na radikalnu desnicu. Ali aktivno učešće desnice u protestima čak i SZS gleda sa simpatijama. Dveri su primer.

- Njima je jako stalo da se ovo predstavi kao nastavak petooktobarskog sukoba i kao da je ovo neka sledeća etapa. Morbidno je to nastojanje da se ovo predstavi kao 1996. ili 2000. godina. Pokušavaju da vide može li se na toj nostalgiji izvući još neki čovek na ulicu, ali i da se ne govori o onome šta se radilo do 2012. godine - kaže nam Ivan Zlatić i naglašava da zbog toga što Levi blok ističe odgovornost opozicije i doživljavaju napade na terenu, na protestima i u medijima.

Još je nešto slično aktuelnoj i bivšoj vlasti, a to je mizigonija. Pričamo o slučaju Marije Lukić, lokalne heroine koja se suprotstavila predsedniku jedne opštine zbog seksualnog uznemiravanja na poslu, zbog čega trpi i pretnje smrću, a o čemu je i govorila na jednom od prethodnih skupova #1od5miliona. Slučaj je pred sudom, a opozicija čitavu priču koristi kao još jedan primer u dokazivanju bahatosti Vučićevih funkcionera.

- Nemam nikakve sumnje da opozicioni političari, koji koriste istu mizogenu retoriku, nisu taj politički subjekt koji zaista može da stane iza žena žrtava nasilja i podrži njihove zahteve — kaže Jelena Lalatović.

Koliko je ovo ozbiljan problem pokazuju i reakcije na postavljanje feminističkih parola na spomenike muških figura važnih za ovdašnju kulturu i istoriju. To je izazvalo neviđen bes na društvenim mrežama.

- To je otišlo predaleko i niko iz opozicije nije stao u odbranu tih žena. Oni su bitan faktor u kreiranju mizogene, antifeminističke, mačističke i veoma nasilne atmosfere, a onda kad im odgovara kritikuju neki pojedinačni slučaj - kaže nam Jelena Lalatović.

Više je inicijativa sa ‘leve’ strane. Na protestima su svi bili pod istom zastavom, zastavom Levog bloka, a to je ujedno signal i da bi se u doglednoj budućnosti mogli udružiti.

- Čitav angažman Levog bloka poslednjih mesec dana pokazuje da idemo u dobrom smeru i da je ujedinjenje moguće. Mislim da u ovoj fazi još treba da insistiramo na akcionim jedinstvima i da bi sledeći korak morao da zavisi od toga šta radimo na terenu. Cilj nam je da izgradimo i pokret i parlamentarnu opciju. Čini mi se da u ovom trenutku dobro prevazilazimo razlike. Međutim, ne možemo da uskladimo rast sa nezadovoljstvom koje neprekidno izbija. To je problem jer se borbe vode neprekidno. Želimo da budemo na svakom štrajku, na protestima protiv prisilnog iseljenja, želimo i da borbu za ženska prava integrišemo kao jednu od ključnih borbi koje levica treba da vodi - zaključuje Jelena Lalatović.