>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Škeljzen Malići: Mnogi umetnici su se oduprli stihiji

Kosovski filozof i istoričar umetnosti: U Jugoslaviji su 1980-ih neki pojedinci i kulturna i umetnička udruženja igrali ulogu podsticanja i propagiranja nacionalizma, ali je paralelno, potisnuta, postojala i kulturna opozicija, umetnost koja se nije priklanjala mržnji i ratnohuškačkim falangama. E pa, nadam se da će sada doći vreme kada će se ova kultura i umetnost otpora rehabilitovati

Da li ste se iznenadili kad su vas u junu zaustavili na granici i nisu vam dozvolili ulaz u Srbiju, ako znamo da je u poslednjih nekoliko meseci bilo već nekoliko sličnih slučajeva zabrane ulaza sportistima i umetnicima sa Kosova?

Bio sam iznenađen zato što sam poslednjih godina nekoliko puta putovao bez problema sa ličnom kartom Republike Kosovo. I pre Briselskog sporazuma prelazio sam granicu lako ako je putovanje bilo ranije najavljeno. Ali nakon što je bio uhapšen Marko Đurić zbog ulaska na Kosovo bez dozvole, a i zato što dijalog o Kosovu ulazi u završnu fazu kada se najavljuje ubrzano političko rešenje, vlasti u Beogradu su nervozne. Predosećaju ili znaju da to rešenje neće biti prema njihovoj volji, pa se čini da ovim zabranama najavljuju vraćanje procesa na polaznu tačku. Radije idu na opciju zamrznutog konflikta nego implicitnog ili eksplicitnog priznanja nezavisnosti Kosova.

Uvek iste greške

Dolazili ste, simbolično, na promociju knjige ‘Studija slučaja Pertej’ o 20 godina saradnje nezavisnih kulturnih scena Srbije i Kosova. Koliko je ta blokada ulaska paradigma odnosa naspram kulturnih delatnika, koji evo već 20 godina pronalaze način da sarađuju?

Onoliko koliko je to bilo moguće, uglavnom uz podršku stranih fondova, nezavisne scene su sarađivale i nastaviće saradnju bez obzira na to kakvi su odnosi između vlada. Izložba ‘Pertej’ održana je 1997. godine, neposredno pre izbijanja rata, kao projekt Fonda za otvoreno društvo. Borka Pavićević i ja, kao nosilac ideje te izložbe, uzeli smo taj događaj kao polaznu tačku preispitivanja svih vidova saradnje nezavisnih kulturnih institucija u prethodne dve decenije, ali nismo hteli da izložba bude fokus, već smo ostavili prostor sadašnjoj generaciji umetnika i kritičara da reflektiraju odnose i naprave novu, svoju izložbu. Bio sam krenuo u Beograd da je vidim. Kada smo planirali ovaj projekat, Borka i ja smo verovali da je Briselski sporazum trasirao magistralne pravce normalizacije odnosa te da će se oni unaprediti, a ne ponovno zamrznuti. Vlasti u Srbiji, nažalost, stalno ponavljaju iste greške. Inicijalno pristaju na dijalog i pregovore uz posredovanje međunarodnih faktora, ali kada im se predoče kompromisna rešenja, odbijaju da prihvate realnost.

Policijska zaštita je potrebna zato što postoji realna opasnost da umetnici budu napadnuti. To se u Srbiji desilo više puta. I na Kosovu je policija prisutna kada dolaze Srbi, da bi se sprečili eventualni incidenti

Tokom kulturnih događaja na kojima gostuju umetnici sa Kosova obavezno je oveće prisustvo policije. Opravdano ili ne, odnosno treba li pristajati na tu vrstu ‘zaštite’, pod cenu da se otimaju i određeni radovi jer nisu u skladu sa proklamovanom politikom?

Zaštita je potrebna zato što postoji realna opasnost da umetnici budu napadnuti. To se desilo više puta. Ekstremne nacionalističke grupe u Srbiji organizovale su demonstracije i sprečile održavanje izložbe ‘Odstupanje’ na kojoj je bila predstavljena nova kosovska umetnost 2008. godine. Ekstremisti su čak upali u galeriju Kontekst i uništili rad Drena Malićija na kojem je Adem Jašari prikazan kao neka vrsta pop-heroja uz Elvisa Prislija. I na Kosovu je policija prisutna kada dolaze Srbi, da bi se sprečili eventualni incidenti. Međutim, kod kulturnih manifestacija kao što je ‘Miredita, dobar dan’, koja se organizuje i na Kosovu, prisustvo policije se ne primećuje ili je diskretno. Na pitanje da li treba praviti kompromise sa policijom u vezi sa sadržajem umetničkih programa odgovor bi svakako trebao biti: Ne, vlast nema pravo da cenzuriše umetnost. Samo što postoje iznimke kada umetnici žele da izvode akcije koje povređuju ‘drugu stranu’. Na jednoj od manifestacija ‘Miredita, dobar dan’ mladi umetnici bili su dogovorili da u Prištini deo programa realizuju u nedovršenoj pravoslavnoj crkvi koju je 1990-ih Miloševićev režim podigao usred kampusa Prištinskog univerziteta i koja već godinama zvrji prazna. Policija to nije dozvolila zato što je reagovao SPC.

Postoje te dve antologije kosovske književnosti, ‘Iz Prištine s ljubavlju’, kao i antologija srpske kratke priče ‘Iz Beograda s ljubavlju’; igraju se ponekad i predstave, često i zajedničke, u Beogradu i Prištini održava se festival ‘Miredita, dobar dan’. Često u toj kulturnoj razmeni jezik predstavlja problem?

Jezik nije problem za kulturnu saradnju. Likovne umetnosti, muzika, ples koriste univerzalni jezik, a književnost i film se prevode, kao što su prevedene te antologije koje ste spomenuli. Treba samo imati dobru volju i znatiželju. Mi smo ipak susedi i trebalo bi da se bolje upoznamo i ako ne znamo jezik jedni drugih. I u sadašnjim nepovoljnim okolnostima postoji intenzivna komunikacija između Kosova i Srbije, ne samo među trgovcima, već i na drugim nivoima. Zašto bi umetnici bili izuzetak?

Obostrano taktiziranje

Kada pričamo o ljudima koji govore oba jezika, ne možemo da ne spomenemo Olivera Ivanovića. Pola godine nakon njegovog ubistva i dalje ne znamo ništa?

Nadam se da će slučaj ubistva Olivera Ivanovića biti rešen, iako se očigledno radi o naručenom ubistvu koje su izvršili profesionalci koji se retko otkriju jer su mogli doći ko zna odakle i uteći ne ostavljajući tragove. Međutim, ima i indicija, ne mogu znati jesu li ozbiljne, da su ubice bili lokalni plaćenici ili pripadnici kriminalnog podzemlja, političkog i ekonomskog, pa možda ima šansi da im se uđe u trag. Samo što se, nažalost, kao što se desilo i sa ubistvom premijera Zorana Đinđića, obično otkriju samo izvršioci, a ne i nalogodavci.

Očigledno je da se Srbija, i konkretno predsednik Aleksandar Vučić, nalaze na prekretnici kada se više ne može lavirati i taktizirati. Realnost ne vide samo oni koji su politički slepi

Boraveći na Kosovu, stekao sam utisak da i Srbi sa severa, posebno nakon hapšenja Marka Đurića, polako prihvataju da je Srbije na Kosovu sve manje?

Da, to je istina. Čuo sam i ja ranije da je mnogima na severu dozlogrdila lokalna mafija, politička i kriminalna, koja profitira od nerešenog statusa srpske manjine i tobož ih štiti od Albanaca. Srbi sa ove strane Ibra, u Gračanici i drugim enklavama, integrirali su se uspešno u kosovske institucije, nemaju većih problema, uživaju proširenu lokalnu samoupravu i neometanu komunikaciju sa Srbijom, i verovatno služe kao primer Srbima na severu da je suživot moguć. Međutim, moćnicima na severu, kao i njihovim političkim gazdama u Beogradu, to smeta pa su zaveli lokalni teror i strahovladu. Ubistvo Ivanovića nije jedini primer.

Kako ste videli najavu Srba sa severa da će sami osnovati Zajednicu srpskih opština, povući se iz kosovskih institucija, ali i naknadni poziv iz Beograda da se sa tim ne žuri?

Sa formiranjem ZSO-a taktizira se sa obe strane. Kosovska vlast odlaže formiranje zato što je to praktično ključni kompromis koji je učinjen Ahtisariju kada je koncipirao status nezavisnog Kosova, a to je balansirao idejom ZSO-a kao dodatnog instrumenta za (samo)zaštitu srpske manjine. Kosovska vlada htela bi da vidi realizaciju svih sporazuma koji su postignuti u dijalogu pa da onda dozvoli formiranje ZSO-a, za šta je sada obavezujući rok koji je dao Brisel. S druge strane, i Beograd, koji kontroliše Srpsku listu i većinu političkih organizacija Srba na Kosovu, takođe taktizira i ne dozvoljava da Srpska lista samostalno vuče poteze. Uskoro će se verovatno i taj čvor razrešiti, ali je on očigledno povezan sa sudbinom dijaloga. Predviđeno je da će se on ubrzati i do kraja godine ili početkom 2019. očekuje se, ako se ne dogodi velika opstrukcija o kojoj sam govorio ranije, potpisivanje obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa dveju država.

Koliko vam se čini da i Srbija polako prihvata realnost?

Očigledno je da se Srbija, i konkretno predsednik Aleksandar Vučić, nalaze na prekretnici kada se više ne može lavirati i taktizirati. Realnost ne vide samo oni koji su politički slepi. Referendum je šansa da Vučić prenese na narod teret odgovornosti za gubitak Kosova. Vučić je poslednjih godina stalno ubedljivo dobijao izbore i verovatno ima izgleda da mu uspe i referendum, što će značiti da je i većina u Srbiji pomirena sa realnošću, samo što se to sada ne vidi zbog velike galame koju dižu zagriženi branitelji ‘srpskog Kosova’.

Moćni Tucović

Šta bi po vama mogao biti zadovoljavajući kompromis na koji se srpska strana tako često poziva?

U sadašnjoj konfuznoj situaciji meni se čini da se pored stalne dileme o priznanju Kosova kao preduslovu za ulazak u EU ili podeli Kosova kao kompenzaciji, sada pomalja i treća opcija. Vučić i njegovi savetnici možda pomišljaju na prekid postojećeg procesa, napuštanje ne samo dijaloga već i evropskog puta Srbije. To se ne kaže javno, ali su Vučić i Dačić ipak Miloševićevi učenici, razočarani Zapadom, okrenuće se Rusiji… Ali takvi scenariji koji računaju na nove podele karata u svetskom poretku, na raspad EU-a, na jačanje uticaja Rusije, na geostrateške promene u odnosima velikih sila, ipak su jako preuranjeni. Opciju vraćanja natrag do nulte tačke zamrznutog konflikta na Kosovu smatram veoma riskantnom. Kriza koja traje od 1981. donela je četiri decenije nestabilnosti i nesigurnosti, možemo li izdržati još toliko? To nije dobro ni za Srbiju ni za Kosovo, a ni za celi region.

Dimitrije Tucović je davno pisao o kolonizatorskom odnosu Srbije naspram Albanaca. Danas mu u Beogradu nema više ni spomenika, a samo retki se pozivaju na njegovo pisanje. Kažu da i zaborav spada u kulturu sećanja. Da li je ovo klasičan primer toga?

Dimitrije Tucović i njegovi drugovi iz Socijaldemokratske partije imali su vizionarski pogled na albansko pitanje. Tucović je u knjizi ‘Srbija i Arbanija’ veoma tačno predvideo da će srpska zabluda oko Kosova trajati jedan vek; Srbija je, nažalost, pre dve godine odlučila da ukloni njegov spomenik na Slaviji. Međutim, Tucović je veoma moćan mislilac kojeg se ne može zatrti i zaboraviti. Progresivna i racionalna Srbija ne može ga nikada zaboraviti, on je važan svetionik ne samo za dobrosusedske odnose sa Albancima, već i za ceo region, pa i učitelj i primer i za druge konfliktne zone.

Koliko umetnost može postići na tom polju, kako bi sprečila zaborav?

Umetnost je, ako se može napraviti takva generalizacija koja podrazumeva pravu, ozbiljnu, dostojanstvenu umetnost, u ovim tranzicionim vremenima bila na teškim iskušenjima, zato što je njen društveni položaj i uticaj degradiran, a protežirana je i promovisana umetnost sumnjivih vrednosti, uglavnom nacionalističkih. Naravno, i u ovim uslovima mnogi umetnici su se oduprli stihiji, održali su se na plutajućim splavovima razumnosti i saosećanja, reagirali su na pravi način protiv lažne kulture i fašizma. Umetnost i kultura u širem smislu nisu jedinstvena struktura, već odražavaju društvene podele. Kultura može biti podsticajna za velika dela od opšte vrednosti, a može vući i na drugu stranu, da zagovara zlo i zločin. Ako se sećate, 1980-ih su u bivšoj Jugoslaviji neki pojedinci i neka kulturna i umetnička udruženja igrali ulogu podsticanja i propagiranja nacionalizma, isključivosti, govorili su jezikom mržnje i prizivali ratove, a sve to u službi rušilačkih ideologija i politika. Ali je paralelno, potisnuta, postojala i kulturna opozicija, umetnost koja se nije priklanjala mržnji i ratnohuškačkim falangama, umetnici koji su registrovali i snažno reagovali na tu antikulturnu i antiljudsku pošast. E pa, nadam se da će sada doći vreme kada će se ova kultura i umetnost otpora rehabilitovati, postati uvažena i priznata i izboriti se da se nametne društvu iskorenjujući kulturu i umetnost koja je zapravo korov mediokritetstva i kiča.

1/2