Električni orgazam zadesila je takva sudbina da jubilarnu 40. godišnjicu od osnivanja slavi usred epidemije koronavirusa. U te četiri decenije stalo je svašta: bend je nekoliko puta bio pred raspadom, preživjeli su rat, trendovi su se mijenjali, ali Orgazam je opstao i ostao nezaobilazno ime na rock'n'roll sceni. Tim povodom razgovarali smo s osnivačem i frontmenom grupe Srđanom Gojkovićem Giletom.

Više od četrdeset godina na sceni. Točnije 41 godinu. Impozantna brojka dodatno dobiva na važnosti kad se zna da je Električni orgazam četiri decenije izdržao praktički u kontinuitetu. Taj vijek je i po visokim kriterijima Svjetske banke, MMF-a i mirovinskih fondova vrlo blizu penzije. Osjećate li se tako?

Pa, ja se osećam kao da sam u penziji otkad sam završio srednju školu. U smislu da ne moram da radim neki posao koji ne volim samo da bih mogao da se izdržavam. Još u srednjoj školi mi je postalo jasno da ne želim da radim nekakav posao u smislu da svako jutro ustajem rano i sedim u nekoj kancelariji osam sati dnevno. Srećom, to se i ostvarilo veoma rano, kad sam sa 19 godina snimio "Paket aranžman".

Bilo je i prekida u radu benda. Koji je bio najgori? Jeste li ikad pomislili: "E, sad je gotovo! Orgazam je konačno svršio"?

Bilo je puno teških trenutaka. Prvi je bio posle albuma "Kako bubanj kaže" 1984., kad smo u jednom trenutku u bendu ostali samo Grof, tadašnji basista, i ja. Tad su skoro svi mislili da je karijera benda gotova, osim mene. Iskreno, nikad dosad nisam pomislio da je bendu došao kraj, iako je realno bilo trenutaka koji su bili blizu toga. Možda je najteže bilo početkom devedesetih, u doba građanskog rata i raspada Jugoslavije. Pre svega emotivno, meni je to bio težak period, kad se raspala ta zemlja koju sam voleo i smatrao svojom domovinom i po kojoj smo svirali. Naročito način na koji se raspala, brutalno i u krvi.

Tokom svih ovih desetljeća mijenjao se bend, mijenjala se publika, mijenjala su se i vremena, ali izgleda da su "krokodili" koji bi "nebo vezali žicom" još uvijek tu. Nisu isti, ali suštinski je razlika mala?

Krokodili su univerzalna tema, nešto što se provlači kroz celu ljudsku istoriju. To je priča o strahu od dolaska nekakvih sila mraka koje će uništiti sve ono što nam je važno i što volimo.

Uspjeh ste doživjeli odmah na prvom koncertu s onom čuvenom zamjenom, kada je skoro pukim slučajem došlo do toga da Orgazam bude taj bend s kojim ste krenuli dalje, a vi se manuli bubnja pa uzeli gitaru i mikrofon u ruke?

Da, Orgazam je odmah izazvao euforiju kod publike i kritike. Bilo je svima nama očigledno da je to bend koji treba da nastavi dalje i na koji ljudi pozitivno reaguju. Zapravo tek kad sam se našao u ulozi frontmena, shvatio sam da je to mesto na kom i treba da budem.

Neizbježno pitanje uvijek je novi val, koji uporno odbija umrijeti. Croatia Records reizdaje ploče, snimaju se dokumentarci, jedan i o vama... Fascinantno je da ta energija i danas, nakon 40 godina, ne samo da ne nestaje nego i dalje pokreće?

Pa valjda to tako ide kad su u pitanju trajne vrednosti. Iskreno, ja sam od prvog dana, a i svih ovih godina, bio potpuno ubeđen u to da je to što radimo upravo to, trajna vrednost. Doduše, u početku su mnogi mislili da sam arogantni, uobraženi klinac koji misli da je najpametniji na svetu, ali vreme je pokazalo da sam bio u pravu.

Iz današnjeg kuta gledanja, vaša popularnost početkom 1980-ih u Poljskoj djeluje nestvarno. Kako su izgledale te turneje? Koja stvar ih je najviše palila?

Ne bih znao da izdvojim neku pesmu, palili su se na sve. Na naš izgled, na vibracije koje smo odašiljali sa scene. U to vreme u Poljskoj nije bilo sličnih bendova, tako da je to što smo mi onamo doneli bila totalna muzička revolucija. Oni nisu znali naše pesme, ali su spontano reagovali na energiju koju smo odašiljali.

Odavno zatvoren zagrebački klub Kulušić jedna je od ključnih točaka i vaše karijere, gdje ste snimili "Braćo i sestre". Imamo dojam, možda i nije točan, da bi današnji klinci bili prilično razočarani da vide taj neveliki, ali kultni prostor koji je dao toliko jugoslavenskom rocku? Kakva su vaša sjećanja na Kulušić?

To je bio verovatno najbolji klub u Jugoslaviji, puno bolji od bilo čega u Beogradu u to vreme. Pre svega, zvuk je bio dobar. I muzičari i publika su dobro čuli i videli šta se dešava. Mislim da je to bilo presudno, tako da je publika u velikim količinama počela da dolazi, a i svi bendovi su rado svirali tamo. Bila je odlična atmosfera.

Ipak, najveći uzlet i ulazak u mainstream bio je "Igra rokenrol cela Jugoslavija". Tek koju godinu poslije, ekranizirana u filmu "Lepa sela lepo gore", Jugoslavija je uistinu zaigrala i došlo je do "nasilja i straha"? Važan projekt iz tog vremena svakako je Rimtuti Tuki, kada ste pod suzavcem pjevali "Ne računajte na nas"?

Rimtuti Tuki je bio projekat koji je nastao protiv rata koji se u tom trenutku odvijao u Hrvatskoj. I protiv nasilne mobilizacije ljudi u Srbiji, koji su služili u JNA i bili protiv svoje volje mobilizirani i slani u Slavoniju. Naravno, deo njih. Deo je svojevoljno učestvovao u tome.

U nedavnom intervjuu dugovječnost benda usporedili ste s ovom situacijom: "Nemci pucaju, ti vidiš kako pored tebe ljudi ginu i padaju na zemlju, a ti i dalje stežeš svoju pušku i trčiš napred." Gdje je cilj? Ili je cilj u samom trčanju?

Tako je, nema cilja, smisao je u samom putovanju.

Kako gledate na današnju scenu? Puno toga se promijenilo, mediji imaju sve manju ulogu, a s boka prodire neka čudna muzika. U Zagrebu su trap izvođači i svi slični hibridi popularniji nego narodnjaci ikada prije?

Uopšte ne pratim regionalnu scenu, najmanje 20 godina. Čak ne znam ni šta su to trap izvođači. Što sam stariji, to više slušam ono što godinama volim i trudim se da što detaljnije proniknem u suštinu te muzike. Odavno sam odustao od praćenja svega novog što se pojavi, uglavnom jer me većina toga ne dodiruje i ne znači mi puno.

Koronavirus ubio je muzičku scenu i svi jedva čekamo koncerte. Vaš jubilarni predviđen je za april, naravno u Beogradu. Računate li i na Zagreb?

Računamo na ceo region, naravno Zagreb je nezaobilazan za tako nešto. Jedino što u ovom trenutku ne znam kad će se to sve desiti.