Jedan od najzapaženijih filmova na nedavno održanom Zagreb film festivalu bio je "Strahinja Banović", a s njegovim režiserom i scenaristom Stefanom Arsenijevićem razgovarali smo o migrantskoj krizi i potrebi da filmski obradi tu temu.

Kako ste došli na ideju da spojite priču o izbeglicama, čija se radnja dešava pre nekoliko godina, sa srednjovekovnom narodnom pesmom o ljubavi, junaštvu i praštanju?

Isprva sam imao dva projekta. Jedan se ticao izbeglica jer smo bili preplavljeni tim nesrećnim ljudima koji su u hiljadama dolazili svaki dan pa ste na svakom koraku mogli videti izgubljene umorne ljude, što je emotivno bilo jako uznemiravajuće. Radilo se o nečem što je imalo globalne istorijske dimenzije, to je bila najveća izbeglička kriza nakon Drugog svetskog rata koja se dešavala ispred nas. Zato sam kao reditelj imao ideju da bi nešto trebalo uraditi. Nezavisno od toga, razmišljao sam o Banović Strahinji jer mi se činilo da je uvek zanimljivo raditi nešto s tradicijom u novom svetlu. Ideja mi je bila da napravim savremenu verziju i vidim kako bi ta narodna pesma izgledala s današnjim narodom. Radnja "Hamleta" Kennetha Branagha odvija se u 19. veku, a "Rikarda III" Richarda Loncrainea 1930-ih. Sa Shakespeareom to vrlo često rade, pa mi se činilo da imamo takav potencijal s bogatom srpskom epskom poezijom. Iako je Johann Wolfgang von Goethe u 19. veku raspravljao o etičkim pitanjima vezanim uz tu pesmu, kad se kaže "srpski ep" to uvek vuče neke repove koji su nacionalistički i koji mi nisu bliski. Ova pesma ima lirsko-intimni izraz i u njoj glavni junak ne pristaje na srednjovekovni moral i nametnuta društvena pravila, već sledi nešto ljudsko u sebi. Činilo mi se jako važnim da se ideja o empatiji, praštanju i ljubavi otelovi u ovom trenutku kad se i u Srbiji i globalno čini da smo u zaraćenim stranama i rovovima i da je sve, bilo na nivou ideološkog, političkog, sportskog pitanja ili po pitanju vakcine neko zauzimanje strane, a svi znamo do čega je 1990-ih dovela ta vrsta razmišljanja. Zato mi se činio pravi trenutak da umesto da ostrašćeno zastupamo jednu stranu, probamo u sebi da nađemo način da zajedno živimo i razumemo jedni druge, čak i kad se ne slažemo. I onda mi je u jednom trenutku samo kliknulo. U izbegličkom kampu video sam dvojicu jako zanimljivih migranata. Jedan od njih, Ibrahim Ishak iz Gane, za razliku od većine želeo je da ostane u Srbiji i to pokušao ostvariti na sve načine – učio je jezik, pokušavao da postane profesionalni fudbaler u jednom klubu, ali nije mogao da igra zvanične utakmice dok ne dobije papire koji su se dugo čekali. Volontirao je za Crveni krst u nadi da će i to da mu pomogne da što pre dobije azil. Pokazao je neverovatni entuzijazam za našu sredinu i nakon razgovora s njim palo mi je na pamet zašto neko ko želi da postane deo našeg društva i kulture ne bi zapravo bio moderni Banović Strahinja. Kasnije smo delove njegove biografije iskoristili za izgradnju glavnog lika.

Sudbina je da Strahinju glume strani glumci. Kod Mimice Franco Nero jer se radilo o koprodukciji i želji da film ima veći međunarodni odjek, a u mom filmu Ibrahim Koma

Za dobivanje dozvole za snimanje u izbegličkom centru trebalo je vremena i tu moram da priznam dobru volju Komesarijata za izbeglice RS. Nakon toga pridobivali smo ljude koji su u kampu radili s izbeglicama i koji su imali pune ruke posle jer su tada bili veliki izbeglički talasi. Oni su u medijima bili ljudi bez lica i bez identiteta, bezlična masa ljudi koji dolaze s istoka ili juga. Neki su ih smatrali kao pretnju, a drugi sažalevali. Bilo mi je važno da ih sagledamo kao ravnopravne ljude, pogotovo što smo 1990-ih svi mi prošli kroz rat, siromaštvo i izbeglištvo. Mnogi moji dobri prijatelji su izbeglice.

U filmovima se izbeglice prikazuju kao jadni ljudi kojima je na početku filma teško, a onda postaje još tragičnije i gore, ali meni se čini da niko ne želi da bude sveden samo na identitet žrtve ili izbeglice. Tako i problemi dvoje glavnih junaka, Strahinje i njegove žene Ababuo nemaju veze s izbegličkom krizom. To su intimni, ljubavni, životni problemi koji mogu da se dese bilo kome od nas. Ali to što se ljubavna priča dešava u izbegličkom kontekstu daje joj dodatno na dramatici, pa ko pogleda film, videće kako je tim ljudima.

 

Jug Bogdan kao birokrat

U kojoj meri su narodna pesma, film Vatroslava Mimice iz 1981. i vaše ostvarenje slični, a u kojoj meri se razlikuju?

Mimica je uradio klasičnu adaptaciju pesme, ali je više puta značajno intervenisao u sam narativ. Vidim da mnogi u raspravama pričaju o nekim stvarima za koje misle da su pročitali u pesmi, ali su ih videli u Mimičinom filmu. Sama pesma je srednjovekovna, ali veoma avangardna i potpuno neobična za taj trenutak tzv. mračnog srednjeg veka gde teško da možemo da očekujemo nešto kao praštanje ženske preljube. Mi smo ostali verni pesmi i sve što smo menjali, menjali smo s idejom da ostanemo verni njenoj osnovi. Veći prostor dali smo glavnom ženskom liku, u pesmi bezimenom, i napravili je kompleksnijom. To je još kompleksnije od nas uradio Borislav Mihajlović Mihiz u svom pozorišnom komadu koji ima neki drugi fokus. Pesma je toliko bogata da možete da je interpretirate na najrazličitije načine i da uvek nađete neki svoj ugao. Na veću slobodu u izražavanju ohrabrio nas je podatak o preko 20 manje poznatih verzija pesme. Mi znamo verziju starca Milije koju je zapisao Vuk Karadžić, ali različite verzije postoje na širokom potezu od severne Grčke, Dalmacije pa skoro do Zagreba, i u njima je različita fabula pa i kraj. Mi smo se bavili temama koje nas zanimaju, ali smo ostali verni duhu pesme.

Neki od aktera vašeg filma nose imena iz pesme. Ko bi u vašoj priči bio Jug Bogdan i devet Jugovića, koji su hteli da Strahinjinu ženu "puste niz vodu" i nisu mu hteli pomoći u traganju za njom?

U pesmi njena rođena braća i otac ne žele da pomognu Strahinji u potrazi jer robuju srednjovekovnoj ideji da je žena, ako jednu noć zanoći van kuće, bludnica koja je osramotila porodicu. Stih "Pomalo je takijeh junaka kâ što bješe Strahiniću bane" poručuje da neko u tom kontekstu može da kaže "ljudi, pa to nije OK" i sam ide protiv društvenih konvencija, što je jako uzbudljivo. Kad nas su Jug Bogdan i devet Jugovića prebačeni u birokratski sistem koji se bavi izbeglicama. Ono što sprečava našeg junaka da ode u potragu za ženom nije njena porodica, već činjenica da, ako napusti zemlju i krene za njom, napušta sve ono što je do tada gradio kao mogućnost za azil i ugrožena mu je karijera kao fudbalera. Jugovići oslikavaju društvene konvencije i mi smo ih prebacili u pravno-administrativni okvir koji govori izbeglicama šta da rade.

Kako ste zadovoljni interesom publike za film?

Pratim film po festivalima kojih sam se uželeo jer dugo nisam snimao. Godinu dana odbijao sam da šaljem film na festivale jer bi mi posle pet godina velikog truda i rada na filmu bilo strašno da se sve odigra u virtualnom prostoru i da nemam povratnu reakciju niti znam šta publika misli. Željan sam interakcije s publikom koja različito reaguje, ali meni se čini da je kraj filma kompleksan, različit od onog u pesmi i dođe kao iznenađenje. Naša namera je bila da kraj, kao i život, ima više pomešanih emocija. Tužan je, ali ima i nade. Zato ljudi raspravljaju o tome. Nakon projekcije u dvorani SC-a rekli su mi da nije često da se postavljaju pitanja. Ljudi su bili provocirani filmom i želeli da pričaju, pa i naša ideja je bila da ostavimo dosta prostora da publika može da izmašta odgovore jer ih ne nudimo. Aktivan pristup publike nam je dosta važan, tako da sam zadovoljan. Od premijere u Karlovym Varyma stalno stižu pozivi i ja svuda pratim film da osetim publiku. Tamo smo dobili i priznanje Europa cinemas label koje dodeljuju bioskopdžije u okviru evropske mreže. To omogućava benefite jer se na osnovu te nagrade distributeri lakše odlučuju da uzmu film. Sada ide ciklus festivala, među kojima je i srpske premijera na Festu, a onda se nadam i da će igrati u bioskopima.

Osim nekoliko stranih i domaćih glavnih glumaca, većinu manjih uloga imaju izbeglice koji su i statisti. Kako ste se snašli?

S izbeglicama je kao i sa svim ljudima koji nemaju profesionalno iskustvo, dosta komplikovana situacija koja podrazumeva vrstu rada za koju bi nam trebalo mnogo više vremena. Prva ideja je bila da migranti glume sve uloge, ali sam shvatio da su to suviše kompleksni likovi da bi to uspelo kako sam zamislio. Oni su sve vreme bili tu kao statisti i u manjim ulogama gde glume sami sebe u okolnostima koje su im poznate. To je funkcionisalo jer smo jurili autentičnost i bilo nam je važno da ne skrenemo sa tog puta, a pomogla nam je i činjenica da su bili stalno na snimanju jer su nam ukazivali ako nešto nije autentično. Trudili smo se da ne izneverimo poverenje koje su nam ukazali i da priču ispričamo na pravi najbolji način. Imali smo slučaj sirijske glumice koja je aplicirala za azil u Francuskoj i koja je po dolasku aviona u Beograd zadržana na aerodromu i ispitivana jer nadležnima nije bilo jasno zašto ona traži azil u Francuskoj i onda dolazi u Beograd. Takvih anegdota ima podosta, a jedna od njih je o malom dečaku koji je, kad je policija zaustavila njegovu porodicu prišao policajcu i pokušao mu uzeti pištolj za koji je mislio da je igračka. Te priče govore u kakvoj su situaciji ti ljudi i ljuti me kad čujem da su oni plaćeni da dođu. Niko ne bi potegao taj put u tim uslovima da zaista nije primoran na to.

 

Prvo emocije, pa politika

U kojoj meri su filmski radnici i javnost u Srbiji senzibilizovani za ranjive grupe? S obzirom na priznanja koja su na primer dobili "Otac" i "Oaza", da li je bar u filmskom domenu za te teme senzibilizovana i javnost regiona?

Čini mi se da smo u poslednje vreme dosta okrenuti ozbiljnim temama jer ne živimo u Švajcarskoj gde je sve divno i pravimo neke komedije koje se ne tiču stvarnosti. Živimo u jako kompleksnoj sredini i u uzbudljiva vremena. Sve je nestabilno i nemamo dovoljno novca, ali imamo pregršt tema koje možemo da obrađujemo. Čini mi se da su se u poslednje vreme reditelji zaista pozabavili takvim temama i ranjivim grupama i da je to dalo rezultate. Te su teme važna i za festivale jer ljudi žele da vide nešto što je društveno aktuelno. Važno je i kako ćete da pristupite nekoj temi. Ključno je naći pravi rediteljski ugao koji će odgovoriti na pitanje "zašto baš ja pričam ovu priču". Između redova vidim pitanje da li film može da menja svet. Meni se čini da film to može u nekoj meri. Kad gledaju film ljudi se identifikuju s junacima i s njima prožive deo njihovog životnog puta. Tako se mogu senzitivizovati da se prepoznaju u nekome u kome se inače ne bi prepoznali. Migranti postaju savremeni junaci srpske epske pesme, a za moj ukus ključna stvar nije politička tema, nego emocije. Tim redosledom za mene filmovi odzvanjaju, na prvom su mestu likovi i emocije, a tek onda saznajemo nešto više o društveno-političkoj situaciji.

Koliko vaš film ulazi u proces animiranja evropske kulturne javnosti za srpsku narodnu tradiciju koji je počeo u 19. veku s prepiskom Vuka Karadžića s Jacobom Grimmom, Herderom i Goetheom? Kako s obzirom na to stoji Mimičin film?

Ponovo smo pesmu o Strahinji Banoviću učinili aktuelnom. Zahvaljujući filmu ljudi koji ne znaju da postoji naša tradicija, saznali su za nju i to mi se čini kao vrlo dobra kulturna misija. Uspeli smo da aktuelizujemo naše kulturno nasleđe i da ga učinimo zanimljivim danas, dajući mu ruho koje ga je približilo ljudima koji tog nisu bili svesni. Ljudi kažu da će pročitati i pesmu. Pa eto, malo li je. Sudbina je da Strahinju glume strani glumci. Kod Mimice glumi Franco Nero jer se radilo o koprodukciji i želji da film ima veći međunarodni odjek, a u mom filmu Ibrahim Koma. Ne možemo uzeti domaćeg glumca što ima unutrašnje logike jer je to pesma o otpadnicima koji nisu određeni nacionalnim ili verskim identitetom. Strahinja ide protiv društvenih pravila i to sam jer iako pokušava da animira druge da krenu, niko ne kreće s njim. Pomaže mu derviš, pijani Turčin koji iz prijateljstva prema Strahinji potkazuje gde je turska vojka, a Alija kod koga je Strahinjina žena je otpadnik iz turske vojske i vodi svoje ratove. Glavna junakinja koja se zaljubi u Turčina u pesmi nema imena, u Mimičinom filmu je Anđa, a kod nas Ababuo. Film se bavi ljudima koji se ne ograničavaju društvenim, nacionalnim i verskim identitetom, već misle svojom glavom i uspostavljaju veze koje nisu uobičajene.

Koliko je ova tema i poruka o praštanju univerzalna? Prošlo je 30 godina od početka ratova, a svi narodi i narodnosti ušančeni su u svoje istine i bave se uglavnom svojim žrtvama i nisu spremni za praštanje. Bi li ovim prostorima u simboličkom smislu trebalo više Strahinja Banovića jer je on junak koji slavi i čojstvo?

Stvarno mislim da nam toga nedostaje jer u javnom govoru slušamo samo strasti i mržnju. Stvar je jednostavna – mržnja i stvaranje neprijatelja donose novac, lako dižu strasti i čine da ljudi mogu da budu izmanipulisani. Osećaju se ugroženi i kaže im se da stisnu redove i ne preispituju vođe i žive uz parolu "nismo mi krivi, nego je kriv neko drugi koji nam uvek želi zlo". To nije specijalitet ovih prostora, to se dešava svuda jer se radi o jednostavnom, ali vrlo efikasnom principu. Čitao sam izjavu patrijarha Porfirija koja me jako obradovala i mogao bih da je citiram kao deo poruke našeg filma, a to je da se moramo okrenuti tome da su nam ljudi braća i da zapalimo sveće za sve koji su poginuli na ovim prostorima. To je dobar signal i nadam se da ljudi koji koriste veru s idejom da treba da se tuku zbog nje, mogu da poslušaju patrijarha i da pokušaju u sebi da nađu junaštvo koje je mnogo teže od mahanja mačem. Treba da razumemo druge, da prihvatimo drugačije i da zajedno izgradimo bolji svet u kome treba da živimo. Zar nismo već prošli i naučili kuda sukobi vode jer niko nije izišao kao pobednik iz ratova 1990-ih. Stvari se ponavljaju i kod nas i na globalnom nivou. Probajmo da budemo pametniji i da učimo bar na svom iskustvu.

 

Važno je da pop-fenomeni budu kvalitetni

Kako ocenjujete sadašnji položaj srpskog filma?

Uvek deluje kao da se mi koji pravimo umetničke filmove ne zalažemo za komercijalne, što apsolutno nije tačno jer da bi kinematografija bila dobra, mora da stoji na dve noge: jedna su komercijalni filmovi koji će dovesti publiku u bioskope, a druga umetnički filmovi koji će eksperimentisati i dati novu sliku sveta i stvarnosti u kojoj živimo i koji nisu nužni za najširu publiku. Obe te noge dosta dobro stoje – kad sam odrastao, najgledaniji su bili domaći filmovi, a ne holivudski blokbasteri. Onda se narativ promenio pa je postalo moderno da se kaže da se ne gleda domaći film, ali on se vraća i to s uspehom. Filmovi kao što su "Toma" i "Južni vetar" važni su za vitalnost naše kinematografije, a drugi srpski filmovi imali su uspeha na festivalima. Poslednjih nekoliko godina ne može se prenebregnuti utisak da smo na svetskim festivalima jako prisutni i da pravimo kvalitetne filmove što ima veze sa stabilnošću vezanom uz finansije koja je uspostavljana u prethodnih desetak godina. Kako radim na fakultetu znam mlade generacije i koliko ima mladih i talentovanih. Dakle, kinematografija je vidljiva i u komercijalnom i umetničkom delu, ali je potrebno da se taj potencijal još više iskoristi, a za to su potrebna finansije. Važno je da negujemo pop kulturu koja čini stvari vidljivima i živima u široj javnosti, ali je jako važno da pop-zvezde i pop-fenomeni budu kvalitetni.