>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dinko Kreho

Vladimir Tabašević: Kapitalizam sve hoće da smesti, označi i umrtvi

Zaista imam poriv da pisanjem savladam i ispišem intenzitet problema koji osećam zbog života u društvu koje je podeljeno na način na koji su ‘naša’ društva podeljena. Ideali i nade jednog sveta ispisani su na njihovim izgriženim noktima, dok drugi svet ima luksuz za refleksijom, distancom u odnosu na vlastiti život

Vladimir Tabašević jedan je od najzapaženijih mlađih autora u postjugoslavenskim okvirima. Rođen 1986. u Mostaru, nastanjen u Beogradu, Tabašević je objavio pjesničke zbirke ‘Koagulum’ (2010.), ‘Tragus’ (2011.), ‘Kundak’ (2012.), ‘Hrvatski kundak’ (2014.), te romane ‘Tiho teče Misisipi’ (2015.) i ‘Pa kao’ (2016.). Prvi je dobio regionalnu Nagradu Mirko Kovač za najbolje djelo mladog autora i našao se u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a drugi je ušao u najuži izbor. Tabaševićev nastup na Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu iskoristili smo kao povod da s njim porazgovaramo o njegovim knjigama, ali i o njegovom viđenju dinamike književnog života i aporija književnog polja u Srbiji i šire.

Infantilna predstava ‘levičara’ skicira kao individuu kod koje prakse i uverenja koincidiraju na način na koji je to realno nemoguće – takva slika o njemu je posledica idealističkog čistunstva koje konstantno morališe i pod lupom traži ‘greh protivrečnosti’

Na Festivalu svjetske književnosti nastupili ste u tandemu s Kristianom Novakom. Čini se da ste upareni po principu ‘mladi, a uspješni’: niste ni blizu šezdesete, a vaše su knjige već ostvarile znatan medijski odjek i kritičku recepciju. Ali što uopće za vas znače označitelji kao što su ‘mlad pisac’, ‘pisac u usponu’ ili ‘uspješan pisac’? Nose li oni neki smisao i mogućnost produktivne identifikacije? Kako u tom smislu vidite svoju poziciju u književnom polju i bavite li se uopće tom vrstom autorefleksije?

Funkcija književne zvezde, ostvarenog i poznatog pisca, mlade nade književnosti nosi svojevrstan rizik da umesto na rečenici, iz nehata, zbog logike koja nas nadilazi, pre počnemo raditi na tom nametnutom imidžu; ili, ono najgore: da nam se u rečenicama vidi vlastiti ogledalni lik – lik pisca na koji smo pristali – koji je tu zbog činjenice određenosti jednom logikom slike sebe u svetu koju nismo uspeli da prepoznamo kao opasnu i od nje pobegnemo. Nevolje koje taj problem – imidžifikacije – nosi, prevazilaze razinu svesnog otpora. Ja dok mislim o sebi – reflektujem o svojim mislima i o tim refleksijama, sve do hipnotičkog kruga koji vodi u napade panike i depersonalizacije – uporno odbijam da pristanem da prostor za tu misao bude omeđen mojim vlastitim imenom. U tom smislu, za mene produktivno jeste konstantno praviti distancu od ponuđenih identiteta i mesta identifikacije; bežati od ponuđenog – jer logika kapitalizma jeste takva da nas sve smesti, imenuje, podvede, označi i umrtvi; da nam u rečenicama koje pucaju na književnost, sija jedan priučeni, oponašateljski sjaj prošlih književnosti, da se vidi i oseti bedasta sreća autora što je izrečeničio nešto što liči na rečenice koje su ostale prepoznatljive i vidljive kao književnost; umesto da iznova i iznova istražuje u jeziku, on (autor) je presrećan jer je pronašao sebe – svoj imidž – i ta radost mu je tačka u rečenici.

Naivne predstave

Svoje četiri pjesničke zbirke objavili ste u gerilskoj ediciji Caché, romaneskni prvenac najprije u samizdatu, a potom kod malog beogradskog izdavača Kontrast. Danas ste autor Lagune, najveće i u medijima najprisutnije izdavačke kuće u Srbiji. Što to znači za vas, u materijalnom i simboličkom smislu, ali i na razini elementarne vidljivosti? Kako se i koliko uvjeti u kojima sada radite razlikuju u odnosu na one od prije, recimo, nekoliko godina?

Najčešće, simptomatično, pitanje koje mi se postavlja jeste upravo – kako to da ti koji se deklarišeš kao ‘levičar’ objavljuješ za Lagunu?! Lažna protivrečnost koja se tu prepoznaje jeste posledica dominantne naivne predstave o ‘levičaru’ kao nekoj vrsti askete koji svima naočigled odustaje od svih ‘opcija u svetu kapitalizma’ i tako se dokazuje i osvedočava kao ‘levičar’. Ta infantilna predstava ‘levičara’ skicira kao individuu kod koje prakse i uverenja koincidiraju na način na koji je to realno nemoguće – ne zato što on nije dovoljno ‘dobar i iskren levičar’, već zato što je takva slika o njemu posledica idealističkog čistunstva koje konstantno morališe i pod lupom traži ‘greh protivrečnosti’. Taj nedostatak ‘ortodoksije’ najčešće se prepoznaje u drugom i to prepoznavanje funkcioniše kao potvrda vlastite pravovernosti i pravog kursa. Neki od najortodoksnijih sajber-militantnih-levičara svoje pozicije zasnivaju upravo na neprepoznavanju resantimana prema onima koji su se drznuli da napuste kaljugu takvog poimanja politike i samorazumevanja. ‘Levica regije’ što visi po Visovima i čvari se po Hvarovima, gde kuje planove za ‘novu Jugoslaviju’ a, u stvari, pored guzica, isplače i svoju savest, meni aktivno zamera Lagunu i tako uporno reprodukuje idealističku sliku ‘levičara’ u kojoj je i sama zatočena.

Na Fejzbuku sam razvio lik po svom imenu kao strategiju namernog nepoklapanja sa onim identitetom pisca koji me je u međuvremenu snašao. Namerno se poigravam sa tim percepcijama – unapred računam na tuđe predrasude za koje im, onda, dajem povoda

U književnost ste došli, kako sami ističete, kao autsajder, bez znanja, veza i uvida koji bi vam otključali proces uspona na sceni. Kažete da i dan-danas čujete opaske da ‘ne izgledate kao pisac’. Izgleda da je takvo iskustvo u mnogome odredilo ne samo vaš javni nastup i samorazumijevanje, nego i neke vaše književnoformalne preokupacije. Kao da kroz prozu neprestance tematizirate artificijelnost onoga što se navodno ‘podrazumijeva’, što ‘svi znamo’, što je ‘očigledno’, a što se kao takvo zapravo nadaje samo za inicirane – bilo da je posrijedi inicijacija u književnu scenu ili ‘inicijacija’ u društvene odnose u kojima živimo. Tome ponekad začudnom ‘nerazumijevanju samorazumljivog’ kod vaših junaka svjedočimo na razini jezika, opažanja, razmišljanja, artikulacije elementarnih uvida u svijet oko sebe…

Sve je pošlo po ‘zlu’ kada sam krenuo da razmišljam o Altiserovoj tezi da je učinak ideologije uvek tamo kada su nam stvari ‘očigledne’. Počeo sam da razmišljam o mehanizmima proizvodnje tih učinaka i o tome na koji način se oni reprodukuju u književnosti i jeziku. Efekat samoizvesnosti sebe – Ja sam onaj koji jesam – jeste ideološki garantovan. Poželiš da tim učincima umakneš i opet si ulovljen u mrežu – nema izvan. Književnost na neki način postaje za mene prostor u kojem mogu da iznova i iznova, kroz jezik, istražujem kuda i kako se formira misao i šta ona od slika – prošlosti i budućeg – uvek nosi u sebi.

Vaše je osobno iskustvo – izbjeglištvo, ‘mutno’ nacionalno porijeklo, marginaliziranost – po mnogočemu reprezentativno za generacije rođene osamdesetih godina; ‘Misisipi’, prožet odjecima tog iskustva, jedan je od prijelomnih tekstova u našoj novijoj produkciji. Koliko vam ‘generacijski’ moment u književnom radu znači, identificirate li se s nekim oblikom generacijskog ‘mi’? ‘Pa kao’ sa svoje strane nosi posvetu ‘jednoj generaciji stasaloj u doba tranzicije’.

Ako i postoji neko ‘mi’ na koje pristajem, to je svakako zajednica onih dominiranih i izopštenih koji svakodnevno traže način da opstanu i na tu potragu su navikli i svoja tela i svoje misli. Međutim, nezgoda i, istovremeno, privilegija mojih životnih pozicija jeste u tome što ‘zapravo’ ne osećam pripadnost niti tom svetu, niti svetu privilegovanih koji je imao priliku da sebe nauči, pored ostalih, i uživanjima u lepotama misaonih figura. Na trenutak mi je prelepo kad čujem odsečnost i rešenost, pouzdanje u jezik i izgovorene reči pripadnika niže klase, a opet sam ‘navučen’ na ‘teorijske’ refleksije za koje je, pre svega, potreban ‘staž’ i slobodno vreme, kao uslovi mogućnosti da one postanu način uživanja. Zbog te raspolućenosti bežim u pisanje, gde jedino mogu da se nadam da ću razliku između ta ‘dva sveta’ moći da ispišem kao nepremostivu.

‘Tiho teče Misisipi’ uokviren je kao autobiografski spis mladića Denija, dok je protagonist ‘Pa kao’ Emil, literarni ‘dečko koji obećava’ pozvan da kao ghostwriter piše autobiografska djela ostarjelog pukovnika Frojda. Oba romana, između ostalog, pišu o pisanju i pripovijedaju o pripovijedanju. Koliko je vaš kreativni proces ustvari nabijen, možda i opterećen autorefleksijom? Predstavlja li pisanje o pisanju za vas naviku, potrebu, ili je manifestnog karaktera?

Zaista imam poriv da pisanjem savladam i ispišem intenzitet problema koji osećam zbog života u društvu koje je podeljeno na način na koji su ‘naša’ društva podeljena. Ideali i nade jednog sveta ispisani su na njihovim izgriženim noktima, dok drugi svet ima luksuz za refleksijom, distancom u odnosu na vlastiti život, naposletku – kapacitet da u jeziku proizvodi značenja i odluke za tuđe živote.

Borba za kolektivnu misao

I u poeziji i u prozi koje pišete evidentna je opsjednutost performativnošću jezika, praznim hodom u komunikaciji, izražajnim formama i formalnostima, i sl. Rekao bih da ‘angažirani’ naboj o kojem smo govorili vaša književnost sadrži upravo u ravni jezika. Je li vam blisko takvo viđenje?

Od tog problema odnosa jezika i ideologije sve počinje i ‘prazan hod’ u jeziku jeste jedan od pokušaja da se jezikom – njegovom performativnošću upravo – pokaže taj odnos. Verbalizovana misao, na primer, stvara iluziju o tome da sama misao ima sukcesivan karakter – da ‘nastaje’ sledom kojim se i izgovara i da ima nekakvu završenost koja se ispoljava, recimo, u maksimama i motivima našeg postupanja i delanja. U pisanju, moj ‘li-iterarni’ poduhvat jeste da saopštim i predstavim sam misaoni proces, ‘doživljajnu stvarnost’ – kroz junaka romana – upravo kao simultani proces percepcije i refleksije o ‘spoljnjem svetu’, kotrljanje i ponavljanje u kojem je sećanje i projektovanje budućeg pomešano sa strahom i nadom, sa konstantnom zebnjom, a samo delanje junaka ‘relativno’ nezavisno od njegovih nauma, ili, ako ništa, neobjašnjivo preko njih.

Na Fejzbuku ste razvili distinktnu književno-polemičku personu koja se, premda nosi vaše ime, ne podudara nužno u cijelosti s drugim inkarnacijama vaše javne osobe. Spominje vas se i kao figuru koja stoji iza (namjerno koristim ovu policijsko-obavještajnu formulaciju) mrežnih projekata kakvi su teorijski časopis ‘Prezupč’ ili kultni meme ‘Dživdžan zbori’; vi pak insistirate na značaju kolektivnog i anonimnog autorstva iz kojih izrastaju ovakve platforme i poričete da je riječ o ‘vašim’ djelima. U doba kad se odnosi u književnom polju u sve većoj mjeri oblikuju posredstvom novih medija, kako gledate na vlastito mrežno djelovanje?

U pravu ste, na Fejzbuku sam razvio jedan lik po svom imenu kao strategiju namernog nepoklapanja sa onim identitetom pisca koji me je u međuvremenu snašao. Namerno se poigravam sa tim percepcijama – unapred računam na tuđe predrasude za koje im, onda, dajem povoda. Nudim im se kao Roršahova mrlja, da u meni prepoznaju ono što na neki način očekujem i znam da će videti – eksperimentalno pokazujem kako ‘radi’ procedura shvatanja drugog. Ideja odbijanja da se javno stane ‘iza’ društvenomrežnih projekata jeste posledica performativnog zastupanja borbe za kolektivnom mišlju – odbijam da budem ekskluzivni autor u tom klasičnom smislu. Najbolje je da se sumnja, da postoje indicije, da se, naposletku, igra. Na projektu ‘Dživdžan zbori’ hteo sam da pokažem kako se adekvatnom interpretacijom masovnijih društvenomrežnih fenomena može sama ‘stvar’ gurnuti u jednom poželjnom idejnom pravcu. Jedan nasumičan internetski fenomen, interpretacijom okrenuti u pravcu kritike neoliberalnih ideologema – to je ono što sam hteo da postignem. Praktično demonstrirati kako se deluje u situaciji sveopšte neoliberalne idejne hegemonije, gde se alternativa ne gradi uvek iznova i ispočetka, sa ‘čistih’ pozicija, nego od već postojećih elemenata i tendencija.

Spomenuli ste da većinu koncentracije i pažnje trenutačno ulažete u rad na novom rukopisu. Možete li nam o tome reći nešto više? Nakon četiri pjesničke knjige i dva romana, u kojem pravcu nastavljate?

U pravcu pokazivanja dubokih podela na dva sveta.

1/1