>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Aktiv br. 3: Jednim udarcem dve muve

O praxis filozofiji i njenim komitetima: Predavanje održano na tribini ‘O praxis filozofiji’, Dom omladine Beograd, 2010. godina

Danas kad pišemo o praxis filozofiji moramo sebi da postavimo sasvim jednostavna pitanja: Da li je postojala praxis filozofija, ako je postojala kada i gde je postojala i ko su njeni protagonisti?, i da damo tri jednostavna odgovora:

- praxis filozofija je postojala kao filozofija komunizma

- od 1950-1960 u Zagrebu

- imala je dvoje protagonista: Vanju Sutlića i Milana Kangrgu

Ovi jednostavni odgovori presecaju i preispituju široko rasprostranjen narativ: da je praxis filozofija jedan oblik marksističke teorije ali da nije i filozofija; da je trajala od 1960 do 1974 godine i da su postojala dva centra Beograd i Zagreb, odnosno čitava zbirka od dvadesetak imena filozofskih pisaca koji su na ovaj ili onaj način bili protagonisti praxis filozofije.

Praxis filozofija je postojala kao filozofija komunizma od 1950-1960 u Zagrebu i imala je dvoje protagonista: Vanju Sutlića i Milana Kangrgu

Ova restriktivnost u odnosu na dominantni narativ ima za cilj da napravi destilaciju i separaciju praxis filozofije od: kulturnog fenomena praxis, prve disidentske filozofske kulture u istoriji socijalizma; da razreši dilemu o postojanju dve različite i suprostavljene škole praxis filozofije, beogradske i zagrebačke, pošto beogradske praksis filozofije nije bilo, naime niko od tzv. beogradskih praxis filozofa nije se bavio onim što je sam centar filozofije praxis a to je filozofska ideja komunizma ili komunizma kao objekta filozofije; da jasno ograniči vremensku sekvencu postojanja praxis filozofije pošto prema našoj tezi ona završava upravo onda kada dominantni narativ vidi njen početak.

Čitav projekt praxis filozofije je svodiv na samo jednu ideju a to je kako misliti komunizam kao objekat filozofije, odnosno kako je moguća filozofija komunizma kada su i filozofija i komunizam pedesetih godina na jako lošem glasu: na zapadu koji otpočinje propagandni rat protiv socijalizma, nazivajući ga komunizmom, a socijalističke države komunističkim državama, odnosno na socijalističkom istoku gde je komunizam proskribovan upravo od marksističke vulgate, koja već tada ne veruje u komunizam, odnosno insistira na antifilozoskom karakteru marksizma.

Drugim rečima, ova dva zagrebačka filozofa su sasvim ozbiljno uzela i filozofiju i komunizam za razliku od filozofskih i marksističkih cinika svog vremena, sasvim naivno su verovali u filozofiju i komunizam odnosno da je moguća filozofija komunizma. Ova početna ideja koja njih dvoje jedno vreme drži skupa, do sredine pedesetih, nikad do kraja nije sprovedena kroz njihovo delo ali je implicitna pretpostavka njihovih filozofskih projekata i duboko je u raskoraku sa antifilozofijom odnosno antikomunizmom njihovog vremena, filozofskom i političkom sekvencom koja je sada upravo na izdisaju.

Filozofski komunizam funkcioniše kao operativna i strateška teza koja istovremeno stvara problem i marksistima i filozofima: nijedan marksista ne veruje u filozofiju kao što ni jedan filozof ne veruje u komunizam kao filozofsku ideju, štaviše marksizam je čedo svoga vremena, duboko je antifilozofski i prosocijalistički i duboko antikomunistički kao što je filozofija toga a i našeg vremena duboko antifilozofska odnosno antikomunistička.

Kao što Lacan kasnih pedesetih i početkom šezdesetih, slično praxis filozofiji, nanovo za psihoanalitičku vulgatu vraća ideju nesvesnog i povratak Frojdu kao programski cilj psihoanalize, tako i filozofija komunizma vraća ideju komunizma i povratak Marksu kao osnovni pokretač produkcije filozofije u polje filozofske i marksističke vulgate svoga vremena

Ideja filozofskog komunizma je hipoteza-aksiom koja je na različite načine distribuirana kroz delo Milana Kangrge i Vanje Sutlića i nepokretni je pokretač, aksiomatski pokretač diskursa praxis filozofije koji se realizuje kroz operaciju povratka Marksu, zaboravljenoj temi marsksizma i filozofije, odnosno Marksovoj filozofiji, dakle konstrukciji nepostojeće filozofije koja bi odgovarala Marksovoj misaonoj revoluciji: drugim rečima, ne postoji filozofija koja bi odgovarala ideji komunizma, sve dosadašnje filozofije su ili potpuno u funkciji zaborava ideje komunizma, dakle ideološke filozofije, predkomunističke filozofije ili, ako i priznaju ideju komunizma, isključuju mogućnost da je ona stvar filozofije, ona je operativna kategorija ideoloških borbi socijalizma i kapitalizma, odnosno ideoloških borbi unutar samog socijalizma i kapitalizma.

Nesvesno i komunizam

Kao što Lacan kasnih pedesetih i početkom šezdesetih, slično praxis filozofiji, nanovo za psihoanalitičku vulgatu vraća ideju nesvesnog i povratak Frojdu kao programski cilj psihoanalize, tako i filozofija komunizma vraća ideju komunizma i povratak Marksu kao osnovni pokretač produkcije filozofije u polje filozofske i marksističke vulgate svoga vremena. Nesveno i komunizam, su dva objekta koja na isti način probijaju horizont aktuelnih politika marksizma i psihoanalize: kao što Lacan u svoje spise i seminare kroz sam tok pisanja i govora demonstrira logiku i učinke nesvesnog, dakle ne isključuje samog sebe od učinaka nesvesnog i njegove logike, nego naprotiv uvodi nesvesno kao obavezujući remetilački faktor vlastite teorije otkrivajući teoriju skupova i topologiju kao jedine nauke koje mogu da svedoče o učincima diskursa nesvesnog, tako Kangrga i Sutlić, uvođenjem kategorije komunizma kao filozofske kategorije imaju obavezu da svoj vlastiti diskurs obavežu da artikuliše mesto sa koga govori politika komunizma u aktualnosti socijalističke države za koju je politika komunizma u aktualnosti horror po sebi i za sebe.

Filozofija komunizma postaje dakle u dvostrukom smislu operativna: njome se mere sve dosadašnje filozofije i ona postaje obavezujući horizont svake buduće filofije i iziskuje sasvim novu školu, nove medije distribucije ideje filozofije komunizma. Slično je i sa Lacanom: 1963 on biva izbačen iz IPA upravo kad vraća ideju nesvesnog i Frojda u sam centar diskursa psihoanalize; i on je prinuđen da napravi pokret, novu školu i medije koji bi distribuirali ideju nesvesnog i psihoanalize. Oba projekta i praxis i lacanizam traju do sredine sedamdesetih, kada pod pritiskom reakcionarnog talasa bivaju stavljeni van upotrebe: Lacan sam zatvara svoju školu aktom o prestanku rada a praksis grupa prestaje sa radom kada radnici socijalističke štamparije odbijaju da štampaju njihovo glasilo Praxis.

Zanimljivo je da i lakanizam i praksis filozofija otvaraju polje svog vlastitig otkrića zapravo otkrićem konstitutivnog nedostatka-manjka u Marksovoj odnosno Frojdovoj teoriji - potpuno odsustvo etike. Lacan i Kangrga gotovo u isto vreme 1959-60 svaki u svom istraživačkom polju otvara polje istraživanja i komplikacijama oko nedostatka etike kod Marksa i Frojda čime otkrivaju ključne zaboravljene teme marksizma i psihoanalize: komunizam odnosno nesveno. Etički problem u djelu Karla Marksa Milana Kangrge i Etika psihoanalize Žaka Lakana mogu se čitati pararelno pošto i jedna i druga za centralni analitički objekt imaju Kantovu Kritiku praktičnog uma koja je i za jednog i za drugog zapravo rubna, odnosno zagonetna knjiga koja istovremeno dovodi etički problem do njegove epohalnog značaja odnosno istovremeno Kant etički problem zatvara i dovodi do unutrašnje granice. Primat praktičkog uma u odnosu na teorijski, čisti um je centralna tema i Kangrginog i Lakanovog diskursa šezdesetih i može se reći da nakon vlastitih sekvenci hegelijanstva, pedesetih, i Kangrga i Lakan, koji tada uživaju u optimizmu dijalektike apsolutnog znanja i njenih paradoksa, vraćaju se paradoksima kantovske etike. I jedan i drugi izvode radikalne zaključke iz toga: ‘Na mestu kantovske etike biće komunizam’ kaže Kangrga odnosno: ‘Na mestu kantovske etike biće nesvesno (odnosno njegov zastupnik u ljudskom svetu užitak)’, kaže Lacan, odnosno od sada filozofija koja ne uvažava komunizam i nije filozofija, odnosno filozofija koja ne uvažava nesveno je predfilozofska ili predkantovska.

Psihotični psihoanalitičar i proleterski filozof

Zanimljivo je da i Lacan i Kangrga eksperimentišu sa svojim vlastitim teorijskim stavovima i jedan i drugi sebe uzimaju za taoce svog vlastitog etičkog stava: ‘Naša etika (politika) je nesvesno’ kaže Lakan, kao što je Kangrga rekao: ‘Naša etika je komunizam’. Lakana zanima paradoks slobode u psihozi a Kangrgu slobode u robovanju, odnosno i jedan i drugi smatraju da su psihoza i proleterstvo dva ishoda i konsekvence praktikovanja politike nesvesnog odnosno komunizma u aktualnosti: psihotični psihoanalitičar odnosno proleterski filozof.

Drugim rečima i jedan i drugi postavljaju zahtev, pre svega pred sebe, da je nužno, slično pozicijama starih praktičkih filozofa skeptika i stoika, da preuzmeš konsvekence onoga što zastupaš u teoriji, da paktikuješ svoju teoriju ili kako to Kangrga citirajući Fihtea kaže: ‘Biraš onakvu filozofiju kakav si čovjek!’ Drugim rečima filozofija, teorija je simptom, na tebi je da izumeš način da ga praktično razrešiš.

Badiou, a i da ne zna, ukršta ono što su bili odvojeni tokovi politike praxisa i politike lakanizma: obećanje da su nesvesno i komunizam dva objekta istog ontološkog statusa, koja svako savremeno mišljenje mora da uzme za svoj vlastiti početak, ako hoće da bude dostojno svoje vlastite aktualnosti

I Kangrga i Lakan dakle ulaze u spor sa marksizmima i psihoanalizama svoga vremena. Naime, oni ulaze u političku bitku oko pitanja odnosa ortodoksije i ortopraksisa odnosno heterodoksije i heteropraksisa i zanimljivo je da se i jedan i drugi pozicioniraju potpuno jednako: i jedan i drugi biraju ortodoksiju i heteropraksis dok dominantni hegemoni, komunistička partija u polju marksizma i IPA u polju psihoanalize, zauzimaju sasvim suprotnu poziciju: heterodoksije i ortopraksisa. I komunistička partija i IPA imaju zahtev da se praksa ne menja da postoji ortopraksis svih marksizama dakle politika partije odnosno ortopraksis psihoanaliza, seansa od 45 minuta, na koju je jedino okačen ceo administrativni aparat dogmatskog upravljanja psihoanalizom, ali isto tako hegemoni agresivno zahtevju heterodoksiju, mnoštvo teorija koje stoje ravnodušno jedna u odnosu na drugu i vrše reviziju osnovnog postulata marksizma ideje komunizma, odnosno reviziju ideje nesvesnog, njeno brisanje iz polja psihoanalitičkih teorija, odnosno brisanje ideje komunizma u polju marksističkih teorija.

Za razliku od Lakana koji je umro neposredno nakon akta kojim je suspendovao školu i politiku psihoanalize koju je do kraja života zastupao Kangrga je preživeo smrt političkog subjekta praxis filozofije i bio u prilici da još jednom rekapitulira i jasno iskaže ono što je pedeset godina ranije izumeo u prevratničkom dela Etički problem u djelu Karla Marksa, u knjizi koja se posthumno pojavila 2010. godine Spekulacija i filozofija. Za razliku od Gaje Petrovića, nominalnog čuvara praxis nasleđa, koji nam je u svom političkom testamentu neposredno pred smrt početkom devedesetih obznanio da praxis filozofija nikad ničemu drugom nije težila nego demokratiji i demokratskom parlamentarizmu, Milan Kangrga do kraja radikalizuje i prisvaja izgubljenu i zaboravljenu istinu praxis filozofije - filozofiju komunizma ili spekultivnu poziciju kako je on naziva u svojoj testamentarnoj knjizi.

Treba reći za kraj da je aktualno prepoznatljiva filozofija komunizma Alaina Badiou-a zapravo amalgam ukrštanja ideje nesvesnog i komunizma u polju filozofije. Naslov njegovog teksta Komunistička hipoteza je najbolji primer ukrštanja psihoanalize koja uvažava ideju nesvenog, marksizma koji stavlja u centar ideju komunizma i filozofije koja je unutrašnji presek ideje nesvesnog i ideje komunizma. Naime, tekst Komunisticka hipoteza je zapravo taktička operacija kojom je na mesto ideje nesvesnog stavljena ideja komunizma. Badiou prećutno koristi Frojdov aksiom da je nesvesno hipoteza i da čitava njegova egzistencija ima status hipoteze zapravo hoće da nam kaže da je nesvesno uvek već u statusu anticipacije svoje vlastite hipotetične egzistencije, egzistencije koja se dešava u modusu bio-biće, odnosno nesvesno je bilo ako će ono biti, drugim rečima nesvesno je svoja vlastita anticipacija. Ili, ako hoćemo do kraja da dovedemo ovaj iskaz ako nije u anticipaciji nesvesnog ni nema niti ga je ikad i bilo. Badiou jako vešto korisi status nesvesnog kao hipoteze da bi nam upravo otkrio da komunizam ima status nesvesnog, odnosno da njegova hipotetičnost ima isti onološki status kao i nesvesno. Dakle, njegova egzistencija je apsolutno neegzistentna ili samo u statusu ovog bio-biće.

Drugim rečima, Badiou a i da ne zna, ukršta ono što su bili odvojeni tokovi politike praxisa i politike lakanizma: obećanje da su nesvesno i komunizam dva objekta istog ontološkog statusa, koja svako savremeno mišljenje mora da uzme za svoj vlastiti početak, ako hoće da bude dostojno svoje vlastite aktualnosti.

Branimir Stojanović živi i radi u Beogradu. Njegov rad stoji na razmeđi filozofije, psihoanalize i umjetnosti. Bavi se praksama pisanja i konceptualno-političkim intervencijama u institucionalni kontekst filozofije, psihoanalize i umjetnosti. Od 1980-ih g. objavljuje članke i eseje iz filozofije, teorijske psihoanalize, te kritike ideologije i teorije umjetnosti. Radi na projektima ‘Učitelj neznalica i njegovi komiteti’, te ‘Grupa spomenik’.

Aktiv br. 3, Novosti br. 591, 15.4.2011.: Marksizam / marksizmi 2; Jednim udarcem dve muve, tekst br. 3

1/4