>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Aktiv br. 3: Naučno i nenauč(e)no

O ulozi slobodnog stiha u izgradnji komunizma

Stenografske zabeleške neodržanog Kongresa istorijskih i dijalektičkih materijalista Jugoslavije, 2011. godine – prvi deo

Mi hoćemo da dođemo slobodom do jedinstva, a ne obrnuto – Svetozar Marković, program Radenika (17. april 1871), u knjizi Dušana Nedeljkovića Svetozar Marković u razvoju socijalističke misli na delu (SANU, posebna izdanja, 1975).

1.Postoje dve grobnice. Jedna na Hajgejtu (Highgate), mermerna, sa bistom, na koju vernici redovno polažu cveće. Druga je u Atlantskom okeanu, kod litica Istborna (Eastbourn), gde je 27. avgusta 1895. s barke u koju su ukrcani Eleonora Marks (Eleonor Marx), Edvard Aveling (Edward Aveling), Eduard Bernštajn (Eduard Bernstein) i stari Straubinger Fridrih Lesner (Friedrich Lessner) bačen pepeo preminulog. Prva je grobnica Karla Marksa (Karl Marx), druga Fridriha Engelsa (Friedrich Engels). I dok je jedan sahranjen po svim tradicijama čvrstog, utvrđenog mesta koje ostaje i posle ‘odlaska’, nije li ovaj drugi, poznat pod nadimkom ‘general’, poslednjim činom sopstvene volje podelio sudbinu veka? I to pre svega sa pesnicima, sa Šelijem (Shelleey), čije je brodolomne ostake na obali Vijaređa (Viareggio) rasuo Bajron (Byron), takođe pesnik, sedamdesetak godina ranije, insinuirajući time da je pesnikov testament, koji počiva u moru neizvesnog, podjednako večan kao i monolit naučnika/filozofa?

Postoje dve grobnice. Jedna na Hajgejtu , mermerna, sa bistom, na koju vernici redovno polažu cveće. Druga je u Atlantskom okeanu, kod litica Istborna, gde je 27. avgusta 1895. s barke u koju su ukrcani Eleonora Marks, Edvard Aveling, Eduard Bernštajn i stari Straubinger Fridrih Lesner bačen pepeo preminulog Fridriha Engelsa

2.’Marks je mrtav’, jednom je prilikom u jednom predgovoru podsetio i Danijel Bensaid (Daniel Bensaid) (uprkos nedavnom odlasku i on zauvek prisutan naslovom jedne od poslednjih knjiga Sve je i dalje moguće) na naslovnicu Njuzvika (Newsweek) iz 1980, koja je upravo najavljivala ovu ‘neobičnu vest’. ‘Zamislite nekog urednika da najavljuje smrt Platona ili Spinoze?’ Marks je mrtav, ova performativna najava potvrđuje upravo večnu želju da tako i bude, da Marks-Engels zaista bude konačno dobro sahranjen, da se bauk koji je obeležio XX vek nikada više ne vrati, da ne bude više nikada ‘tu’.

3.Na političkoj pučini, na horizontu politike koja ne pristaje i koja odbija i dalje neprihvatljiv položaj čoveka u svetu, šta ostaje posle smrti tvoraca? S one strane grobnice naučnika i rasutog pepela vagabunda, na horizontu iščekivanja, ostajao je dugo: marksizam. U njemu je bleštavo sunce nauke. I/ili mesečina filozofije. Nebeska tela koja načas izlaze i načas zalaze. To je barem bio privid onoga ko je lunarne i solarne diskove gledao sa Zemlje. I ne kroz oroz mikroskopa. Marksizam je dugo izlazio i zalazio na istom horizontu nade.

4.Ali jedina revolucionarna doktrina koja je doživela sudbinu Države, izgubila je odavno svoju otadžbinu. I svi smo mi pomalo apatridi tog raseljavanja. Više je toga u krizi marksizma nego što antimarksizam priželjkuje, pisali su osamdesetih godina prošlog veka marksisti spremni da govore o ruševinama sopstvene kuće. Između frenetičnih demokrata, zagovornika Dobre Države, ali i misionara večitosti zvezdanih tela teorije proletarijata (dobre partije) i istorijskog determinizma, malobrojni su oni koji su uspeli da misle nastanjivanje nenastanjivog. Uprkos kratkotrajnim bljescima – jer ‘ništa nije teže situirati u noći, nego iznenadni bljesak koji noć prekida’ – zavladala je gusta pomrčina. Kako se orijentisati u noći, kako prizivati mesec i praskozorje, kako pronaći ‘opet vrata kojima se iz tmine izlazi u dan’?

5.Šta ostaje danas posle ćutanja komunista? Koja je poslednja neizgovorena i neizgovorljiva reč koju je prekinuo Linhart pre nego što je zaćutao? ‘Bilo ih je na milione u svetu, ljudi i žena koji su se izjašnjavali kao komunisti: večni, militantni, birači, simpatizeri. U Italiji ne tako davno, jedna trećina svih. Ostao je njihov muk.’ Koliko je napuštenih reči, tog nemoćnog oružja, svučenih sa ideja i koncepata koje više ne mogu da pokrivaju, pohranjenih u depoima istorije. Umesto reči oružja, naoružavali smo reči, u knjizi Olovna krila, danas iz zatvora piše Adrijano Sofri (Adriano Sofri), vođa pokreta ‘Lotta Continua’. Koje su nove reči starih koncepata?

Šta ostaje danas posle ćutanja komunista? Koja je poslednja neizgovorena i neizgovorljiva reč koju je prekinuo Linhart pre nego što je zaćutao? 'Bilo ih je na milione u svetu, ljudi i žena koji su se izjašnjavali kao komunisti: večni, militantni, birači, simpatizeri. U Italiji ne tako davno, jedna trećina svih. Ostao je njihov muk.'

6.Da li su dualnosti: istorijski materijalizam/dijalektički materijalizam, nauka/filozofija, socijalizam/komunizam, filozofja/teorija, pre/posle, prošlost/budućnost, kauzalnost/kontigentnost, objektivnost/subjektivnost, masa/individua jedini reperi novog emancipatorskog horizonta na vratima univerzalnog? Postoji li emancipatorska sveobuhvatnost? Viševarijantnost. Da li je moguće biti komunista pre, a ne samo na kraju? Pre teorijskog tepiha koji će biti rasprostrt da se po njemu gazi. Da li su danas mogući Straubingeri, komunisti i samoće, kao preduslov zajedništva (communisme)?

7.Bez obzira na mase kojima suštinski pripada, svaki militant je u svojoj odluci sam. Kako pomiriti neprebrodivu tenziju činjenice da je svaki militant u svojoj krajnjoj akciji sam, da je intimna, lična odluka poslednji operator svake zvanične, meditirane odluke i naredbe ‘objektivnosti’. ‘Meni se čini da smo u ratu bili najuspešniji upravo kada nismo robovali ideološkoj šemi (…) Rekao bih da je nas sama stvarnost u uslovima partizanskog ratovanja prisiljavala da se brže ili sporije odvajamo od ideološkog dogmatizma. Kad smo, na primer, počeli govoriti o narodnom, oslobodilačkom ratu, o dobrovoljačkim jedinicama, to već nije bila tada vladajuća kominternovska ideologija…’. Nadstvarnost i nadsamoća.

8.Kako napisati naknadni dnevnik? Kako pomešati onda i sada? Iz ovog sada misliti pravovremeno onda?

Marks kao mislilac politike i slučaja. Bensaid u predgovoru knjige Pronaći nepoznato govori o Marksu kao misliocu slučaja, a ne determinizma. Postoji li naspram objektivnosti (marksističke nauke) objektivnost slučaja (Aragon)? Kako raditi na različitim vremenskim i prostornim planovima? Spojeni sudovi i spojeni suudovi, Breton i Marks. Promeniti život (Rembo) i promeniti svet (Marks)?

9.’Šta se u figuri (ponovnog) početka, dešava sa stečenim marksističkim znanjem’? Da li je ponovni početak kao dekonstrukcija marksizma-lenjinizma prosti i jednostavni zaborav tih ‘znanja’? Pitanje ima isto toliko smisla, ni više ni manje, koliko ono koje bi pitalo da li ontološki povratak mišljenja treba da bude integralni zaborav metafizike. Jer marksizam-lenjinizam je upravo ‘metafizička epoha političke ontologije’.

10.Marks kao mislilac politike i slučaja. Bensaid u predgovoru knjige Pronaći nepoznato govori o Marksu kao misliocu slučaja, a ne determinizma. Postoji li naspram objektivnosti (marksističke nauke) objektivnost slučaja (Aragon)? Kako raditi na različitim vremenskim i prostornim planovima? Spojeni sudovi i spojeni suudovi, Breton i Marks. Promeniti život (Rimbaud/Rembo) i promeniti svet (Marks)?

11. Kako istrajati u verovanju da su novoj komunističkoj metrici i stihu bili i ostali potrebni i nadrealisti i tradicionalisti. I jedni i drugi. Jer drug(i) je uvek prvi (po predanju Ivana Gorana Kovačića, zabeleženo u Etici Sutjeske Dušana Nedeljkovića).

Nastaviće se

Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’.

Aktiv br. 3, 15.4.2011. g., MARKSIZAM / MARKSIZMI 2, tekst br. 8.
1/3