>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Aktiv br. 4: O ulozi slobodnog stiha u izgradnji komunizma (II/II)

Naučno i nenauč(e)no: Stenografske zabeleške neodržanog Kongresa istorijskih i dijalektičkih materijalista Jugoslavije, 2012. godine

I stoga ne bih ništa rekao na to što recenzenti izruguju takve pesnike, koji misle da je slobodni stih neki stih po miloj volji, kad ne bih video da oni izruguju slobodni stih uopće, svaki stih koji nije sastavljen prema poznatim metričkim shemama, koji nije takozvani pravilni stih. (…) Jedan naš mladi pesnik nazvao je nedavno u novinama jednog dobrog francuskog parnasovca idiotom zato što se služio pravilnim stihom. No da je mladi pesnik, koji je očito želeo biti moderan, bolje informiran – (…) – sigurno to ne bi rekao ne samo za kojeg nekadašnjeg nego ni za kojeg današnjeg pesnika. I veliki lirski novotar Guillaume Apollinaire upotrebljavao je uz slobodni uvek i pravilni stih, i to ne samo u prvim knjigama dok je još bio simbolista, nego i u onim poslednjima (…) Dakle, ‘pesnički zanat nije baš tako jednostavan’ Antun Branko ŠimićTehnika pesme (Savremenik, 1923); Književna kritika između dva rata, Nolit, 1985.

Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, Nadrealistička izdanja u Beogradu 1931.

Gospoda modernisti u službi tradicije, Marko Ristić, Protiv modernističke književnosti, 1932.

Insistiranje na duhovnom životu (recimo tako glupo), koje postoji, i ima pravo da postoji i pored fašizma, odnosno fašizmu uprkos. Jer taj duhovni život (koji obuhvata i afektivitet i umovanje bez praktične primene) mora da se provuče i kroz ove ’temps sordides et magniphiques’, iako je, i baš zato što je danas proletarijatu tuđ. Da mu jednoga dana ne bude tuđ. Ne, tad proletarijata neće ni biti. On je nosilac istorije i ferment boljeg, pravog čovečanstva i baš zato ima da ukine sebe

Gledajte! Sviće u protivrečnostima – Kosta RacinVatromet, 1932, Skoplje

1) Ko je Snebapaurebra pisao 1932: 'Ja sam čovek svojine. (…) Ja neću da kažem Snebapaurebra, da je tvoj zagrljaj moj pojas za spasavanje. Ako si slučajno zapala između dve reči, ako si zalutala u toj klisuri ja volim, ipak ne verujem da si značajnija od moje tromosti; (…). Ostaje mi borba. Naoružan sam. Naoružan do srca' (Iz jedne knjige u pripremi: Velika prevara)? Da bi tri godine kasnije kao i taj i jedan drugi napisao: 'Prvih nekoliko meseci (ovde) u Mitrovici ja sam još bio nadrealista i trebalo mi je dosta postojanosti nekih drugova dok su uspeli da preseku tu moju pupčanu vrpcu sa sitnom buržoazijom. Hoću da kažem, ovim, da danas na nadrealizam gledam samo kao na jedan od oblika dezorijentisanosti estetizirajućih ili džangrizajućih intelektualaca sitne buržoazije. Da sam bio nadrealista ne stidim se nimalo. Lako je moguće da bih (ali ja lično) bez njega bio danas neko opskurno fašističko klevetalo'?

 2) A njemu dnevnikom, jula 1935, odgovorio: 'Sanjao sam Đoku uoči dana kada sam ovo njegovo pismo primio. Boli me da i on osuđuje danas Krležu (indirektno), Bretona, i kod mene, ono što je mislim daleko važnije od moje delatnosti ’provincijalnog pamfletiste’: moj pokušaj definicije moralnog smisla i stvarne socijalne funkcije poezije (ne ’socijalne literature’). Ni on ne razume moje insistiranje na duhovnom životu (recimo tako glupo), koje postoji, i ima pravo da postoji i pored fašizma, odnosno fašizmu uprkos. Jer taj duhovni život (koji obuhvata i afektivitet i umovanje bez praktične primene) mora da se provuče i kroz ove ’temps sordides et magniphiques’, iako je, i baš zato što je danas proletarijatu tuđ. Da mu jednoga dana ne bude tuđ. Ne, tad proletarijata neće ni biti. On je nosilac istorije i ferment boljeg, pravog čovečanstva i baš zato ima da ukine sebe'?

 3) Da li je kvalitativni, emancipatorski skok moguć bez više prethodnih i neujednačenih odskoka? 

4) Omnis determinatio est negatio, svaka determinacija jeste negacija, pisao je Spinoza nepoznatom, 2. juna, 1674 (Iz korespodencije Baruha Spinoze, pismo 50).

 5) U borbi jugoslovenskih 'tradicionalista' i 'modernista', 'objektivista' i 'dijalektičara', 'ždanovljevaca' i 'nadrealista', može li se povući prava linija? 

Ko je zapravo bio ko? Ko je napisao dragoceni tekst Neprikosnovenost skandiranja?: 'Skandiranje nijesam mogao da podnosim ni prije rata, pogotovu onakvo kakvo se u drugoj polovini tridesetih godina u Beogradu, prvenstveno na mitinzima i kulturnim priredbama u ’fizičkoj sali’ pravnog fakulteta, začelo i brzo odomaćilo. Ustaneš sa cijelom dvoranom, s nekoliko hiljada ljudi; razliježu se povici i silovito pljeskanje, utičući jedno na drugo, pljeskanje i klicanje se malo-pomalo mijenjaju – poklici se trijerišu i svode na jednu dvosložnu riječ (pojam ili lično ime), pljeskanje se sređuje i sliva u ’zvučne talase’ s razmakom za koliko se rukama uzmahne i šake se udare. (…) Već ti je neugodno pred samim sobom, već osijećaš da činiš nesto neozbiljno, čak beslovesno; već ti sve liči na derviše kad se, sa ciljem da izgube svijest i tako se boga udostoje, suludo, po nekoj sili koja više od njih ne zavisi, vrte u kovitlacu, mahnito udaraju nogama o patos tekije, ritmički stenju i u ’transu’ puštaju povike i krikove. Neugodnost postaje jasan stid za samoga sebe i za one sa kojima si. Ne ja skandiranje nisam mogao da podnesem čak ni na mitingu solidarnosti s ugroženom Čehoslovačkom 1938. godine; čak ni kada je Ivo Ribar uzviknio: ’U ovoj sali’ (u istoj onoj fizičkoj sali pravnog fakulteta!) ’nalazi se prvi dobrovoljački bataljon pomoći bratskoj Čehoslovačkoj.’ S takvim osjećanjem i ocjenom skandiranja otišao sam 1941. u partizanski rat. Ali skandiranja u tom ratu, barem u prve dvije godine i barem ondje gdje sam se ja bavio, nije bilo…'

6) Da li je tanani pesnik revolucije i ‘podrealizma’, koji je napisao gore pomenute biografske redove bio samo 'klasičar', kada u Postajanju i postojanju opisuje užas napuštanja dve od tri antifašističke delegacije Italije Drugog kongresa antifašističke omladine Jugoslavije, 1944, u Drvaru, upravo zbog istog skandiranja. Naime, zamolivši domaćine, u pauzi govora, da skandiranje odbace, iz razloga što su u njihovoj zemlji 'siti dvadesetogodišnjeg skandiranja', momenti frenetično propraćenog ulaska druga Tita u salu, izlaska na govornicu, njegovog govora, završili su se incidentom: u znak bunta, dve delegacije su odletele nazad u Italiju. Kao član političkog odeljenja Prve proleterske brigade i dolaskom u propagandno odeljenje Vrhovnog štaba, onaj koji se zalagao da se 'skandiranju kraj učini', nemoćno se založivši kod samog Aleksandra Rankovića, tada organizacionog sekretara KPJ pri vrhovnom štabu, zapisavši i njegov odgovor. Ranković nije hajao čak ni na taktičku preporuku borca za ukidanje arhaičnih političkih rituala, da se u SSSR-u baš to i ne radi, 'burno se pljeska, ubaci neka parola, ponekad se ustaje, ali ritmizovanog pljeska nema. ’E da znaš’ – podigao je glas, (Ranković) ljut već, činilo se, i zbog nečega, na šta ga je moje pitanje podsetilo – ’nećemo mi zabraniti skandiranje!’' Radovan Zogović, da li je bio uopšte ‘tradicionalista’? I kojoj to tradiciji, neprekidno stvarajući (otpor i novi skok u prevazilaženju svega postojećeg), može da se bude veran?

Da li je prijateljstvo sa radnikom-pesnikom-filozofom naše revolucije Kostom Racinom, jedino što bi na istu 'stranu' stavilo 'objektiviste i realiste' Dušana Nedeljkovića, filozofa komunistu, i Radovana Zogovića pesnika-komunistu?

7) Da li je prijateljstvo sa radnikom-pesnikom-filozofom naše revolucije Kostom Racinom, jedino što bi na istu 'stranu' stavilo 'objektiviste i realiste' Dušana Nedeljkovića, filozofa komunistu, i Radovana Zogovića pesnika-komunistu? Ili bi to bio i njihov odmak od nadrealizma (kao stranputice revolucionarne borbe)? Zogović piše da je Kosta Racin zaslužan za njegovu konačnu nepopustljivost prema 'skretanjima nadrealizma': 'Pitanja (Racin) radi pitanja nije postavljao, ’intelektualna mudrovanja’ nije volio – prema intelektualcima je, naročito ranije, uopšte pokazivao izvjesno nepovjerenje. O pojavama i problemima koje je smatrao za sasvim objašnjene i jasne mogao je da te poprisluša, ali te najzad prekidao, ili je, pošto ti rečeš svoje, završavao kratko, pouzdano, ponekad s humorom, za one koji život i borbu uzimaju ozbiljno, to pitanje je već matematički jasno! Takav je, na primjer, bio u pitanju nadrealista. Racinov prvi dolazak k meni pao je negdje ubrzo po boravku Đorđa Jovanovića, onda još nadrealista, u Skoplju, u čijoj je malo daljoj okolini Đorđev otac imao veliko naseljeničko imanje i živio na njemu. Upoznavši se tada s Jovanovićem, ja sam mu organizovao javno predavanje o nadrealizmu koje je on, citirajući Bretona, završio rečenicom ’sva su sredstva opravdana da se sruše država, religija i porodica’. Pod utiskom od onoga što je Đorđe rekao (zamislite samo ’… da se sruše država, religija i porodica’!), od zanimljivih razgovora sa njim, i od pojačane ’aktivnosti’ nadrealista i Politikine reklame nadrealizmu, ja sam pokušao da s Racinom zapodjenem razgovor i o tome, i to, u najmanju ruku, s izvesnim simpatijama za nadrealističke ’akte otpora’. Ali Racin je na sve to odmahnuo rukom, dosta kratke, sa strane malog prsta zakružene šake: besmislica! A onda je dodao rečenicu-dvije koje su značile: tolika besmislica, toliko jasna, da je, bar u radničkoj sredini, svaki razgovor o tome suvišan. I što sam se ja, relativno brzo, oslobodio svoje popustljivosti prema nadrealizmu, tom pokušaju da se baš u periodu jačanja otpora diktaturi, i pribiranja marksističkog radničkog pokreta, revolucionarna misao, uprkos dobrim namjerama nekih nadrealista, pretvori u besmisao, umjetnost u apsurd, teorija klasne borbe i klasna borba u ’ekcesologiju’ i ekcese – imam velikim dijelom da zahvalim Racinu, nepopustljivosti njegovoj u ovom pitanju.' Da li je večan zakon negacije negacije?

8) Ako se zna da je radnik-grnčar-pesnik-filozof-komunista Racin, potpisnik ogleda Hegel, objavljenog u časopisu Literatura 1931, u Zagrebu, povodom 100-godišnjice od smrti Hegela, i studije Značaj Hegelove filozofije, objavljene u časopisu Mala kultura u Beogradu, 1939, a da je Dušan Nedeljković, hegelijanac, u svojim brojnim ogledima posvećenim Kosti Racinu i njegovom prijateljstvu sa njim (od kojih pomenimo samo neke: Нашата револуција, Kosta Racin – stvaralački nosilac filozofije marksizma, Kosta Racin istorijski materijalist i dijalektičar na svom neposrednom i trajnom istorijskom delu), pisao da je Racin ‘jasno izneo nastanak Hegelove dijalektike, pa je iz ove izveo i nastanak Marksove dijalektike’, te da na taj način 'dolazi do marksističke i materijalističke dijalektike', biće to pominjanje samo jedne, dijalektičarske, strane zajedničkog fronta ideja. Druga, takođe zajednička bila je  pomenuta borba za nad-nadrealizam. Dušan Nedeljković potpisnik ‘Jedne himne imposibilističkoj filozofiji’, rezimiraće nadrealizam, gestom Racinovog odmahivanja rukom, ‘gustim plavim dimom koji ništa ne znači’. I dok će još jedan vremešni kritičar nadrealizma Pavle Bihali, tvrditi: Zaključak iz istorijsko-materijalističkog nazora na svet koji su (Marko) Ristić i (Koča) Popović prihvatili, ne sme i ne može biti iracionalizam..’, Nedeljković će ih optuživati za ‘navlačenje dijalektičkih rukavica’  i ‘potpuni nedostatak u njenom opštem izvođenju dijalektičke metode, dijalektičke nužnosti’. Odgovor ‘Jer treba svesti, pre svega, ono što govori o nesvodljivosti, i klasifikovati baš ono što samom svojom prirodom teži za prevazilaženjem i razaranjem klasifikacija, klasike, klasa. Za tu svrhu jako su pogodne razne formule, rubrike, intelektualne fioke, etikete, pomoću kojih se, kao od šale (..) sve može uvrstiti u već poznate kategorije (mudra buržoaska domaćica sve je već predvidela i unapred spremila tegle za intelektualnu turšiju) - samo je jedan od (nemogućih) zaskoka (Ristića - Popovića) na ‘arhitekturu konzervativizma’ i sa tih pozicija, kritika, koje su zapljusnule nadrealizam?

Zakonom jedinstva i borbe suprotnosti?

9) Radnik-kožar Joseph Dietzgen, pisac ’ Suštine rada čovečije glave’( 1869), ‘Ekskurzije socijalista u oblasti teoretskog saznanja’, ‘Akvizita filozfije’, o čijoj je knjizi ’Sposobnost mišljenja’,  Marx  5. decembra 1868, u svom pismu Kugelmanu zapisao ‘(..) Odlomak rukopisa, koji uprkos izvesnoj konfuziji i odveć čestim ponavljanjima, sadrži mnogo izvrsnih i - kao proizvod samostalnog mišljenja jednog radnika - čak zadivljujućih misli’.  I Radnik grnčar, Kosta Racin,  koga Nedeljković ne želi da vrati na pravi put sa stranputice, kako je to rekao Dietzgen pre Heideggera,  sa Holzwege-a, puteva koji nikud ne vode?  Nisu li sve stranputice i krivudanja upravo jedini pravi put do konačnog cilja, konačnog oslobođenja od cilja, onoga koji sam sebe ukida, neprekidnosti emancipatorske borbe? 

10) Šta je značila  reč-paket ‘socijalna literatura’ i koja se sadržina njome slala? Kada Buharin, na Kongresu sovjetskih pisaca 1934. kaže: ‘Socijalistički realizam neće dakle moći da usvoji gledište Zolino čija je namera bila da opiše stvarnost 'onakvu kakva je’ i ništa više. Kao što ne može da primi ni drugo Zolino načelo: 'Imaginacija, više nema svrhe’. Socijalistički realizam može i treba da sanja.’ , nije li time otvoreno mesto za mnogo širi dijapazon ‘socijalnog’ od onoga sto je, i samom Buharinu, često pripisivano. 

Nije slučajno da je baš g. Crnjanski ideolog našeg fašizma, i nije slučajno da je g. Crnjanski ideolog baš fašizma' (..) Nije g. Crnjanski sneo Ideje, već su Ideje snele g. Crnjanskog, upravo one ga svake subote iznova snesu, i svaki put je jaje malo drukčije i malo drukčije ofarbano (kao da je svake nedelje Uskrs), i sve to zajedno čini  fašističku kajganu koja samu sebe naziva 'homlete souflet national', piše Koča Popović

10-a) ‘Da je u ovakvim harkovskim formulacijama, međutim bilo izvesne nesavitljivosti, sektaštva i dogmatične uskogrudosti koja je samo ometala polet te nove književnosti čiji su postupci i ciljevi bili tako striktno kodifikovani, to najbolje dokazuje rezolucija od 23. aprila 1932. godine kojom je rastureno i ukinuto rusko Udruženje proleterskih pisaca (RAPP) koje je sprovodilo harkovsku liniju (jer su 'okviri proleterskih književnih i umetničkih udruženja postali suviše uski i ometaju ozbiljan razvoj umetničkog stvaranja’). Tako je bilo moguće obrazovanje jedne mnogo šire zajednice svih sovjetskih pisaca. A na prvom Kongresu sovjetskih pisaca, održanom u Moskvi 1934, težnja za oslobođenjem od dogmatizma i izlaženjem iz uskih granica realizma, i paralelno sa ovom prvom, težnja za potpunim likvidiranjem sektaškog duha (…) koje ne treba da se svede na jedno površno realističko i rudimentarno propagandističko fotografisanje društvenog mehanizma, te težnje su došle do mnogo punijeg i jasnijeg izraza u mnogim govorima (Malro, Buharin). (…) Pojam socijalističkog realizma izašao je iz tog kongresa, a najprodubljeniju definiciju socijalističkog realizma dao je baš Buharin (…) koji ga ispituje 'sa gledišta stvaralačke metode poezije i sa gledišta stila’ konstatujući odmah 'da ta dva problema čine u stvari jedan problem’. Govoreći o socrealizmu: 'Njegova filozofska baza bila je dijalektički materijalizam koji on prevodi na jezik umetnosti (što niukoliko ne znači, napomenimo to uzgred, da jedan dobar pesnik mora prethodno da postane dobar filozof. To nije u toj meri jednostavno, i zaslužuje da bude tretirano posebno). (…) Zadatci socijalističkog realizma ne mogu da budu istovetni sa zadatcima dijalektičkog materijalizma (…) Formalni postupci (…) služiće da reprodukuju, na najobojeniji način, stvarnost spoljnog sveta i njen odraz u unutrašnjem životu čoveka. Ne treba, međutim, iz toga zaključiti da sa formalne strane realizam isključuje metafore i personifikacije (…)  Socijalistički realizam neće se tako zadovoljiti da prosto naprosto opisuje ono što postoji: uhvativši konac sadašnjosti da bi ga pratio u budućnost, on će aktivno sarađivati u ostvarivanju te budućnosti. (…) likvidira osrednjost onog čovečanstva podeljenog na klase i na uske profesije, na varošane i na seljake. Čitav emocionalni svet tog novog čoveka koji se rađa, podrazumevajući tu i 'novi erotizam’, ako se tako može reći pripadaće od sada, socijalističkoj umetnosti. (…) Ali ako taj socijalistički realizam nije antilirski, on je svakako antiindividualistički ‘ Marko Ristić, iz Predgovor za nekoliko nenapisanih romana i dnevnik tog predgovora, Prosveta, Beograd, 1935.

11) ‘Realisti’ i nad-realisti, ‘istoričari i dijalektičari’ nemaju li (ne jednog i ne jednom) istog neprijatelja, i (ne jednom) drugačije puteve do iste borbe?

'U pjesmama našim, skrivenim od pasje racije

na nervima našim, na rečima od suza i krvi, 

kote se misi, krupni, pogani crvi-

A Miloš Crnjanski pjeva: pobjeda nacije!

(R.Zogović, U zemlji gdje je kažnjivo pisati pjesme, 1936.)

’Nije slučajno da je baš g. Crnjanski ideolog našeg fašizma, i nije slučajno da je g. Crnjanski ideolog baš fašizma’ (..) Nije g. Crnjanski sneo Ideje, već su Ideje snele g. Crnjanskog, upravo one ga svake subote iznova snesu, i svaki put je jaje malo drukčije i malo drukčije ofarbano (kao da je svake nedelje Uskrs), i sve to zajedno čini  fašističku kajganu koja samu sebe naziva ‘homlete souflet national’,  Opšte lice ili karanfil, Koča Popović, iz polemike o ‘Idejama’ Miloša Crnjanskog (nedovršeno).

11-a)  Da li je moguće  osloboditi se  ’svih filozofskih bubica’? 

(Nastaviće se…)

Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’.

Aktiva broj 4., Jugoslavenski studiji; za ovu Jugoslaviju, od 16.3.2012., Novosti br. 639.

1/3