>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Aktiv br. 3: Pervertitov (postmarksistički) vodič kroz Jugoslaviju

Taj potisnuti manjak nije samo Žižekov manjak već i manjak čitavog današnjeg postsocijalističkog uma: potiskivanje činjenice da se logika raspada Jugoslavije odigrala na racionalnoj podlozi izgradnje liberalnih nacija-država. Raspad je posledica zamene principa socijalizma principima reprezentativne demokratije, nacionalnog suvereniteta i slobodnog tržišta. To Jugoslavija nije preživela

Šta je perverzija? Ona nije jednostavno neka aberacija u odnosu na društveni kriterij, neka anomalija protivna dobrom moralu, iako ni taj registar nije odsutan, niti je ona neka atipičnost prema prirodnom kriteriju… Ona je nešto drugo u samoj njenoj strukturi.

Jacques Lacan

Ex (Yu) Nihilo

U predavanju održanom u okviru zagrebačkog SSF-a(1), na poziv organizatora festivala na ponovno promišljanje ideje socijalizma, Slavoj Žižek odgovara tvrdnjom da u iskustvu jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja ne postoji ništa što bi nama danas moglo poslužiti kao osnov za mišljenje politike emancipacije. Insistiranje na specifičnosti i specifičnim razlikama socijalističke Jugoslavije – ‘nešto bolji standard nego na Istoku, nešto više radničkog samopravljanja nego na Zapadu’ – za Žižeka predstavlja samo oblik narcizma malih razlika. U biti, razumevanje jugoslovenskog modela kao trećeg puta modernizacije samo je ‘iluzija da je u njemu bilo nešto autentično’. Štaviše, ta iluzornost o srednjem putu predstavlja i specifičnu formu fetišizma kojim se nastoje prikriti nužne i neizbežne protivrečnosti (kapitalističke) modernizacije.

Žižek sumira tri svoje (međusobno teško pomirljive) teze o kraju Jugoslavije. Prvo, raspad Jugoslavije tretira kao logični i imanentni razvoj samog titoizma: po njegovim rečima, raspad Jugoslavije 'nije izdaja Tita, već istina Tita'. Drugo, logika raspada se odigrala u vidu ‘poetsko-militarističkog’ kompleksa koji je označavala koalicija Miloševićevog militarizma i Karadžićeve populističko-transgresivne poezije. Treće, parafrazirajući Zorana Đinđića, Žižek tvrdi kako je upravo 'Slobodan Milošević bio prvi u Jugoslaviji koji je shvatio da je Tito mrtav.'

Zato Žižek savetuje da ne budemo (jugo)nostalgični: danas moramo početi iz početka.

Međutim, jasnost ove teze počinje da se komplikuje već kod pitanja raspada Jugoslavije. Da li treba da zaključimo kako se, gledano iz Žižekove perspektive, ništavnost jugoslovenskog ‘trećeg puta’ potvrdila i u katastrofi koju je prouzrokovao njen raspad?

Izvori raspada Jugoslavije?

U pomenutom predavanju Žižek sumira tri svoje (međusobno teško pomirljive) teze o kraju Jugoslavije. Prvo, raspad Jugoslavije tretira kao logični i imanentni razvoj samog titoizma: po njegovim rečima, raspad Jugoslavije ‘nije izdaja Tita, već istina Tita’. Drugo, logika raspada se odigrala u vidu ‘poetsko-militarističkog’ kompleksa koji je označavala koalicija Miloševićevog militarizma i Karadžićeve populističko-transgresivne poezije.(2) Treće, parafrazirajući Zorana Đinđića, Žižek tvrdi kako je upravo ‘Slobodan Milošević bio prvi u Jugoslaviji koji je shvatio da je Tito mrtav.’

Prvu tezu Žižek ne precizira. Na koji je to način titoizam odgovoran za katastrofu raspada Jugoslavije? Čini se da ni sam Žižek nije siguran kako da argumentuje ovu tezu. Na drugom mestu on kaže:

‘Mislim da se ipak (jugoslovenski – SK) sistem srušio ne samo zbog vanjskih razloga nego prije svega iznutra. Sistem se iscrpio iznutra, ali istovremeno ne treba zaboraviti da smo ipak bili dio svjetskog sistema, a na svjetskom nivou kapitalizam je ušao u novu fazu, kako god ga nazvali, ‘postmodernim’, ‘digitalnim’ kapitalizmom… Ja mislim da je socijalizam ubio novi kapitalizam, da jednostavno nije izdržao.’(3)

Drugim rečima, jugoslovenski socijalizam se raspao ne samo zbog njemu inherentnih socijalističkih protivrečnosti već i zbog kapitalističkih pritisaka spolja. Kako ovo preplitanje unutrašnjeg i spoljašnjeg stoji u vezi sa drugom i trećom tezom? Dakle, ako Žižek raspad Jugoslavije tumači kao logičnu konsekvencu koja proizlazi iz samog jugoslovenskog modela, onda bi i ‘poetsko-militaristički’ kompleks morao tumačiti iz njene imanentnosti – tu dakle ne postoji prelom već kontinuitet. Zadrti antikomunista Radovan Karadžić tako bi bio hvalospevac titoizma! Sa druge strane, ako je Milošević logični naslednik titoizma, kako to da je upravo on prvi shvatio da je Tito mrtav? Odnosno, kako to da je Milošević prvi koji je ujedno i nastavio Titovim putem i izvršio prekid sa titoizmom?

Primetimo da ove tri teze funkcionišu poput Freudovog primera posuđenog čajnika – primer koji sam Žižek rado i neretko citira – a koji se sastoji u pobrajanju međusobno isključivih argumenata: 1. Čajnik sam ti vratio neokrnjen; 2. Već je bio okrnjen kada si mi ga dao; 3. Nisam ni pozajmio čajnik od tebe.

Šta je to potisnuto u ovim interpretacijama raspada Jugoslavije, što ih sve skupa čini neodržim? Koja to traumatična tačka, ili manjak problematizacije subvertira Žižekova tumačenja?

Kako je Žižek, postmarksista, došao do ove apologije građanskog društva i države? Još od polovine 70-ih, Žižek izlaže kritici neke od temeljnih koncepata 'klasičnog' marksizma, pokušavajući da im pretpostavi novi projekat 'istorijsko-materijalističke psihonalize'

Kao što ćemo pokazati, taj potisnuti manjak nije samo Žižekov manjak već i manjak čitavog današnjeg postsocijalističkog uma: potiskivanje činjenice da se logika raspada Jugoslavije odigrala na racionalnoj podlozi izgradnje liberalnih nacija-država. Što će reći, niti zbog neuspeha jugoslovenskog socijalističkog projekta – koji se već iz današnje perspektive pokazao superiornijim i u političkom i ekonomskom smislu; ni zbog iracionalnosti ludih pesnika – što je samo jedna u nizu interpretacija o balkanskoj specifičnosti i izuzetku; niti zbog puke obesti sile jednog ili više moćnika, već je raspad pre posledica zamene principa socijalizma principima reprezentativne demokratije, nacionalnog suvereniteta i slobodnog tržišta. To Jugoslavija nije preživela.

Kao primer ove transformacije principa u sferi ideja i njenih učinaka u sferi politike, uzećemo upravo Žižekov slučaj intelektualnog razvoja u njegovom odnosu prema marksizmu i na marksističkim idejama zasnovanoj Jugoslaviji.

Postmarksizam i nužnost građanske države

Vratimo li se Žižekovoj knjizi Sublimni objekt ideologije (1989) – koja ga je po prvi put proslavila na Zapadu – videćemo da on tamo parafrazira famoznu Churchillovu izjavu prema kojoj je liberalna demokratija ‘najgori od svih mogućih političkih sistema: jedini je problem što nema drugog koji bi bio bolji.’(4) Ovde se ne radi samo o cinizmu nužnosti, već o osnovnoj premisi koja je Žižeka i ostale postmarksiste predvodila tokom 80-ih godina u njihovoj odbrani građanskog društva i države, a protiv pošasti totalitarizma: u premisi da ‘se antagonizam građanskog društva ne može ukinuti a da se ne zapadne u totalitarni teror – tek docnije država može ograničiti njegove pogubne posljedice.’(5)

Kako je Žižek, postmarksista, došao do ove apologije građanskog društva i države? Još od polovine 70-ih, Žižek izlaže kritici neke od temeljnih koncepata ‘klasičnog’ marksizma, pokušavajući da im pretpostavi novi projekat ‘istorijsko-materijalističke psihonalize’. Na primer, u knjizi Znak, označitelj, pismo (1976)(6), Žižek tvrdi kako je marksističko poimanje totaliteta (kao topografije ‘baze’ i ‘nadgradnje’), reducirano i ekonomističko, te da ono, osim analize ekonomske prozvodnje predmeta, ne može ponuditi objašnjenje procesa proizvodnje ljudi, tj. proizvodnje subjektivnosti. Zato je, tvrdi Žižek, marksizam nužno nadopuniti teorijom označiteljske prakse, odnosno teorijom koja se bavi načinima simbolične organizacije društva. Taj teorijski interes navešće Žižeka da ponudi sasvim novu koncepciju odnosa totaliteta i antagonizma.

Umesto marksističkog koncepta totaliteta, koji predstavlja teorijski instrumentarij demistifikacije prividno neutralnih formi političke i ideološke nadgradnje (pravna država kao nosilac opšteg interesa) – kojim buržoaska klasa nastoji da prikrije bazičnu eksploataciju u sferi ekonomskih odnosa – kod Žižeka totalitet postaje drugo ime za ‘društveno’: simbolički poredak artikulisan oko nekog realnog antagonizma. Totalitet postaje ‘totalitet sa rupom’, decentrirana struktura socijalne ontologije, unutar koje prebiva antagonizam koji nije moguće ukinuti. U središtu ‘društvenog’ zjapi manjak koji nikada do kraja ne može biti simbolizovan, ali i koji permanentno zahteva da bude ispunjen. Marksističku dijalektiku klasne borbe u ovoj interpretaciji zamenjuje dijalektika označiteljske prakse, dijalektika manjka i antagonizma.

Samim tim bi se danas Žižek, komunista i marksista, 'najopasniji filozof na Zapadu', morao s pravom upitati o rezultatima preloma sa onim što je nekoć nazivao 'jugostaljinizmom'. U krajnjoj liniji, ako je krvavi raspad Jugoslavije istina titoizma i samoupravnog socijalizma, čega su istina današnje postjugoslovenske države?

Dok se u marksizmu antagonizam uglavnom razumevao u smislu kratkog spoja politike i ekonomije – ekonomija je u istoj meri politička, koliko je i politika ekonomska: ‘klasa’ je zato istovremeno i ekonomska i politička kategorija – Žižek sada to polje antagonizma prenosi u sferu simboličkih antagonizama: borbu za zauzimanje praznog prostora društvenog, tj. borbu za hegemoniju. Štaviše, klasna borba će za Žižeka u jednom trenutku postati samo jedan od označitelja za antagonizam, samo jedna verzija borbe za hegemoniju. Konačno, krajem 80-ih, Žižek zajedno sa Ernestom Laclauom šalje klasnu borbu u ropotarnicu istorije, zamenivši je pluralnim oblicima borbe za radikalnu demokratiju.

Pri tome, ‘klasičan’ poriv marksizma za jedinstvom teorije i prakse, za kritikom koja je ujedno i delatnost transformacije sveta, Žižek će zameniti autonomijom i nepraktičnošću Teorije: ‘Jedini način, da teorija proizvede nešto istinski relevantno za društveno praksu je da se zaslepi pred vlastitom praktičnošću.’(7)

Tako i marksistička kritika neutralnosti buržoaske države i prava, iako suštinski ispravna, ima tek ograničenu validnost. Žižek piše 1987:

‘…, na doslovnoj ravni je marksistička kritika u pravu, neutralna forma prava je uvek iluzija, iza nje se skrivaju partikularni interesi – iako iz toga prebrzo povlači zaključak, da se treba odreći te iluzije. Kao da ta ‘iluzija’ nije jedini branik pred ‘totalitarizmom’: ono što otvara prostor ‘pravnoj državi’ je upravo to da se ponašamo kao da zakon znači neutralnu formu, iako znamo da to nije tako.’(8)

Da sumiramo depolitizujuće učinke Žižekovog postmarksizma: umesto kritike same forme društva, društvenosti i države kao prividno neutralnih formi buržoaske klasne borbe, njegov postmarksizam prihvata sâmo društvo i državu kao ultimativni horizont političke i simboličke borbe.(9)

Jugoslavija kao totalitarna tvorevina i Slovenci u njoj

Uporedo sa razvojem ontoloških i teorijskih koncepata postmarksizma, Žižek će se upustiti u konkretne analize jugoslovenskog samoupravljanja. Njegova knjiga Jezik, ideologija, Slovenci (1987)(10) najbolji je primer ovog spoja apstraktnog mišljenja i konkretnih analiza. Tema je produkcija subjektivnosti slovenačkog nacionalnog identiteta i njegovog mesta u sistemu socijalističkih samoupravnih odnosa. Žižek tvrdi kako je slovenački identitet sastavljen iz tri dela: najpre, krekovskog hrišćanstva (koncepta pred- ili protofašističkog korporativizma koji je razvio slovenački jevanđelista Janez Krek na prelazu iz 19. u 20. stoleće); zatim, staljinističkog patrimonijalizma države i, na koncu, patološkog narcizma atomizovanih pojedinaca.

Krekovsko hrišćanstvo slovenačkog nacionalnog identiteta održalo se u socijalističkom samoupravljanja u obliku korporativizma koji blokira uspostavljanje ‘civilnog društva’ u Sloveniji:

Pored toga i uprkos Žižeku, Jugoslavija nije bila samo zemlja u kojoj su se slobodno razmenjivale nacionalističke opscenosti i rasistički vicevi, već i legalni sistem koji je kriminalizovao šovinizam, rasizam i branioce večnog plamena nacije i nacionalnog identiteta

‘… tamo, gde samoupravljanje u praksi zapravo ne prevazilazi ograničenost ‘civilnog društva’, već civilno društvo eliminiše kroz povratak svojevrsnom korporativizmu; ka viziji društva kao organske celine, gde takozvane ‘više sfere’ zadržavaju svoju ukorenjenost u mistifikovano shvaćenoj ‘bazi’, ‘neposrednoj proizvodnji’.’(11)

Pored toga, Žižek će naglasiti kako je sama suština samoupravljanja od početka bila totalitarna, budući da je bila utemeljena u momentu nasilnog (revolucionarnog) ukidanja formalne građanske demokratije nakon završetka rata:

‘… istina je da je tada trebalo oštro reagovati na sve, što ju je moglo ugroziti, pa ipak NAČIN te reakcije, NAČIN, kako je društvo reagovalo na istinsku opasnost, upravo taj NAČIN neposredno govori, KAKVO je to društvo bilo, kada se na tu opasnost, čiju realnost niko ne spori, realizovalo s tipičnim staljinističkim procesom, gde su optužnice bile isfabrikovane i priznanja postignuta metodama psihičnog i fizičkog mučenja…’(12)

Kada sumiramo sve karakteristike koje je Žižek u svojoj knjizi povezao sa jugoslovenskim samoupravljanjem, dobijamo izvanrednu teoriju totalitarizma sa različitim elementima: korporativizam, proto-fašizam, ukidanje formalnih sloboda i demokratije, realsocijalizam, staljinistički teror, itd. Za Žižeka je glavni paradoks socijalističke Jugoslavije bio to što je ‘antistaljinizam kao legitimacijski osnov samoupravnog sistema’ postao još gori oblik totalitarizma, ‘gde je unapred blokirano oblikovanje racionalnog konsenzusa’. Kao rezultat takve ‘simbolne ekonomije’ u Jugoslaviji ‘prazno mesto socijalnog’ postalo je sadržinski ispunjeno. Distanca između Zakona (socijalističkog projekta) i Istine nestala je u Viziji Istorije kao telosa, koja pored zavaravajućeg dogovaranja autonomnih samoupravnih aktera ‘ostaje na partikularnoj i depolitizujućoj ravni’, jer ‘državno-partijski monopol’ neprestano i uvek unapred diktira korporativni okvir tog pregovaranja. Rešenje te dileme Žižek je video kao ‘razkrečenje’ slovenačkog nacionalnog identiteta: ‘samo tako će ‘civilno društvo’ moći zaživeti s onu stranu korporativnih okvira.’(13) Ukratko, Žižekovo ‘razkrečenje’ Slovenaca trebalo je voditi ka uspostavljanja slovenačkog civilnog društva. Na tom putu samooslobođenja je stajao još samo totalitarni titoizam. Naravno da je takav Žižekov zaključak moguć samo iz perspektive koja pretpostavlja da je permanentnu otvorenost društvenog ‘totaliteta sa rupom’ moguće očuvati samo u formalnoj (liberalnoj) demokratiji.

Demokratska javnost ili populizam?

U svom zagrebačkom izlaganju, Žižek je između ostalog utvrdio i kako je, za razliku od Srbije i Hrvatske, ‘ipak, nešto malo nama uspelo u Sloveniji: mi smo bili jedni od onih koji smo sprečili oblikovanje jednog velikog nacionalističkog bloka.’

Podsetimo da je u vreme jugoslovenske krize koju će dodatno uzburkati hapšenje četvorice novinara u Sloveniji, Žižek uzeo aktivno učešće u ‘Odboru za odbranu ljudskih prava Janeza Janše’ i svemu onome što će kasnije biti nazvano slovenačkim prolećem. U svojim napisima i kolumnama u ljubljanskim novinama (Dnevniku, Delu, Mladini, itd.) iz tog perioda, Žižek eksplicitno kritikuje ‘jugostaljinizam’ i ‘jugokomunističku ideologiju’. Otvorimo li Žižekovu knjigu Druga smrt J. B. Tita (1989) naći ćemo i sledeću ocenu tadašnje situacije, koja blisko korespondira sa njegovim današnjim stavovima:

‘Temeljni sastojci Titove Jugoslavije ne samo da nestaju već ujedno i dolaze do svoje istine: današnje nacionalističke orgije su istina ‘bratstva i jedinstva’, današnji državno-upravni haos je istina delegatskog sistema, današnji štrajkovi izgladnelih masa su istina ‘radničkog samoupravljanja’.’(14)

Iz konteksta kraja 80-ih, dakle, možemo daleko lakše razumeti zašto Žižek danas potencira napetosti između samoskrivljenog raspada Jugoslavije i Miloševićevog populizma. Naime, alternativa koju je Žižek postavljao usred konflikta slovenačkog i srpskog rukovodstva nije bila alternativa ‘socijalizam ili barbarizam’ već alternativa ‘demokratska javnost ili populizam’. Upoređujući Ljubljanu u doba proleća i Novi Sad iz vrućeg antibirokratskog leta 1988, Žižek kaže: ‘…; na jednoj strani pluralizam javnosti, put civilne tolerancije i dijaloga, na dugoj pakt jugostaljinizma sa nacionalističkim populizmom.’(15) Drugim rečima, fuzija titoističkog ‘jugostaljinizma’ i Miloševićevog populizma, Žižeku je tada poslužila ne samo da napravi razliku između slovenačkog proleća i srpskog događanja naroda već i da ujedno time odredi distancu između slovenačkog puta u demokratiju i jugoslovenskog totalitarizma per se.

No, upravo će ta slovenačka javnost ubrzo potom inaugurisati svoje heroje – kao što su Janez Janša (kao ministar vojni) i Igor Bavčar (kao ministar policije) – u administratore novog državnog aparata, a Žižek će u znak podrške napisati:

‘Naša – u ovom trenutku – potpuna potpora slovenačkom vođstvu mora zato biti bezuslovan pritisak na njega, da se drži vlastitog proklamovanog programa, …’

‘Pomirljivi pozivi na razum i tolerantnost su u ovom trenutku premalo. Ono što im treba dodati nije nekontrolisan bes, već jednostavno izraz tvrde, bezuslovne volje, da smo spremni po svaku cenu otkloniti obrise ‘treće Jugoslavije’ koji se ucrtavaju iz sadašnjih haotičnih događaja. Neka bude moć podivljalih masa još toliko impresivna, ne smemo niti za trenutak zaboraviti da se radi o režiranoj manipulaciji frustriranim ljudskim besom, tj. erupcijom nemoći. Prava moć naroda se temelji samo na treznom demokratskom konsenzusu, a taj nam nedvosmisleno kaže: ‘Takva Jugoslavija? Ne, hvala!’’

Druga smrt Slavoja Žižeka

Danas, u biografiji redovnog člana Slovenačke akademije nauka i umetnosti Slavoja Žižeka, možemo pročitati kako su te kolumne bile važni prilozi ‘sa kojima je odlučujuće uticao na oblikovanje ‘slovenačkog proleća’, dakle na uspostavljanje parlamentarne demokratije i slovenačke nezavisnosti.’(16) Samim tim bi se danas Žižek, komunista i marksista, ‘najopasniji filozof na Zapadu’, morao s pravom upitati o rezultatima preloma sa onim što je nekoć nazivao ‘jugostaljinizmom’. U krajnjoj liniji, ako je krvavi raspad Jugoslavije istina titoizma i samoupravnog socijalizma, čega su istina današnje postjugoslovenske države? Dakle, ako je Žižek u 80-im godinama u jednoj ‘nepreglednoj situaciji’ prepoznao u Jugoslaviji obrise totalitarizma, šta ga danas sprečava da reflektuje konsekvence proizvedene destrukcijom jedne internacionalne državne zajednice? Ne pruža li baš Republika Slovenija jednu dobru mogućnost za takvu refleksiju? Nije li to država u kojoj je izvršeno ‘administrativno etničko čišćenje’ (Rastko Močnik(17)), gde su Bosanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni ‘registovani kao radnici, a izbrisani kao ne-Slovenci’ (Jelka Zorn(18)), u zemlji gde je politički antagonizam zamenio postpolitički konzenzus jednog ‘ekstremizma centra’ (Tonči Kuzmanić(19)), koji karakteriše koalicija tehnokratske klase i neutralizovane i oprirođene ideologije neoslovenstva, a gde je ujedno pod neoliberalnim diktatom EU propalo i poslednje uporište socijalnog dijaloga i konsenzualne demokratije (Miroslav Stanojević(20)), itd.

Čini se da je ključna tačka Žižekove perverzne arogancije, odnosno njegove druge intelektualne smrti, nemogućnost da uvidi istinsku aktuelnost problema koje je na dnevni red, uz sve svoje kontradikcije i nedostatnosti, postavila jugoslovenska socijalistička konstrukcija: pitanje odumiranja države, dijalektike klasne i nacionalne emancipacije, razvijanje oblika neposredne i ekonomske demokratije, socijalne pravde i supstancijalne jednakosti, nesvrstanosti i politike izvan diktata globalnih sila. Pored toga i uprkos Žižeku, Jugoslavija nije bila samo zemlja u kojoj su se slobodno razmenjivale nacionalističke opscenosti i rasistički vicevi, već i legalni sistem koji je kriminalizovao šovinizam, rasizam i branioce večnog plamena nacije i nacionalnog identiteta. Kao što dobro znamo, nosioce takvih ideologija i potonje utemeljivače nacionalnih partija i država – Vojislava Šešelja, Franju Tuđmana, Adema Demaćija, Vladimira Šeksa, Dobroslava Paragu, Janeza Janšu, Aliju Izetbegovića, Hasana Čengića, Džemaludina Latića i ostale – nije u politiku uveo ni Josip Broz Tito, pa ni Slobodan Milošević, već razni odbori za odbranu ljudskih prava čiji je protagonista bio i sam Žižek.(21) Ako je 1980-ih, kao deklarisani postmarksista, umesto ‘jugostaljinizma’ zastupao principe neutralnosti pravne države, slobodnog tržišta i višepartijskog sistema, nije li još perverznije kada Žižek danas – sa samoproklamovanih komunističkih pozicija – brani nužnost politike u zadatim granicama državnih institucija, kao što su nužnosti ulaska u NATO, EU, ali i dalje nacionalne separacije i dovršavanje procesa izgradnje nacionalnih država na Balkanu (kao što su njegovi recentniji predlozi podele Kosova i ujedinjenja jednog njegovog dela sa Albanijom)?(22)

Slobodan Karamanić je nezavisni istrazivač, filozof i teoretičar sa adresom u Münchenu. Doktorirao na Louisu Althusseru u Ljubljani, a studirao i radio u Beogradu, Tromsu, New Yorku, Konstanzu, Münchenu i Edinburghu. Bavi se problemom političke subjektivacije, koristi se marksističkim oruđima kritike ideologije, a istražuje poglavito povijesno naslijeđe jugoslavenske socijalističke revolucije kao i pustinjske dine i oaze postsocijalizma.

Aktiv br. 3, 15.4.2011. g., MARKSIZAM / MARKSIZMI 2, tekst br. 8.

1) Slavoj Žižek, 'Zašto napustiti svaku nostalgiju za jugoslavenskim samoupravljačkim socijalizmom', Subversive Film Festival – Međunarodna konferencija: Kolaps neoliberalizma i ideja socijalizma danas, Zagreb, 03.05.2010.

2) U svojoj poslednjoj knjizi Žižek opisuje ‘poetsko-militaristički’ kompleks na sledeći način: 'Istina, Milošević je ‘manipulisao’ nacionalnim strastima – ali pesnici su bili ti koji su mu obezbedili materijal na pozajmicu manipulaciji. Oni – ozbiljni pesnici, a ne korumpirani političari – su bili izvor svega, kada su, 1970-ih i ranih 1980-ih, počeli da seju seme agresivnog nacionalizma ne samo u Srbiji već i u drugim republikama bivše Jugoslavije. Umesto industrijsko-militarističkog kompleksa, mi smo u post-Jugoslaviji imali poetsko-militaristički kompleks, personifikovan u dvostrukoj figuri Radovana Karadžića i Ratka Mladića'. Slavoj Žižek, Living in the End Times, Verso, London, str. 95.

3) Vidi na primer: 'Slavoj Žižek: Naš socijalizam se sam urušio' (intervju ur. Srećko Horvat), Večernji, 30.04.2010

4) Citirano prema hrvatskom izdanju: Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije, Arkzin, Zagreb, 2000, str. 19.

5) Ibid.

6) Slavoj Žižek, Znak, označitelj, pismo, Mladost, Beograd.

7) Slavoj Žižek, 'Samokritika', Problemi/Razpol, br. 3, 1987, str. 70

8) Ibid. Ovako je Jože Vogrinc, 1995 godine, okarakterisao ovaj spoj teorijskog oportunizma i liberalizma: 'Oholost ‘teorije’ se potom nalazi u tome da sebe predstavlja kao Teoriju, tj. da teorija nema nikakvo stanovište osim njenog sopstvenog stanovišta. Da je to stanovište obezbedila for good, tako što je stupila na njega. Sa stanovišta koje nije njeno je, međutim, moguće lako videti kako je ‘lacanovska ortodoksija’ (koja je u praktičnom smislu značila čistku neortodoksnih kadrova i prisvajanje imovine i istorije Problema, Analecte, Društva za teorijsku psihoanalizu...) bila ujedno i napuštanje levičarstva i prihvatanje liberalizma na političnoj ravni, te ponovna ‘filozofizacija’ Lacanove psihoanalitičke teorije.' Jože Vogrinc, Televizijski gledalec, Studia humanitatis, Ljubljana, 1995, str. 39.    

9) Detaljniju analizu genealogije i razvoja ‘slovenačkog lacanovskog postmarksizma’ smo ponudili na drugom mestu: Slobodan Karamanić, 'Totaliteta, Partijnost, Slovenci', Borec, br. 672-675, 2010. Više o delovanju postmarksističih koncepata ‘civilnog društva’ i ‘novih društvenih pokreta’ u slovenačkom teorijskom i političkom kontekstu, vidi: Ozren Pupovac, 'Proljeće hegemonije: Laclau i Mouffe s Janezom Janšom', Up & Underground, br. 13/14, 2008.

10) Slavoj Žižek, Jezik, ideologija, Slovenci, Delavska enotnost, Ljubljana, 1987. Ova studija je nastala na podlozi istraživačkog projekta 'Uloga nezavisnih fantazama u procesima oblikovanja identiteta Slovenaca' (1981-1985) sprovedenog na Institutu za sociologiju Univerziteta u Ljubljani.

11) Ibid., str. 25.

12) Ibid., str. 89.

13) Ibid. str. 59.

14) Slavoj Žižek, Druga smrt J. B. Tita, Državna založba Slovenije, Ljubljana 1989, str. 114.

15) Ibid., str. 80.

16) http://www.sazu.si/o-sazu/clani/slavoj-zizek.html

17) Rastko Močnik, 'Na marginama Evrope' (intervju ur. Slobodan Karamanić i Ozren Pupovac), Prelom, Br. 6/7, 2003.

18) Jelka Zorn, 'Registered as Workers, Erased as non-Slovenes: The Transition Period from the Perspective of the Erased People', u: Neža Kogovšek i dr. (ur.) The Scarce of the Erasure. Peace Institute, Ljubljana, 2010.

19) Tonči Kuzmanić, 'Ekstremnost centra', u: Breda Luthar i dr. (ur.) Mit o zmagi levice. Mirovni institut, Ljubljana, 2000.

20) Miroslav Stanojević, 'Slovenska tranzicija: konec konsenzualne demokracije' – predavanje na Delavsko-punkerski univerzi, Ljubljana, 10.03.2011.

21) Ovaj argument uglavnom dugujem Miklavžu Komelju koji ga navodi u kontekstu analize umetničke produkcije retroavangardnih grupa u Sloveniji iz 80-ih. Komelj takođe problematizuje koncept ‘preterane identifikacije’ razvijen u delima Laibacha i NSK, a koji je Žižek tumačio kao oblik subverzije jugoslovenskog totalitarizma: Miklavž Komelj, 'Vloga označevalca ‘totalitarizem’ za konstitucijo polja ‘vzhodne umetnosti', Borec, br. 672-675, 2010.

22) Slavoj Žižek, 'Najbolje da se Kosovo udruži s Albanijom' http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5448865,00.html;

1/5