>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Aleksej Kišjuhas: Nisam jedan od pet miliona

Najveći problem jeste u Bošku Obradoviću i Dverima. Ali ne u njemu kao ličnosti ili u njima kao pokretu, već u onome šta oni simbolizuju ili šta ideološki jesu. Dakle, problem je u društvenom konzervativizmu i političkoj desnici, a takve vrednosti i orijentacije odlikuju i većinu ostalih lidera protesta

Prvo su nakon prošlonedeljnih sat vremena protesta ispred Radio-televizije Srbije (RTS), od milja zvane ‘TV Bastilja’, za prošlu subotu bila najavljena dva sata protesta ispred nje, a onda se nije moglo odoliti iskušenju, kad se već biva ispred zgrade, da se u zgradu ne uđe, proba možda i zauzeti javni servis ili barem porazgovarati sa odgovornima kako bi RTS konačno pružio malo pažnje protestima. Burna je to bila noć. Žandarmerija je izvedena na ulice i u zgradu, a sve se nastavilo naredni dan, kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zakazao presicu povodom tih događaja. Protesti su se preselili ispred zgrade Predsedništva, a kako su se preselili, tako su nakon par sati i nestali. Uhapšeno je 18 osoba zbog remećenja javnog reda i mira kod ulaska u RTS. Neki sa krivičnim, neki sa prekršajnim prijavama, neki i sa 30-dnevnim kaznama, na kraju su ipak pušteni da se brane sa slobode. Boško Obradović, eufemistički rečeno, lider desničarskih Dveri, koji se isticao navedena dva dana, naprasno je nestao iz javnog prostora i balon kao da se izduvao. O svemu smo razgovarali sa docentom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Aleksejom Kišjuhasom, sociologom i kolumnistom beogradskog dnevnika Danas.

Kompromis sa klerofašizmom

Da li ste očekivali ovakav sled događaja na protestima?

Mislite na ovo što nam se reklamira i prodaje kao ‘radikalizacija’ istih?

Savez za Srbiju je oduvek imao kontrolu nad protestima. Zapravo, to je možda i njihov jedini uspeh. Da posve vešto i svojevrsnim lukavstvom uma ‘brendiraju’ ove proteste kao nestranačke, odnosno ‘građanske’

Upravo na to. Radikalizacija, intenziviranje… Kako god to nazvali.

Bilo je očigledno da se uskoro mora uraditi nešto, inače će protesti postati samo romantična uspomena sa pratećim gorkim ukusom u ustima. S druge strane, sve je to delovalo krajnje neorganizovano, traljavo i smotano, odnosno ‘spontano’, da upotrebim tu neutralniju reč. A nema ničeg ‘spontanog’ u revolucijama i društvenim promenama. Oprostite na izrazu ili mom ‘srpskohrvatskom’, ali – revolucija nije zajebancija. Znam o čemu govorim, napisao sam lani i knjigu o tome (M. Škorić i A. Kišjuhas, ‘Revolucije i društva: uvod u teorijsku sociologiju revolucija’, op. a.). Naime, ljudi su oduvek i posvud bili (i ostali) gladni i bedni, gnevni i besni, potlačeni i unesrećeni. Ali revolucije su opet krajnje retke i izuzetne pojave u društvu. I one uspešne broje se na prste dve ruke – američka, francuska, ruska, kineska, kubanska, iranska, jugoslovenska, i možda još par. Za uspešnu revoluciju i odistinsku promenu društvenog sistema potreban je slom državnog aparata, kao i promišljena i dobro zategnuta organizacija. A ništa od toga nismo videli na delu.

Šta vidite kao najveći problem aktuelnih protesta? Da li je problem samo u Bošku Obradoviću i Dverima?

Najveći problem jeste u Bošku Obradoviću i Dverima. Ali ne u njemu kao ličnosti ili u njima kao pokretu, već u onome šta oni simbolizuju ili šta ideološki jesu. Dakle, problem je u društvenom konzervativizmu i političkoj desnici, da ne upotrebim težu reč. A takve političke vrednosti i orijentacije nešto su što odlikuje i većinu ostalih lidera protesta: Vuka Jeremića, Milana Stamatovića, Željka Veselinovića, Dragana Đilasa, pa i Zorana Lutovca. Podsetiću vas, kad je pravljen taj Savez za Srbiju, dominantna mantra glasila je da je u pitanju koalicija svega i svačega, ideološki bućkuriš ili čušpajz itd. A meni od samog početka nije bilo jasno po čemu su to tačno sve ove okupljene partije toliko ideološki različite. Jer sve je to samo ‘pedeset nijansi desnice’.

‘Ustaše, ustaše’, ‘Idite na Kosovo’ – to se često dalo čuti na protestima, a povici su upućeni policiji. Koliko to govori o suštini problema ovih protesta?

Govori i te kako. Zato namerno neću da kažem: ‘Podržavam proteste građana, ali…’ Ne. Protestovanje protiv ove vlasti doživljavam kao, ono, demonstracije koje su ‘za mir’. Ili za zdravlje delfina, svejedno. Da li se vi borite za mir? Pa naravno da se borim za mir, živeo mir, mir je jedna super stvar. Ali ukoliko bi nas na taj protest ‘za mir’ pozvao nekakav Kju Kluks Klan, pa valjda bismo ostali kod kuće, stotinu mu bledolikih čaršava! I zato moja kritika ili bar skepsa oko protesta ‘1 od 5 miliona’ ne proizilazi iz nekog apstraktnog cepanja dlaka i nadnaravne akademske uzvišenosti u okvirima kule od slonove kosti. Neki kompromisi i gledanja kroz prste jesu neophodni, inače ćemo se do kraja vremena valjati u blatu podela između ‘Narodnog fronta Judeje’ i ‘Judejskog narodnog fronta’, kao u onom odličnom ‘Žitiju Brajanovom’ Montija Pajtona. Ali veoma je dug put od kompromisa do – kompromisa sa klerofašizmom. Ili sa političkom logikom i političkim vrednostima koje nam upadljivo nude jednu te istu ili još jeftiniju verziju istog. Na tom smo užetu već visili. I zato, koliko god to zvučalo grubo, uz mogućnost da grešim, jednostavno nisam jedan od ‘1 od 5 miliona’.

Lideri protesta su bestidni

Šta nam govori činjenica da se u svemu najviše profilisao Boško Obradović, lider Dveri, možemo slobodno reći ne samo desničarske nego i profašističke stranke?

To progovara tomove i tomove o srpskom društvu. Nije se Obradović ‘profilisao’ ili ‘nametnuo’ protestima, već ga je srpsko društvo prepoznalo kao svog najboljeg portparola ili glasnogovornika. Ali to je već problem same supstance ili one glasne većine srpskog društva. Da li ste nekada čitali internet komentare ispod vesti u Srbiji? Imam tu jeretičku tezu da glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna ‘duboka država’, koliko je to ‘duboko društvo’. Ono je to koje nije naučilo na politički pluralizam, koje ne zna šta će sa njim, niti čemu to uopšte služi. I zato Obradovićeve ksenofobne, rusofilne i čvrstorukaške poruke toliko miluju po ganglijama prosečnog Petra Petrovića sa srpske uplatnice u banci naše egzistencije. Još je Karl Marks za Nemce rekao da prvo moraju da se postide zbog svoje despotske vlasti jer ‘stid je već revolucija’. A lideri ovih protesta i dalje su bestidni.

Imam tu jeretičku tezu da glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna ‘duboka država’, koliko je to ‘duboko društvo’. Ono je to koje nije naučilo na politički pluralizam i koje ne zna šta će sa njim

U knjizi ‘Srpska strana rata’ Nebojše Popova i grupe istoričara teza je da je u Srbiji veći problem bila opozicija koja je imala konzervativnije stavove od samog Slobodana Miloševića. Kao da se nismo odmakli od toga?

Naravno da nismo. Šta smo to u međuvremenu bili uradili da se odmaknemo? Apsolutno ništa. Na susede i dalje gledamo gadljivo ili preko nišana, zločinci su heroji, gejevi su bolesnici, žene zloćudno zvocaju, ‘Kosovo je Srbija’, Rusija nam je saveznik, Zapad nam je neprijatelj, rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć. To je naš habitus. Živimo jedno kontinuirano utrkivanje u etnonacionalizmu bez prepona, uz prateće izbegavanje da se pogledamo u ogledalo u predsoblju nekakve Evrope. A iz takve pozicije nemoguće su stvarne društvene promene ili odistinski diskontinuitet. Ali nije to ništa novo. Volter je za crkvu bio rekao ‘Srušite bestidnicu’, a Niče je poručio ‘Bog je mrtav’. Kad ono, crkve i dalje stoje postojano, i bog još diše. Tako će još uvek disati i autokratska i konzervativna Srbija, sa ili bez ovih protesta.

Na šta se svodi pojam demokratije u Srbiji? Kao da su makar prividno slobodni izbori maksimalan domet?

Ovo je indikator stanja naše političke kulture i demokratije u celini. To vam je kao sa onim ‘talasima’ feminizma. U početku, feministkinjama je bilo važno samo da žene dobiju pravo glasa. Ali u sledećim ‘talasima’ shvatilo se da su izborna prava važna, ali da naprosto nisu dovoljna za stvarno oslobođenje od okova patrijarhata. Slično je i sa Srbijom i okovima autokratije. Čeka nas još dug put do istinski participativne demokratije, kritičke javne sfere i političkog pluralizma. Do tada ćemo pojavljivanje na izborima, gde ćemo jednom u četiri godine zaokružiti neku brojku onim isprskanim prstom, posmatrati kao vrhunac ili nekakav ‘praznik’ demokratije. A između dva izborna ciklusa će vlasti sa nama raditi šta im padne na pamet.

Nadam se alternativi

Vidite li ikakvu političku alternativu ponuđenom?

Volim da se nadam da se ona pojavljuje u formi ovog najavljenog ‘Građanskog fronta’. Čitavu deceniju 1990-ih vodeća opozicija Slobodanu Miloševiću bio je pročetnički, monarhistički i konzervativni SPO Vuka Draškovića. Ali i tada je bilo protivnika Miloševića koji nisu išli na SPO mitinge, niti su za njih glasali, već su tavorili po raznim Građanskim savezima Srbije, Socijaldemokratskim unijama, Ligama socijaldemokrata Vojvodine i ostalim ‘minornim’ i posprdno nazivanim ‘kombi strankama’. Ni Demokratska stranka Zorana Đinđića nije bila naročito brojčano nadmoćna. Kad ono, 2000. godine tog Miloševića uopšte nije srušio mitingaški ‘kralj trgova’ Vuk Drašković, već upravo dobra organizacija svih ovih ‘ljudi iz kombija’.

Levi blok se povukao sa protesta nakon što je potpisivan taj ‘Sporazum sa narodom’. Da li je to bio pametan potez? Nakon toga je Savez za Srbiju u potpunosti preuzeo kontrolu nad protestima.

Prvo, ne znam ko je uopšte ta ‘levica’ na protestima, ako pritom ne mislimo na par studentsko-sektaških udruženja trockista i anarhista sa posterima Če Gevare po studentskim domovima. A drugo, Savez za Srbiju je oduvek imao kontrolu nad protestima. Zapravo, to je možda i njihov jedini uspeh. Da posve vešto i svojevrsnim lukavstvom uma ‘brendiraju’ ove proteste kao nestranačke, odnosno ‘građanske’, što je poseban nonsens, umesto kao proteste jedne koalicije političkih pokreta i partija, što oni od početka i jesu.

Koliko su scene upada u RTS i sve što se dešavalao ta dva dana oštetile ideju protesta, ako je neke konkretne ideje uopšte bilo?

Ne mislim da jesu. Ono što sada imamo jesu međusobne optužbe za nasilje, kao svojevrsnu babarogu kojom i vlast i opozicija međusobno plaše svoje simpatizere. To možda jeste razumljivo u društvu kojem je nasilja preko glave. Međutim, da francuski revolucionari svojevremeno nisu upali u (polupraznu) Bastilju onog važnog julskog dana 1789., verovatno bismo još uvek bili kmetovi nad kojima vladaju kraljevi, plemstvo i sveštenstvo. Zašto bi sa ‘TV Bastiljom’ bilo drugačije? Iako ima neke lude ironije u tabuiziranju političkog nasilja u društvu u kojem je nasilje sveprisutno i kao ‘dobar dan’.

Zašto je RTS bio meta? Da li je to iskrena želja za demokratizacijom medija, transformacijom u stvarni javni servis ili je u pitanju samo preraspodela kolača bez stvarne želje da se uđe u tu transformaciju?

To je drugi veliki problem ovih protesta, ali i našeg društva. I meni je zabrinjavajuća ta opsesija masovnim medijima i kod vlasti i kod opozicije. Čitava ova drama zbog pet minuta u TV Dnevniku? Umemo li i možemo li bolje od toga? Sumnjičav sam prema stavu da u masovnim medijima počiva baš tolika društvena moć. Ukoliko je i opoziciji jedan RTS ključna meta – to progovara mnogo o njima. Dođavola, zbog planskog zagušenja amandmanima, mi imamo jedan potpuno blokiran i obesmišljen parlament u Srbiji. A deblokada parlamenta uopšte nije među zahtevima lidera ovih protesta! Štaviše, oni napuštaju parlament, čime samo poručuju da ih on uopšte i ne zanima kao centralna moderna politička institucija i izraz suvereniteta građana. To je sve veoma onespokojavajuće.

1/1