Kao društvo smo u konstantnom protestu jer je pritisak vlasti konstantno neizdrživ. Svi mi koji smo na ulicama od 2017. do danas podjednako smo potlačeni, osiromašeni, pokradeni i poniženi - kaže Miran Pogačar iz novosadskog ogranka Združene akcije Krov nad glavom koji je prošlog tjedna bio uhapšen nakon protesta u tom gradu.

Bes na ulicama Srbije dugo se taložio jer od 2017. nije bilo godine bez protesta: počeli su nakon pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima pod nazivom ‘Stop diktaturi’, nastavljeni su nakon napada u Kruševcu na Borka Stefanovića, jednog od lidera kasnije ustanovljenog Saveza za Srbiju, i to pod egidom ‘Stop krvavim košuljama’, a uskoro su preimenovani u ‘1 od 5 miliona’. Prošle sedmice bes je opet eksplodirao nakon što je zbog pogoršane zdravstvene situacije izazvane korona virusom Vučić ponovno najavio uvođenje policijskog časa u Beogradu.

- Moja prvobitna očekivanja od protesta nisu bila baš jasna - kaže nam Radomir Lazović iz inicijative Ne davimo Beograd i napominje da oni nisu želeli da pozivaju na masovna okupljanja ‘zbog rizika od zaraze’.

- Smatrali smo da je potrebno da se ponašamo odgovorno, nasuprot neodgovornosti režima. Međutim, želeli smo da jasno pokažemo naš stav o neodgovornoj vlasti i posledicama njihovih laži. Stoga smo istakli transparent ‘Ubice’ ispred predsedništva jer nam je bilo jasno da je vlast odgovorna za širenje pandemije i veliki porast obolelih i preminulih. Građani znaju da je kriminalna vlast žrtvovala ljude da bi održala lažirane izbore i krivotvorila legitimitet. Time su ugrozili živote građana Srbije i preko svake mere opteretili zdravstveni sistem - dodaje Lazović.

Ljudi su opravdano besni zbog izrazito teškog ekonomskog položaja, zbog nemogućnosti da se leče, školuju i žive dostojanstveno od svog rada – kaže Radomir Lazović iz inicijative Ne davimo Beograd

Iako protesti i danas traju, no sa drastično smanjenim intenzitetom, u njihova prva četiri dana razotkriveni su slabost vlasti i brutalnost represivnog aparata, ali i dela demonstranata. Naime, od prvog dana na protestima su prisutni nabildani momci u crnom.

- Ljudi su opravdano besni zbog izrazito teškog ekonomskog položaja, zbog nemogućnosti da se leče, školuju i žive dostojanstveno od svog rada… Stvarno ne mogu da svrstam te ljude i njihove sporadične izlive nasilja u isti koš sa policijskom brutalnošću i provokatorima - napominje Lazović i dodaje:

- Specijalne policijske brigade, kao na primer SAJ (Specijalne antiterorističke jedinice), pod oklopima, na konjima ili u borbenim kolima, uz bacanje suzavaca, prebijali su nasumično ljude. U prvim redovima smo mogli da vidimo i provokatore za koje postoje veoma snažne indicije da su u dosluhu sa režimom. Oni su tu moguće bili da podignu intenzitet nasilja, da zastrašuju i pomognu policiji da pohapsi građane. Dodatno, znamo da je naša policija obučena da smiri i uhapsi izgrednike na protestu čim se počini neki eksces. Može se postaviti pitanje zašto to nisu učinili, nego su ispaljivali prekomerne količine suzavca i nasumično tukli i hapsili mahom mlade ljude. Nije ovo jednostavna tema i ne treba je tako ni tretirati, posebno nakon scena policijske brutalnosti i iživljavanja nad nemoćnim ljudima.

Situacija u Novom Sadu je bila drugačija. Kontrolu nad protestom preuzeli su aktivisti iz Združene akcije iako prvih dan to baš i nije tako izgledalo.

- Ne da je bilo pokušaja, nego je pritisak na kolonu bio toliki da su na kraju huligani, navijači, očigledne siledžije plaćene iz kase Srpske napredne stranke uspele da naruše javni red i mir, izazovu nerede, unište Gradsku kuću Novi Sad i Radioteleviziju Vojvodine, naočigled policije u civilu, koja je sve vreme bila tu i posmatrala eskalaciju nasilja. Policijske jedinici su bile raspoređene u sporednim ulicama, obezbeđivale objekte koji nisu bili ugroženi. Uprkos saznanju da se u centru grada ruši i pali, njima očigledno nije naređeno da to spreče. Nije ih bilo satima. Kad su huligani ostali bez ideja i kamenica – oni su se pojavili - kaže Miran Pogačar i dodaje da su aktivisti bili zatečeni tom situacijom.

Pozicija novinara i novinarki koji su pratili proteste bila je posebno teška. Bili su meta i policajaca koji nisu želeli da budu snimljeni u brutalnim scenama premlaćivanja, ali i dela ‘demonstranata’. I autor ovog teksta bio je izložen pretnjama nasiljem, a Nezavisno udruženje novinara Srbije zabeležilo je 21 napad na novinarske ekipe. Najgore je prošao fotoreporter agencije Beta, koji je pogođen ciglom u glavu.

- Novinari su do sada ubijani, praćeni, zastrašivani, paljene su im kuće, napadane su im porodice, bivali su hapšeni, gubili poslove, tako da je ovo samo još jedno u nizu ugnjetavanja profesije. Nasilje prema novinarima je deo sveopšteg nasilja nad radnicima i radnicama, decom, ženama, naukom, zdravstvom… svima koji se ne povinuju vlastima koje su okupirale našu državu, ušle u svaku poru našeg života - objašnjava Pogačar.

Novinari jesu bili meta nasilja, ali nisu hapšeni. Barem ne oni koji su izveštavali sa protesta. Inače, u samo dva dana protesta koji nisu bili nasilni uhapšeno je 112 ljudi. Neki od njih su po hitnom postupku dobili kazne zatvora od 30 dana. Inicijativa A 11 i Beogradski centar za ljudska prava pozvali su sve one koji su bili izvrgnuti nasilju ili koji su mu svedočili da im se jave kako bi im pomogli u pripremi krivičnih prijava. Saopštili su da su do sad podigli četiri krivične prijave protiv 23 uniformisane i neuniformisane osobe. Desetak organizacija za zaštitu ljudskih prava poslalo je pismo specijalnom izvestiocu UN-a protiv torture. Pismo sadrži 13 dokumentovanih primera kako je policija postupala prema učesnicima protesta. Zbog hapšenja, protesti su se preselili pred Centralni zatvor u Beogradu. Cilj je bio pokazati solidarnost, a već drugog dana deo uhapšenih je pušten.

- Moje hapšenje se desilo nekoliko ulica dalje od centra dešavanja. U mraku, podmuklo, na prepad, kad je situacija već počela da splašnjava. Zadržali su me u pritvoru 48 sati, a tereti me se za nasilničko ponašanje, da sam navodno činio nasilje i pozivao na isto. Pušten sam da se branim sa slobode, ali sam gotovo siguran da od tog procesa neće biti ništa. Ovo su politička hapšenja, očigledno je - zaključuje Pogačar.

- Sa mnom je uhapšen još jedan čovek koji ni jedan kamen nije bacio, a dobio je lažnu prekršajnu prijavu, koja se zasniva samo na manipulacijama i izmišljotinama policijskih službenika. On je uhapšen samo zato što je u tom trenutku bio pored mene. Čovek je platio kaznu 53.000 dinara, po hitnom postupku za nešto što nije uradio. Ko zna koliko takvih ljudi ima. Ali ti ljudi će ustajati jedan po jedan, ovo ne može ostati zataškano - dodaje novosadski aktivist.

Za razliku od Beograda, gde su nasilne scene viđane gotovo svakog dana, osim kad se miroljubiva većina odlučila za sedenje ispred Skupštine, u Novom Sadu je protest, najviše zahvaljujući Združenoj akciji, imao drugačiji tok, sa jasnim zahtevima. Tako su tražili smene predsednika Aleksandra Vučića, ministra policije Nebojše Stefanovića, direktora policije Vladimira Rebića i gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, raspuštanje Kriznog štaba, utvrđivanje istine o broju umrlih i obolelih, otvaranje novih bolničkih centara i nacionalizaciju privatnih praznih bolnica koje su sada neophodne. Pogačar artikulaciju zahteva ističe kao veliki uspeh, a kako kaže, oni su uspostavljeni ‘pre svega da ukažu na probleme, okupe ljude i da omoguće da se kroz jedinstvo dođe do kreiranja nove borbe i nove političke platforme.’ Radomir Lazović smatra da je reč o ispravnim zahtevima.

- Očito da je u Novom Sadu ekipa ljudi koja je povela proteste drugačija i iskreno me to raduje. Ne davimo Beograd smatra da solidarnost sa ugroženima, poboljšanje ekonomskog položaja građana Srbije, omogućavanje građanima da žive dostojanstveno od svog rada, te jako i kvalitetno javno zdravstvo, školstvo i kultura, mogu jedino biti politike koje će omogućiti da izađemo iz začaranog kruga onih loših. Zbog toga želimo smenu kriminalnog režima kako bismo živeli u društvu koje je bazirano na socijalnoj sigurnosti, solidarnosti, jednakosti i toleranciji - kaže Lazović.

Pogačar smatra da u nekim gradovima protesti mogu i da stanu, ali da bes neće splasnuti.

- Nije tragično da se oni za sada i pauziraju, jer je potrebno da se skupi snaga i razviju strategije za ponovni izlazak na ulice kada za to dođe vreme. A doći će vrlo brzo. Besmisleno je da nekoliko stotina ljudi izlaziti na ulicu. To nema efekta. Sve dok se ne okupi veći broj, sa jasnom porukom i ciljem, mi ne možemo postići puno. Iako nezadovoljni, ljudi još uvek nemaju dovoljno poverenja da ih neko vodi. I to je u redu, svakako nije iznenađenje jer su prethodnih godina razni opozicioni, opskurni političari pokušali da ih iskoriste u svojim pokušajima vraćanja u fotelje. Videli smo, ostavili su nas na cedilu toliko puta ranije, pa i tokom tih neuspelih protesta. Danas ne postoji čovek kojem je narod spreman da pokaže poverenje da će za nas uraditi nešto dobro, pošteno, korisno. Pošto je tako, ići ćemo sami, ali udruženi - kaže Pogačar i dodaje da je reakcija policije samo pokazatelj straha.

- Čim neko želi do te mere da uguši bunt, to znači da postoji veliki strah vlastodržaca od reakcije naroda. Vlada bi da narod ne bude politički zreo. Međutim, vlast Aleksandra Vučića nikako da shvati da je tome došao kraj. Može da nas hapsi svakodnevno, da pritiska i da preti, ali to ne može da traje još dugo. Mi se ne bojimo - poručuje Miran Pogačar.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.