>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Božija kazna

Jednako kao i Notr Dam, i Hilandar je te martovske večeri 2004. počeo da gori od krova, i jednako je to bilo, neverovatno ali istinito, taman pred Vaskrs. Pred srpskim forenzičarima preostalo je još samo da utvrde da li je taj predvaskrsni oganj bio Božija kazna za srpske zločine na Kosovu, ili možda, još bolje, za skrivanje ratnog zločinca Karadžića

Nije to bilo ni vreme ni mesto gde biste poželeli da vas Gospod posadi. Slavna je Francuska najpre poharana strašnom epidemijom kuge, koja je odnela polovinu naroda, deset miliona života, a onda dokrajčena iscrpljujućim Pedesetogodišnjim ratom s Engleskom, niti ne sluteći da je to tek poluvreme, i da će istorija taj rat upamtiti kao Stogodišnji. Zemlja se raspadala, finansijski su je iscrpeli i pola veka rata s Englezima i puna dva veka izgradnje nerazumno raskošne kraljevske palate Luvr i veličanstvene nove katedrale u Parizu: zavladala je i glad, na dvor su sve češće stizale vesti o seljačkim bunama zbog visokih poreza, a da sve – ako je ikako uopšte moguće – bude još gore, na koncu je umro i kralj Karlo V zvani Mudri, i na prestolje je došao njegov balavi maloletni sin, koji je toliko nesrećnik čeznuo za ljubavlju i pažnjom da je dao da ga zovu Karlo Voljeni.

Izmoždena kugom, ratom, siromaštvom, glađu i dvorskim spletkama, Francuska je te 1389. bila na rubu kolektivnog samoubistva, i ko zna kako bi se njena istorija pisala, ko zna da li bi Francuske kakvu znamo uopšte bilo, da toga juna u Pariz kao bez duše nije ujahao kurir, i na dvor doneo neverovatnu vest: Srbi su na Kosovu polju zaustavili tursku vojsku!

- Nemoj da sereš! - u neverici je promucao mladi Karlo.

- Jeste, Vaše visočanstvo - borio se sa dahom kurir. - Sad došlo iz Italije. Javio im bosanski kralj Tr… Trv… Trt…

- Tvrtko?

- Jeste, taj - odahnuo je kurir.

- Izabo, jesi li čula? - okrenuo se presrećni kralj svojoj ženi, Izabo od Bavarske. - Spaseni smo, Srbi su pobedili Turke! Shvataš li šta to znači?

- Libe - nemoćno ga je gledala bavarska princeza. - Ih feršte dih apsolut niht.

Vest se poput požara proširila Parizom: oduševljeni narod izašao je na ulice i trgove, igralo se užičko kolo i pevalo ‘Notr Dama zvona zvone da pozdrave šampione’, pa kralj Karlo Voljeni nije imao druge nego da zapovedi da džinovska zvona nove katedrale ceo taj dan zvone u čast srpske pobede na Kosovu.

Tako je izgledala Francuska krajem četrnaestog veka zapisana u srpskoj mitologiji, kojoj je malo bilo da jednu manje važnu bitku na počecima otomanskog pohoda na Balkan zlatnim slovima upišu u svoju istoriju, nego su je preostalim zlatom – bitka, jebiga, beše mala, a beg nije cicija – upisali i u istoriju Evrope. Do dana današnjeg sačuvan je tako mit da je cela Francuska – usred sopstvenog Stogodišnjeg rata s Englezima, finansijskog kolapsa i dvorske krize – čekala vesti s Kosova, pa da u slavu srpske vojske toga juna zapevaju zvona Notr Dama.

U takvoj istoriji Srbije i sveta sve je kasnije savršeno logično: istog časa kad su saznali da su Srbi zaustavili tursku vojsku i da je moral u Francuskoj uzleteo na japanski level, Englezi su Karla Voljenog na kolenima molili za primirje, potpisano koju nedelju docnije u Leulingemu. A oduševljeni francuski kralj toliko je poludeo od sreće – mislim baš bukvalno, šenuo siromah pameću – da ga je istorija naposletku upamtila kao Karla Ludog.

Punih šest vekova pažljivo je tako uzgajana legenda o kosovskim zvonima Notr Dama, živeo je taj mit u Srba kao bubreg u loju, sve do lanjskog novembra, kad je na centralnoj proslavi stote godišnjice završetka Prvog svetskog rata u pariskoj katedrali, uz zastave svih evropskih zemalja, izvešena i zastava – Kosova. I kad je ovog ponedeljka, samo par dana pred Vaskrs, slavnu crkvu progutao kataklizmički požar – dok je ceo svet bez daha u direktnom prenosu gledao kako se u crvenom dimu urušavaju njeni smeli gotski svodovi, pitajući se šta je moglo da uzrokuje takav divlji oganj – za srpsku mitomaniju nije bilo nikakve sumnje.

‘Stigla ih Božija kazna!’ trijumfalno je kao bez duše sa naslovne stranice urlao Informer: ‘Francuzi pre šest meseci okačili zastavu lažne države Kosovo u katedrali Notr Dam, sada je uništava vatrena stihija!’ Isto je toga ponedeljka pomislila cela misleća Srbija – a nema Velike Srbije veće od one misleće: crkva koja je zvonila muštuluk za šampione sa srpskog Kosova, pa šest vekova kasnije okačila zastavu šiptarskog Kosova, nije ni zaslužila drugo nego da Vaskrs dočeka u hrpi mokre crne šute.

Pokazaće to, dabome, nakon nekoliko meseci ili godina i zvanična istraga i policijski snimci stotina ugljenisanih i urušenih krovnih greda, koje su se neverovatnom koincidencijom na kamenom patosu Notr Dama složile u natpis na perfektnom latinskom: ‘Haec poena vobis est vexillo panso falsae civitatis Merulensis!’ Sedam puta proveravaće sudski veštaci i najugledniji filolozi sa Sorbone, pre nego nemoćno slegnu ramenima i potvrde zbunjujući prevod: ‘Ovo vam je kazna za zastavu lažne države kosova!’

- Lažna država kosova? - pitaće smeteni predsednik Emanuel Makron. - Ne razumem. Kosova kao ptica?

- Jeste. Kosovi - odgovoriće sedi profesori. - One male crne ptice sa žutim…

- Shvatio sam, ‘država kosova’. Šta to treba da znači?

- Nemamo pojma, gospodine predsedniče.

Takvog nekakvog laičkog skeptika i ignoranta može, dozvoljavam mogućnost, da zbuni koncept Božije kazne: zašto bi se Gospod – popizdevši na francusku i evropsku đubrad koja je u parisku katedralu unela i okačila zastavu šiptarske države – svetio spaljujući Notr Dam, dakle sopstvenu zemaljsku kuću, umesto da spali, recimo, Makronovu predsedničku palatu, ili Evropski parlament, ili još bolje, celu lažnu državu Kosovo? To je zato što neverni laički skeptici ne razumeju kako funkcioniše Božija pravda. Kad ne bi bilo tako, ispalo bi da je, na primer, i mitski manastir Hilandar, samo srce srpskog pravoslavlja, onomad pre tačno petnaest godina izgoreo zbog običnog neispravnog odžaka igumenarijske furune.

Jednako kao i Notr Dam, i Hilandar je te martovske večeri 2004. počeo da gori od krova, i jednako je to bilo, neverovatno ali istinito, taman pred Vaskrs. Pred srpskim forenzičarima preostalo je još samo da utvrde da li je predvaskrsni oganj u najslavnijem srpskom manastiru bio Božija kazna za srpske zločine na Kosovu, ili možda, još bolje, za skrivanje ratnog zločinca Radovana Karadžića, koji je – baš tih dana, dok ga je tražila cela zapadna polovina sveta – u monaškom miru Hilandara, kažu, pisao poeziju i memoare.

Ako, međutim, i dalje mislite da je sve to samo slučajnost, sačekajte još jednu deceniju: pre tri godine, u nedelju 1. maja 2016., stravična je vatrena stihija do temelja uništila najveći srpski pravoslavni hram u inostranstvu, veličanstvenu Sabornu crkvu Svetog Save u samom srcu njujorškog Menhetna. Požar su, prema zvaničnom izveštaju, izazvale upaljene voštane sveće, ali to je bilo samo za policiju i novinare: srpski su forenzičari znali da je požar u stvari bio Božija kazna za rezultate srpskih parlamentarnih izbora prethodne nedelje, na kojima je ubedljivo pobedila Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića. Samo sedam dana kasnije njujorški je hram izgoreo do temelja, a ako ste krenuli da guglate, ne morate: da, 1. maja 2016. bio je Vaskrs.

Kad je tako patrijarh Irinej nekoliko dana kasnije najavio da će ‘Srbi u otadžbini i rasejanju uz Božiju pomoć iz pepela obnoviti njujorški hram Svetog Save’, bilo je prilično jasno da od toga neće biti ništa.

- Da li je to upravo rekao ‘uz Božiju pomoć’?! - u neverici je pitao Gospod.

- Bojim se da jeste - odgovorio mu je Sin.

Prošloga maja, da skratim, nakon pune dve godine ustrajnih molitvi za Božiju pomoć, Istočnoamerička eparhija Srpske pravoslavne crkve sudski je od specijalizovane američke osiguravajuće kuće Črč Mjučual Inšurens zatražila pedeset miliona dolara za obnovu Svetog Save na Menhetnu. Ne razumeju, kažem vam, skeptici i ignoranti koncept Božije kazne.

- Civitatis Merulensis? - pitaće tako zbunjena Angela Merkel.

- Jeste. Kosovi - odgovoriće Makron. - One male crne ptice sa žutim…

- Libe - prekinuće ga nemačka kancelarka. - Ih feršte dih apsolut niht.

1/2