>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Filip David Zlo ima bezbroj lica

Zlo je neuhvatljivo, nedodirljivo, izmiče jednostavnim objašnjenjima. Ono je sveprisutno i u samim temeljima civilizacije, kao onaj negativni, rušilački element

Prozaista, esejista i dramaturg Filip David nedavno je dobio NIN-ovu nagradu za roman ‘Kuća sećanja i zaborava’, što nam je poslužilo kao povod za ovaj razgovor.

NIN-ova nagrada je važna stavka u srpskoj književnosti i kulturi, a vi ste kao ovogodišnji dobitnik izjavili da je ona bitnija za knjigu nego za autora. Kako to da tumačimo?

Onoga časa kada je knjiga napisana, objavljena i pojavila se u izlozima knjižara, pisac se povlači i knjiga počinje svoj samostalni život. Pisci često jednostrano tumače svoje knjige. Pažljivi i dobri čitaoci otkrivaju i neke druge slojeve priče, kojih pisac možda i nije bio svestan. NIN-ova nagrada je jedina nagrada od mnoštva nagrada koje se godišnje dodeljuju a da, eto, nekim čudom, nije izgubila na važnosti. To je jedina nagrada koja donosi značajne tiraže knjizi. ‘Kuća sećanja i zaborava’ je, primera radi, posle dodele nagrade objavljena u tiražu od 44.000! To je nezamislivo u uobičajenim okolnostima. Zašto je tako? Nije lako objasniti, ali van svake sumnje NIN-ova nagrada svoj ugled duguje tradiciji, mada je bilo i pogrešnih odluka. Uostalom, nije ni Nobelova uvek stizala u prave ruke. Mnogo toga zavisi od sastava žirija, od kvaliteta godišnje književne produkcije i nekih drugih okolnosti. Bio sam zaista iznenađen kada sam na sopstvenom primeru saznao koliko interesovanja izaziva, a istovremeno koliko obaveza nameće piscu, zahtevima i molbama za intervjue, gostovanja, promocije.

Ravnotežu dobra i zla održavaju takozvani pravednici kojih ima u svakoj generaciji, ali su skriveni. To su, mahom nepoznati, obični ljudi, koji postaju heroji svojim postupcima. Oni vraćaju poverenje da nije sve izgubljeno dok ima takvih ljudi spremnih da se svim svojim snagama suprotstavljaju nasilju, mržnji, zločinima

Dodir zla zauvek se urezuje u ličnost

U romanu ‘Kuća sećanja i zaborava’ centralne teme su holokaust i patnja, ali se nameće i pitanje autonomnosti zla koje se manifestuje u različitim oblicima. Da li je zlo autonomno i jesmo li čudovišta?

Holokaust je samo osnova ili, ako hoćete, okvir za jednu mnogo širu pripovest o snazi i moći onoga što nazivamo zlo. Kako je moguće da čovek čoveku čini takve užase čemu smo svedoci bili i u neposrednoj prošlosti. Da li je zlo nešto autonomno, radikalno, metafizičko, ili je banalno, plitko, kako je pisala Hana Arent posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu? To ostaje nerazjašnjeno. Nisam flozof, ni naučnik, ni psiholog. Pričam samo o ljudskim sudbinama preko kojih možda saznajemo, kako kaže jedna od ličnosti u romanu, nešto više o ‘božanskim česticama’ zla, ali nedovoljno da dopremo do njegove suštine. Zlo ima bezbroj lica, svako je drugačije, javlja se u različitim oblicima. Svemu čega se dotakne oduzima smisao. Zlo je neuhvatljivo, nedodirljivo, izmiče jednoj definiciji, jednostavnim objašnjenjima. Ono je sveprisutno i nalazi se u samim temeljima civilizacije predstavljajući onaj negativni, rušilački element. Nema nijedne generacije a da nije osetila i doživela tu mračnu stranu istorije.

Zanimljiva je misija jezika koju definišete. Kažete: ‘Trebalo bi izmisliti neki novi jezik, čist, neokaljan, koji bi imao jasnoću, dubinu, snagu, koji bi bio sposoban da izrazi prava osećanja. Takav jezik, precizan i snažan, predstavljao bi najjaču odbranu od zla’. Odnosi li se to i na zlo u čovjeku i na zlo u istoriji, i kakva je njihova međuzavisnost?

Ustvari, citiram reči Prima Levija, italijanskog književnika koji je prošao pakao Aušvica. Slično je govorio i Žan Ameri, francuski pisac, takođe logoraš Aušvica. Iskustvo tako velikog zla kakvi su bili Aušvic i njemu slični logori prevazilazi mogućnost ljudskog poimanja. I Primo Levi i Ameri su posle svega onoga što su doživeli umesto života odabrali dragovoljnu smrt, samoubistvo. Taj užasni ‘dodir zla’ zauvek se urezuje u ličnost. Zaborav nije moguć, a sećanje uvek, iznova obnavlja sliku nepojmljive patnje.

Ravnoteža dobra i zla

U knjizi se bavite i problemom ljudi koje je društvo odbacilo zbog nacije, boje očiju, nečeg što je manjinsko, i gde oni usled egzistencijalne mučnine, straha i zebnje ponekad razvijaju samomržnju iz koje su u stanju da učine velika zla?

Samomržnja je je jedan psihopatološki sindrom prisutan u teškim, mračnim vremenima kada nacionalni identitet poništava sve ostale identitete i postaje merilo svih stvari. Fanatizovano društvo, totalitarno društvo, nacionalno ostrašćeno odbija da prihvati one pojedince koji ne pripadaju vladajućem nacionalnom korpusu uprkos želji marginalizovanih pojedinaca ili manjina, da se asimiluju, prihvate identitet većinske nacije. To odbijanje da budu prihvaćeni, uključeni, izolovane grupe, ili pojedinci u njima, sagledavaju kao sopstvenu krivicu, jer su ‘drugačiji’ i ne vide drugi ‘izlaz’, počinju da mrze sami sebe i svoje poreklo. Da bi dokazali lojalnost većini, oni postaju veći nacionalisti od svih ‘domaćih’ nacionalista, ili veći fanatici, u očajničkoj nadi da će tako biti prihvaćeni.

Ako je zlo tako moćno, šta je sa dobrim?

Ravnotežu dobra i zla održavaju takozvani ‘pravednici’ kojih ima u svakoj generaciji, ali su skriveni, ne znaju im se ni imena. Javljaju se onda kada je najteže, spremni da žrtvuju i sebe kako bi spasli druge. To su, mahom nepoznati, obični ljudi, koji postaju heroji svojim postupcima. Oni vraćaju poverenje da nije sve izgubljeno dok ima takvih ljudi spremnih da se svim svojim snagama suprotstavljaju nasilju, mržnji, zločinima. Da se suprostave otvoreno, javno, bez obzira na cenu. Ohrabrujuće je da takvi ljudi postoje. Njihovi postupci pokazuju da zlo ipak nije svemoćno i kada je sveprisutno.

Ko vam je od junaka romana najbliži ili su vam na neki način svi bliski?

Na to pitanje ne bih umeo da odgovorim. Svakom od likova dodao sam nešto svoje, istovremeno prihvatajući kao svoje i delove njihovih života. Mnogo toga u romanu je autentično, stvarno se dogodilo. Prožimaju se stvarnost i fikcija. Knjiga je otišla u svoj samostalan život, a mene još uvek progone neke od najtragičnijih sudbina. Evo, samo da spomenem sudbinu malog Elijaha, koga su roditelji izbacili iz voza u pokretu, voza koji je išao u Aušvic ili neki od sličnih logora. Izbacili su ga iz voza da bi ga poštedeli onoga što ga je tamo čekalo. On se sam samcijat, trogodišnjak, našao u ledenoj pustinji, očajan i bespomoćan, ne shvatajući zašto su ga se odrekli. Šta se sa njim dogodilo? Pomišljam na strašan kraj koji je dočekao i to me užasava, prosto osećam potrebu da tu dodam nešto optimističko. Ali kako? Njegov rođeni, stariji brat, takođe izbačen iz voza nije uspeo da ga pronađe i čitav svoj život osećao je zbog toga veliku krivicu. Verujte mi, takve tragične scene, tragične sudbine, me uznemiravaju, pošto sam knjigu već napisao i pošto je prošlo toliko godina od opisanih događaja.

Istorija se izvrće naglavačke

U Beogradu je tokom Drugog svetskog rata bilo šest logora za Jevreje, dušegupke, masovna pogubljenja, pa je čak odatle otišao u Berlin onaj čuveni telegram 1942. da je jevrejsko pitanje rešeno. No, kao da su i pored tih činjenica kontinuirano prisutni opasni pokušaji revizije istorije i rehabilitacije kvislinga, poput Milana Nedića?

Politika i ideologija manipulišu prošlošću kao što manipulišu i sadašnjošću. Traži se rehabilitacija ili se rehabilituju saradnici okupatora, istorija se izvrće naglavačke. U udžbenicima istorije više se ne zna ko su bili pobednici a ko poraženi, ko je sarađivao sa okupatorom a ko se protiv njega borio. Jedan od onih čija se rehabilitacija traži jeste i Milan Nedić, predsednik srpske okupacione, kolaboracionističke vlade. Evo imam ovde, pred sobom, izveštaj nemačkih vlasti o razgovoru sa Milanom Nedićem. Kaže Nedić nacističkom generalu: ‘Ja znam samo jedno rešenje za jevrejsko pitanje: napolje sa njima. Sve dotle dok je i jedan Jevrejin u zemlji, ili dok može da govori sa Srbima, ili dok ga Srbi mogu žaliti, sve dotle nema mira u zemlji’. 28, marta 1942. održan je sastanak između šefa okupacione vojne uprave dr. Haralda Turnera i Milana Nedića. Turner je zabeležio: ‘General Nedić je dalje naveo teškoće koje mu u zemlji još pričinjavaju ostaci masona kao i prikriveni Jevreji i Englezi. Ja sam odvratio da je jevrejsko pitanje praktično rešeno i da će sa preostalim Jevrejima i još prisutnim masonima brzo biti rašćišćeno. Gospodin Nedić će posle moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno’. I, zaista, bilo je rešeno - stradalo je blizu 90 odsto stanovnika jevrejskog porekla, srpskih državljana, u čemu je pored nacista i njihovih rasnih zakona važnu ulogu odigrala i Nedićeva žandarmerija i Specijalna policija za Jevreje i Rome, koja je obavljala veći deo logistike u konačnom rešavanju Jevrejskog pitanja. Pravili su spiskove, hapsili po kućama, izvlačili gimnazijalce iz školskih klupa i usko sarađivali sa Gestapoom u slanju u logore. Samo je krajnja, poslednja egzekucija bila prepuštena okupatoru.

Traži se rehabilitacija ili se rehabilituju saradnici okupatora, istorija se izvrće naglavačke. U udžbenicima istorije više se ne zna ko su bili pobednici a ko poraženi, ko je sarađivao sa okupatorom a ko se protiv njega borio

Poznato je vaše prijateljstvo i književna bliskost sa Danilom Kišom, Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem. Koliko ste vi bili slični, a koliko različiti?

Bili smo približno sličnih godina. Pekić najstariji, ja najmlađi. Istovremeno smo objavili knjige u ‘Prosveti’, imali smo slične poglede na književnost, što nas je zbližilo. Postali smo prijatelji, družili smo se dok Pekić nije otišao u London, a Kiš u Pariz. Neobično, bar za naše prilike, što je to prijateljstvo trajalo bez trunke sujete i zavisti, obeleženo istinskim međusobnim prijateljstvom, jednako zasnovano na književnoj bliskosti kao i na ličnim afinitetima.

Izgnanici iz srpske kulture

Dvadeset pet godina je prošlo od smrti Danila Kiša. On vam je posvetio jednu priču u ‘Grobnici za Borisa Davidoviča’, a vi ste opet u ‘Princu vatre’ posvetili po jednu priču njemu, Kovaču i Pekiću. Kako tumačite da danas na prostoru našega jezika nema generacije tako velikih pisaca? Vi ste izrasli pre 50 godina, a danas toga nema ni u naznakama.

Danas je sve drugačije. Kovač je tačno primetio da smo bili ‘poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti’. Nove tehnologije su promenile i odnos prema književnosti, način shvatanja i razumevanja književnosti. Promenile su i odnos čitalaca prema onome što se piše. U vremenu kada smo mi počeli da pišemo nije bilo televizije, nije bilo kompjutera. Današnje generacije teško mogu i zamisliti takvo vreme. Književnost je bila važna, mnogo važnija nego danas. Verovali smo da se preko književnosti može menjati svet, izaći iz uskih šablona jednoumlja i totalitarne ideologije. Možda smo u neku ruku bili i idealisti. Možda smo previše verovali da će jednoga dana svet biti bolji a ne gori. Ali ta iluzija nas je održavala, nosila, stvarala uverenje da ima smisla to čime se bavimo. Najteža su ona vremena, a u to ubrajam i ovo koje upravo živimo, kada se čini kako više nema ni nade, ni alternative, da smo upali u nekakvo živo blato u koje se tone sve sve dublje, a mi postajemo sve bespomoćniji.

Kiš, Pekić i Kovač umrli su van Srbije i Beograda gde su se umetnički formirali. Da li je to tako moralo da se dogodi i zašto se dogodilo? Koliko je ono autonomnu zlo o kome pišete u svom romanu imalo na to uticaja?

To pitanje postavio sam i na dodeli nagrade, pred svim zvanicima. Pisci koji su u najvećoj meri zadužili ovu kulturu, predstavljali ono najbolje u toj kulturi, bili su na neki način izgnanici iz nje. Danila Kiša ni posle smrti ne ostavljaju na miru. Ponavljaju se čaršijske optužbe kako je svetski uspeh tobože postigao zahvaljujući svojim jevrejskim vezama, da je bio ‘daljinski upravljač’ preko koga su ‘sionski mudraci’ i ‘vladari iz senke’ tobože upravljali srpskom kuturom! Književna i politička čaršija uživa u takvim besmislicama. I nema pravog odgovora kulturne javnosti na takva bulažnjenja. Mirko Kovač se početkom devedesetih nalazio na spisku tajnih službi zaduženih za fizičku likvidaciju. Stalno i iznova tražim odgovor: Ko je i po čijem nalogu sastavljao takve spiskove? Zašto se kriju imena tih opskurnih ličnosti? Ćutnja o tome je samo dokaz više kako i danas određene institucije moći manipulišu srpskom kulturom, a po svemu sudeći i politikom, držeći čitavo srpsko društvo kao svoje taoce. Inertnost i apatija su glavne odlike sadašnjeg stanja duha u Srbiji.

1/1