Goran Stanković i Vladimir Tagić kreatori su i koredatelji uspješne TV serije ‘Jutro će promeniti sve’ koja se ove jeseni i zime prikazivala na RTS-u, no veliku je gledanost vrlo brzo stekla i među publikom diljem regije. O ovoj seriji i njezinim junacima – tridesetineštogodišnjacima Filipom, Anđelom, Sašom i Ljubom, koje glume Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Isidora Simijonović i Andrija Kuzmanović – mjesecima se govori i piše na društvenim mrežama i u medijima. Dvjesto glumaca na tristo lokacija po cijelom Beogradu u tri je mjeseca snimilo četrdeset polusatnih epizoda serije koja je pomaknula standarde televizijske produkcije na našim prostorima. Razlozi uspjeha ovog pothvata su brojni, no navedimo one najvažnije: sjajna postava glavnih i sporednih glumaca, znalačka i filmična režija Stankovića, Tagića i pridružene redateljice Milice Tomović te izniman scenarij iz pera nekih od najvještijih srpskih scenarista nove generacije: Maje Pelević, Dimitrija Kokanova, Milana Markovića Matisa, Borisa Grgurovića i Filipa Vujoševića koji su uspjeli uhvatiti duh vremena. I na kraju, tu je i glazba brojnih regionalnih pop i rock bendova koja dojmljivo gradi atmosferu kojom se kreću protagonisti i protagonistice serije. Tvorci ‘Jutra’ za Novosti su se osvrnuli na iscrpljujuće i plodne mjesece koji su iza njih.

Sav manjak u novcu nadoknađen je entuzijazmom koji je krenuo od Vlade i mene, a zatim zahvatio i celu ekipu. Nisam siguran da dva puta u životu tako dugačak period može da se izgura na čisti entuzijazam – ističe Goran

Veći dio gledatelja i medija slaže se kako je vaša serija pomaknula standarde TV produkcije u regiji. Što su bili najteži segmenti rada s kojima ste se hvatali ukoštac u pripremi i snimanju? Na kakve ste kompromise morali pristati?

Vladimir: Najveći izazov je bio skroman budžet koji nam je sve vreme disao za vratom, znali smo od početka da radimo u budžetskim okvirima sitkoma, a pritom nešto što je daleko ambicioznije od toga, svesno smo ušli u taj rizik i uložili enormnu energiju i rad da bismo taj budžetski problem nadomestili. Kompromisi su proizašli odatle, ali nikada nisu bili suštinski, ono što je krucijalno u našoj ideji uvek smo gurali do kraja.

Goran: Kompromisi su se uglavnom ticali budžeta, samim tim vremena i sredstava koje možemo ili ne možemo potrošiti na određene stvari. Sav manjak u novcu nadoknađen je entuzijazmom koji je krenuo od Vlade i mene, a zatim zahvatio i celu ekipu. Nisam siguran da dva puta u životu tako dugačak period može da se izgura na čisti entuzijazam. To vidim sada na kraju, nakon dve godine, kada sam potpuno iscrpljen.

Scenario nam je bio sve

Izjavili ste da ste u prvoj fazi kreiranja serije čak godinu i pol radili samo na scenariju. Na čemu se temeljila vaša odluka da toliko detaljno razrađujete scenaristički segment?

Goran: Rad na scenariju je najjeftiniji rad u celom procesu, a može najskuplje da vas košta ako nije urađen kako treba. Kada se mašinerija pokrene i krene snimanje, odluke se donose iz trenutka u trenutak, tada je kasno praviti bilo kakve velike promene. Zato nam je taj period pisanja bio jako važan, da pronađemo čvrstu strukturu i da sve niti sprovedemo od početka do kraja. Takođe, pisanje četrdeset epizoda odjednom je ogroman poduhvat.

Vladimir: Scenario nam je bio sve, to je bila baza na koju smo morali da se oslonimo i koja nam je ulivala poverenje da smo na pravom putu. Ne radi se samo o konkretnom pisanju, koliko o produbljivanju i suštinskom promišljanju koncepta i ideje, stila i žanra. Rad na scenariju podrazumevao je i detaljno promišljanje o tome kakvu to seriju pravimo. To je bio rad na rediteljskom konceptu, onome što je suština. Tek kada to iskristališete, onda možete da odgovorite na sva druga pitanja, da li je neki objekat odgovarajući ili ne, kakvu garderobu bi koji junak nosio i slično.

‘Jutro’ je nafilano glazbenim brojevima, rock i pop-muzikom iz Srbije, Hrvatske i vremena bivše Jugoslavije. Neki komentatori prigovorili su vam da je serija zagušena glazbom. Zašto vam je bilo važno da gotovo svaki emocionalno i dramaturški značajan trenutak podebljate glazbenim brojem?

Vladimir: Zato što i ona predstavlja duh tog grada, koliko god je možda trenutno skrajnuta i marginalizovana, kao što su i naši junaci marginalizovani.

Goran: Princip naše serije je bio takav da se oslanjamo na više filmskih sredstava dok pričamo priču, da sve ne počiva na izgovorenom dijalogu. Zato nekada taj prazan prostor ispunjava neka muzika, nekada tišina, a nekada neko vizuelno rešenje koje govori više od reči.

‘Jutro’ se oslanja na tv seriju ‘Grlom u jagode’ i ‘Zaboravljeni’ od domaće produkcije, a od inostranih serija tu su ‘Girls’, ‘Fleabag’ i ‘Shameless’ – kaže Vladimir

Serija se vizualno-estetički i scenaristički, ali i formalno-žanrovski odmiče od dosadašnje TV produkcije u regiji. Koje TV serije su za vas bile formativne? Na kakvu se tradiciju ‘Jutro’ oslanja ili se od nje odmiče?

Vladimir: Oslanja se na TV seriju ‘Grlom u jagode’ i ‘Zaboravljeni’ od domaće produkcije, a od inostranih serija tu su ‘Girls’, ‘Fleabag’ i ‘Shameless’.

Goran: Pored ovoga što je Vladimir naveo, pomenuo bih i ‘How to Make It in America’ o dvojici momaka koji pokušavaju da prežive u Njujorku i ‘Mad Men’ o začetku advertajzinga na Medison aveniji, seriji koja ne pati od dramskog zapleta, već prati život svojih junaka onakav kakav jeste.

Otkada datira vaše suradništvo i prijateljstvo? Na koji je način dinamika rada u dvojcu utjecala na samu seriju?

Vladimir: Naša saradnja je počela pre par godina na seriji ‘Sumnjiva lica’, obojica smo bili angažovani na tom projektu kao pomoćnici režije i kao reditelji. Nismo se pre toga poznavali, ali smo vrlo brzo shvatili da postoje stvari koje estetski i idejno delimo, mnogo smo pomagali jedan drugom i videli da dobro funkcionišemo kao tim. Odlično se nadopunjujemo, dovoljno smo različiti, a opet i dovoljno slični da postoji ravnoteža u našem odnosu.

Goran: Vlada i ja se odlično nadopunjujemo ako je verovati horoskopu. Ja sam devica i zadužen sam za racio, on je rak i zaokupljen je emocijama. Zlatna sredina je negde između.

Kako je mala producentska kuća This and That koja stoji iza serije uspjela zainteresirati RTS za ovaj projekt? Slične teme rijetko se uspijevaju probiti do nacionalnih televizija u regiji koje koproduciraju i/ili prikazuju dominantno serije populističkih, konzervativnih i nacionalno-mitoloških narativa. I na RTS-ovom sajtu ‘Jutro’ je okruženo sličnim sadržajima. Kakav je to za vas osjećaj?

Goran: Svesni smo da se ‘Jutro’ ne uklapa bas u klasičnu ponudu RTS-a, ali je vreme i da se ta ponuda polako menja. Ljudi sa televizije su prepoznali kvalitet i svežinu onoga što smo im ponudili i odlučili da rizikuju zajedno sa nama. Nadam se da će ova serija uspeti da otvori vrata i drugim mladim produkcijama i autorima da se nadovežu na našu priču i ponude nešto svoje.

Vladimir: Publiku nikako ne smete da podcenjujete i vređate time ‘ma progutaće šta god im se servira’. Publika u Srbiji voli film, voli TV serije i zna da prepozna kada je nešto dobro. Od samog početka sam tvrdio da to što nam je serija kvalitetna ne može da bude mana i da priče o ciljnim grupama, starosnoj dobi gledalaca i slično ne piju vodu. Druga važna stvar je bila što smo mi od starta znali, s obzirom na termin prikazivanja i format, da ovo neće biti serija rekordne gledanosti, ali smo verovali da gledanost nije presudan faktor, već je bitan odjek koji će serija uspeti da napravi, pomak u javnom mnenju.

Kako do novca za film

U Hrvatskoj se prije nekoliko godina prikazivala serija ‘Nedjeljom ujutro, subotom navečer’ redatelja Predraga Ličine. Sam koncept bio je donekle sličan: subotnji provodi kvartovske ekipe, nedjeljna buđenja. Jeste li upoznati s ovom serijom?

Vladimir: Nažalost, nisam.

Goran: Kada smo počeli da emitujemo ‘Jutro’, neko mi je pomenuo seriju i da ga je podsetila na nas, međutim nisam stigao još da pogledam.

Generalno, priča serije kloni se velikih i decidiranih odgovora na pitanja, ali efektno bilježi atmosferu među mladim ljudima na pragu tridesetih u Srbiji koji se pokušavaju ostvariti kao partneri, ljubavnici i prijatelji. Sva četiri glavna lika ipak oklijevaju s ulaskom u ‘svijet odraslih’, no njihovu realizaciju na intimnim i egzistencijalnim, profesionalnim poljima ometaju i društveni faktori, prije svega kapitalizam i nacionalizam te njihovi brojni derivati. Koliko vam je tijekom razvoja scenarija bio važan društveni komentar?

Vladimir: Društveni komentar je sastavna komponenta, vrlo je važan i neraskidivo je vezan uz našu seriju. Zameraju nam zašto taj komentar nije bio direktniji, a ja mislim baš suprotno, mislim da ovako sproveden ima mnogo veću moć i da je subverzivniji. Nismo želeli dnevnu politiku, želeli smo društvenu kritiku koja je sveobuhvatnija od toga, koja ulazi u suštinu našeg problema.

Goran: Društveni komentar je neizbežan ako želiš da verodostojno prikažeš današnju realnost. Mi smo uvek polazili od naših junaka i njihovih unutrašnjih želja i ambicija, a ne od nekog društveno-političkog konteksta koji želimo da podcrtamo. On se sam od sebe nametao na svakom drugom koraku.

Čini se da je centralno pitanje serije diktat uspjeha u suvremenom društvu koji vaše likove iscrpljuje i dovodi u različita iskušenja i dvojbe. Kako si vi sami nosite s ovim pritiscima, ali i s atmosferom permanentne nesigurnosti u kojoj se živi i radi u Srbiji?

Goran: To snalaženje je postalo neki sport čija pravila učiš usput. Ne mislim da se suština menja kroz vreme, neke stvari su deo našeg mentaliteta i one se teško menjaju, neke su opet stvar uticaja spolja, koje se teško prihvataju. U tom procepu između prihvatanja sebe i onoga što nam drugi serviraju mi negde obitavamo već duži niz godina.

Vladimir: Lišio sam sebe bilo kakve obaveze da bilo šta moram da ispunim ili uradim. To ne znači da sam odustao, radim na sebi više nego ikada. Velika je muka doći do novca za film, ja ga lično nikada nisam dobio na konkursu Filmskog centra Srbije za svoje dosadašnje dugometražne projekte i kratke filmove koji su se naknadno ispostavljali kao vrlo uspešni. No stvari se menjaju nabolje, Boban Jevtić je uspeo da značajno popravi stanje u toj instituciji i želim da verujem da će se moj uspeh nekako prepoznati. Ali s druge strane, ne želim da život provedem isfrustriran i ljut, jedino što želim je da radim na filmu, to je ono što stvarno volim i umem da radim. Ako ne budem filmski reditelj, biću pomoćnik režije, i to je u redu.