>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Irigacija jalovine

Selvedin Avdić, ‘Kap veselja’ (Sandorf, Zagreb 2017): Uspešan prijem prvog Avdićevog romana kao da je predodredio motive u novom: isti ‘mizanscen’, ista sklonost ka fantastici, sličan kontekst mešavine posledica rata i tranzicije

Postoje autorke i autori koji su ‘rođeni’ pripovedači i drugi koji pišu retko, savladavajući svoje bertelbijevske demone. Ljubav ili otpor prema pisanju ne implicira vrednost učinka, npr. tako da onaj ko piše manje nužno piše bolje. Jedan od ‘sporogorećih’ autora jeste i Selvedin Avdić (Zenica, 1969.), kome je ‘Kap veselja’ tek drugi roman, a oba romana više vuku strukturi i dometu novele (što takođe ništa a priori vrednosno ne znači). Uspeh koji je postigao prijem prvog romana, ‘Sedam strahova’, kao da je ‘predodredio’ motive u novom: isti ‘mizanscen’ (provincijska rudarska varoš), ista sklonost ka fantastici (ovde u naznakama), sličan kontekst mešavine posledica rata i tranzicije.

Mesto razlike noveli ‘Kap veselja’ donosi ‘udruženi rad’ dvojice pripovedača: jedan je notoran lik poratne proze, Miran – čarnojevićevski povratnik iz rata, ‘željan zraka i mleka i bele jutarnje rose’ (Dušan Vasiljev) i jedan donekle začudan, naratološki složenog identiteta. Naime, on za sebe kaže da je sveznajući narator, što ga izdiže na metanivo (nije mu strano ni to da se neposredno obrati čitaocu), dok obavlja ulogu neke vrste urbanog hroničara. Po profesiji je šef sale hotela Metalurg, po hobiju strastveni čitalac, da bi se u finalu romana ispoljio kao neko ko stoji na granici ovog i paralelnog sveta. Previše je to uloga za jednog naratora čija su ‘svojstva’ međusobno teže usaglasiva. Iako nam se njegova spiritualna eteričnost otkriva tek na samom kraju, od početka vidimo da sa njim nisu ‘čista posla’: ugostitelj koji je i lokalni povesničar i borhesovski bibliotekar.

Ukupna Avdićeva novela pati od rasparene i nespojive dualnosti: postojanje dva naratora treba da legitimiše dve perspektive: opštu i pojedinačnu. Pritom prva treba da otkrije motive i učini celovitom sliku koju nudi Miranova subjektivna perspektiva. Princip povezivanja dve naracije liči na geslo ‘gde ja stadoh, ti produži’, što takođe širi nekakvu postmodernu auru naracije, koja se sve vreme poetički lomi i lavira između posleratnog realističkog prosedea i stidljivo nagoveštene metatekstualne erudicije i ironije.

U takav poetički dosta konfuzan koncept unet je jedan gotovo trivijalan zaplet nalik blago zakomplikovanom ljubavnom trouglu. Njegova ‘temena’ čine: Miran, zaljubljen u ženu lokalnog crnoberzijanca, ta žena i taj njen muž, ‘dobitnik tranzicije’, koji čak nije ni previše nasilan, što se od njegove sorte očekuje. Ostali stanari zgrade, i drugi likovi, određeni su kao u Lekareovom romanu, po svom zanimanju ili nadimku: Arhitekta, Lombroso (inspektor u penziji), Honda (roker-beskućnik), Dragica (stenodaktilografkinja), kralj banana (lokalni Todorić)… Njihova uloga bila je da ‘razbokore’ radnju i razlože epohu, ali su zaplet samo učinili bizarnijim i na silu boga začudnim. Tako Lombroso piše ‘Leksikon zvijeri’, uveren da ga raznolike zveri i demoni okružuju, Arhitekta kolekcionira kondome, Dragica ljubavnike, cinkareći Mirana Kralju banana itd. Sentimentalnu stranu zapleta dopunjuje često evocirani lik Miranovog oca, zanatlije veštih ruku, koga je ostavila žena, Miranova majka. U zbiru, malograđanska trakalica koja teži da se izdigne u nešto zagonetno, zlokobno i mistično, ali sa malo uspeha u tome.

U ovoj noveli su najbolji oni delovi u kojima varošica postaje književni lik, odnosno kada narator-sveznadar usput skicira scene u kojima se javljaju sporedni likovi, bez ikakve važnosti za osnovni zaplet. Kao celina ‘Kap veselja’ tako ispada nevešta konstrukcija fantastike nakalemljena na posttranzicionu matricu, čas predvidljivu a čas melodramsku, koja se na pola puta raspala kao stari Wartburg kome je ‘ubudžen’ motor trivijalnog žanra a šasija zavarena citatima i metatekstualnim komentarima.

1/1