>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Muke Ladislavove

Opasan si ti, Ilčiću. Svetac, ha? - pripalio je Gospodin, pa stavio naočale, izvadio iz fascikle papir i počeo čitati. - ‘Abortus je dopušten samo i isključivo kad je izravno ugrožen život majke.’ Reci, kako ste točno obrazložili taj zakon?

- U redu je, slobodan si - pokazao je Gospodin svetom Petru vrata, pa pogladio sijamsku mačku u krilu i nagnuo se nad fasciklu na stolu. - ‘Ladislav II Čić.’ Opa, plemstvo? Što ti je bio Emil Čić, on se isto nešto bavio muzikom, je li tako?

- A ne, nije Čić, nego Ilčić.

- Em Ilčić? Misliš kao M. Ilčić? - konačno je Gospodin digao pogled. - Čudno, zakleo bih se da je bio Emil.

- Ne, ne, kažem, ja sam Ilčić. Ne Ladislav Drugi Čić, nego Ladislav Ilčić. Vjerojatno ste… - ugrizao se starčić za jezik.

- Misliš, krivo pročitao? - spustio je Gospodin mačku na pod fiksirajući starčića pogledom.

- Mislio sam… krivo… - tonuo je ovaj u stolici - …napisano.

- Ilčiću!!! - presjekao ga je uto ovaj. - Zajebavam te.

- Ha - laknulo je starčiću. - Ispričavam se.

- Što svi misle da se ja ne znam zajebavati? - rezignirano je Gospodin raširio ruke. - Jel ti, Ilčiću, stvarno misliš da se ja ne znam zajebavati?

- Ja? Vi? Ne, Vi se baš sjajno… Vi se odlično…

- Šta se ja odlično? Reci, Ilčiću.

- Pa to - nesigurno je promucao starčić. - Za… jebavate.

- Čekaj, jesi li to upravo rekao da se ja odlično zajebavam?

- Da. Ne! Hoću reći…

- Haha! Opusti se, šta ti je? - nasmijao se Gospodin. - Ja tebe, Ilčiću, zajebem kad hoću.

- Naravno, Gospodine - ohrabrio se starčić. - Antologijski.

- Dobro, malo smo se našalili, hajdemo sad na posao. Nemamo cijelu vječnost za ovo. Ha, jel mi dobra ova? ‘Nemamo cijelu vječnost’ - opet se nasmijao Gospodin, pa dlanovima poklopio fasciklu. - Pročitao sam ti dosje, Ilčiću. Impresivno.

- Hvala, Gospodine.

- Samo mi je ovo ostalo malo nejasno: tu piše da tvrdiš kako nikad nisi masturbirao? Jesi siguran? Baš nijedanput?

- Dobro sad… Vi to, hm, najbolje znate.

- Ja?! Stvarno misliš da ja virim klince dok gude frulu?

- Gude fr…?! Ne! Mislim, Vi…

- Pa svi smo se s trinaest malo istraživali, Ilčiću, nije to smrtni grijeh. Što misliš, jesam li ja snošaj povezao s užitkom da bi bilo više ljudi, ili da bi bilo manje užitka?

- Mislim… ne bih zapravo znao što mislim.

- Evo, recimo, kad smo već kod reprodukcije, vidim ovdje da si ti najzaslužniji što je Hrvatska 2019. zakonom zabranila abortus. Svaka čast! - izvadio je Gospodin kutiju cigareta, pa je pružio preko stola. - Pušiš?

- Bože sačuvaj. Zapravo… - opet se starčić ugrizao za jezik. - Hoću reći, ne, hvala.

- Opasan si ti, Ilčiću. Svetac, ha? - pripalio je Gospodin, pa stavio naočale, izvadio iz fascikle papir i počeo čitati. - ‘Abortus je dopušten samo i isključivo kad je izravno ugrožen život majke.’ Reci, kako ste točno obrazložili taj zakon?

- Jednostavno. Svaki začeti plod ima se pravo roditi. Bili na stajalištu da se čovjek ne smije miješati u… Vaš plan.

- A ti znaš koji je moj plan?

- Pa - zbunio se starčić - svako začeće je… Vaš plan… ili nije?

- Naravno da jest, naravno da je svaki život moj plan. A život tek oplođene jajne stanice najčišći je od sviju života, je li tako?, tako je. Pobačaj nije samo ubojstvo, pobačaj je prkošenje mojoj volji! - digao je Gospodin glas.

- Apsolutno - mucao je starčić. - Ja sam to stalno…

- Jel ti, Ilčiću, stvarno misliš da se dolje išta događa mimo moga plana? Ali išta?

- N…

- Jel ti misliš da si umro kad je tebe bila volja? Da ljudi slučajno prsimice padaju sa stepenica na violinska gudala?

- Naravno da ne. I ako smijem dodati, Gospodine, divna smrt.

- Da, ta je stvarno bila dobra - oraspoložio se malo Gospodin, pa otpuhao duhanski pepeo prosut po fascikli. - Gdje smo stali? Da, ‘pobačaj je dopušten samo kad je trudnoćom ugrožen život majke’. Da ne bude nesporazuma: iznimno dakle, samo u slučaju kad je izvjesno da će žena umrijeti iznese li trudnoću do kraja, pobačaj je dopušten kako bi joj se spasio život?

- Tako je.

- Pošteno - mirno je rekao Gospodin, pa nakon nekoliko trenutaka ustao, s police uzeo tri debela žuta registratora s flomasterom ispisanim naslovom ‘Moj plan’, i s treskom ih bacio pred starčića. - Evo ga, Ilčiću: cijeli moj plan, sa svim detaljnim nacrtima i formulama. Einstein i Hawking dupe bi bili dali samo da povire. Slobodno otvori, uzmi vremena koliko hoćeš, dobro prouči i nađi mi dio gdje piše, ‘ljudski život počinje začećem i apsolutno je nepovrediv, osim iznimno u slučaju’. Nađi kad sam to rekao, kome sam se točno objavio i izdiktirao, ‘osim, iznimno, u slučaju…’? Evo, ja nisam pametan, možda sam zaboravio.

- N… n… - nkao je starčić potpuno blijed.

- Odakle ti ideja da bi život jedne kurve meni bio važniji od života koji se u njoj začeo? - vikao je Gospodin. - I zašto uopće misliš da je flundra slučajno kažnjena bolešću i izborom, ‘ili ona ili dijete’? Ja bih se, recimo, zakleo da si maloprije sam rekao da se čovjek, kako ono, ‘ne smije miješati u moj plan’.

- N… da, ali… - mucao je starčić, pa iznenada zastao, nekoliko trenutaka nesigurno gledao u Gospodina, i najzad se lupio dlanom o čelo. - Sad shvaćam. Za… jebavate se, jel tako?

- Vjeruj mi, kad se budem zajebavao, znat ćeš. Pitaj Bujanca.

- Ispričavam se.

- Što svi misle da se ja zajebavam? - rezignirano je opet Gospodin raširio ruke. - Jel ti, Ilčiću, stvarno misliš da se ja zajebavam?

- N… n… - i dalje je nkao sad već ustravljeni starčić.

- Pisali ste dakle zakon, složili se kako je pobačaj ubojstvo i kako se svaki začeti plod ima pravo roditi, obrazložili to mojom voljom i mojim planom, mojim planom Ilčiću!, a onda se odlučili dodvoriti feministicama i babama, pa zaključili da moj plan možda ipak treba malo doraditi!

- N…

- Šta n? Šta n?! Neće Stari ni primijetiti jednu sitnu iznimku, jel da? Kao što nije primijetio ni kad si ono u osmom razredu trčao od kina Gaj do kuće kao da partizani napadaju! Ah da, ‘nikad u životu nisam masturbirao, osim iznimno u slučaju Bo Derek u ‘Tarzanu”. Je li tako bilo?

- Ali imao sam trinaest! - slomio se na koncu starčić. - Šta sam mogao?

- Šta si mogao? Nemoj to govoriti meni, prestar sam ja za ova sranja. Reci to njoj - nervozno je Gospodin ugasio cigaretu u veliku plastičnu pepeljaru s logotipom Badela, pa otvorio vrata, iza kojih se ukazala Ona. Čista ‘Desetka’. Blijedi starčić oduzet je gledao čas u Gospodina, čas u Bo Derek. Bila je kao onda, u kinu Gaj osamdeset i neke: mlada, prekrasna, u mokroj lanenoj bluzi kroz koju su se ocrtavale okrugle, čvrste grudi.

- Računaj da ćeš to gledati sljedećih, koliko ono? Ah da, bezbroj godina! - grohotom se smijao Gospodin gladeći opet onu mačku. - I znaš šta je najbolje: nema diranja! Ni nje ni sebe!

- Ladislave, pogledaj me - mazno je uto šapnula Bo.

Starčić joj je krenuo nešto reći, ali na njegov užas, začuo se samo hrapavi hropac. Okrenuo se da pita Gospodina što se događa, ali opet samo krkljanje. Kao da po violini gudi turpijom. Debela mačka u Gospodinovom krilu gledala ga je baš kao da se smije, a starčić se opet okrenuo ka Bo nemoćno hripajući i blanjajući, dok su mu niz pjegave obraze tekle dvije tanke suze.

- Eh da, zaboravio sam - upao je opet Gospodin. - Može diranje, ali samo ako je lijepo zamoliš. Ha? Jel mi dobra ova?

- Ladislave, dragi, šta ti je? - rekla je Bo, a starčiću je iz usta i dalje izlazilo tek suho, krzavo rzanje.

- Ladislave! Šta ti je?! - ponovila je onda Bo Derek glasnije, pa ga svom snagom opaučila laktom u rebro. - Lako što spavaš na misi, nego još i hrčeš!

1/2