Kao književna kritičarka od druge polovine šezdesetih godina prošlog veka, ne mogu ne deliti mišljenje mnogih da danas ima vrlo malo književne kritike, kompetentnog ocenjivanja (posle opisivanja i analiziranja) knjiga književne ili akademske orijentacije: to je verovatno posledica pada književno-teorijske misli, koja je zapostavljena na račun nacionalno opredeljene, i svakako nesigurnog društvenog položaja mladih u humanistici. Slikovito rečeno, mnogo je lajanja i griženja starih i praznih cipela, a malo znanja i stila. Primer kritike Asje Bakić to odlično ilustruje, svojim odsustvom fokusa i željom da se kaže nešto svakako loše. Kontradikcije u koje pri tome upada, nekoherentnost teksta, odsutnost ne argumenta, već osnovne logike i razumnosti su tolike da nema smisla baviti se baš svakom glupošću. Ali neke su vrlo važne za razumevanje ovog stanja, koje je antropološki izvesno zanimljivo i važno za život naše knjige.
Književna kritika je žanr koji je retorički i didaktički. Ono što kritičarka mrzi treba posebno inteligentno i rafinirano uništiti. Ako to ne učini, nema prava ni na mržnju, bar u književnoj kritici
Počeću dakle sa mikro-žanrom denuncijacije, koja je ključna za kontekstualni okvir pisanja Asje Bakić. Ne poznajem dovoljno njen objavljeni rad da bih imala jasniju sliku:
‘Pitanje je, naravno, kako se ‘Rod i Balkan’ čita vani a kako u Hrvatskoj, pogotovo zato što Svetlana Slapšak sigurno nije pisala na hrvatskom, a knjiga se čita kao da jest.’
Pretpostavljena dvojna recepcija, ‘vani’ i u Hrvatskoj, daje denuncijaciji okvir, u koji se ubacuje inuendo da sigurno nisam pisala na hrvatskom, a knjiga se čita kao da jest: sva zvona, prevara! Knjiga računa na one ‘vani’ koji su gori, već time što ne znaju dovoljno hrvatski: malo ksenofobije je uvek korisno. Odakle pretpostavka da ne pišem na hrvatskom, ne znam. Potičem iz porodice Srba iz Hrvatske, u kući u Beogradu, gde sam rođena, uvek se govorilo ijekavicom. Imali smo rođake i prijatelje u Zagrebu: svaki put kad dođem u Zagreb, treći-četvrti dan počinjem tako da govorim. Ali priznajem Asji Bakić: uistinu nisam pisala na hrvatskom, nego na SHBC jeziku. Kao iškolovani lingvista sa doktoratom, smatram da je reč o istom jeziku u različitim ali ne bitnim varijantama, i potpisala sam peticiju, čime sam se svrstala u javnosti mnogo napadanu grupu. Kako je moj potpis vidljiv na peticiji i svuda gde se ona pojavila, ovaj znalački dvostruki udarac stvara mnogo ozbiljniju denuncijaciju. U svoju odbranu mogu dodati još samo to da sam se u tom stavu potpuno saglasila sa stavom svog dobrog prijatelja i kolege, pokojnog Dubravka Škiljana, velikog hrvatskog naučnika. A oni koji ponešto razumeju od izdavačkog posla, znaće da je urednica uradila odličan posao kroatizacije (posle moje prve verzije). Kroatizovanu knjigu sam u Zagrebu sama objavila i nešto ranije, 1989 – prevod Apicijeve kuharske knjige sa uvodom i filološkim aparatom u Latina & Graeca.
Reklo bi se da Asja Bakić nema mnogo iskustva u pisanju akademskog rada i istraživanju za naučnu knjigu. Tako objašnjavam njenu predstavu postupka takvog pisanja, i insistiranja na postupcima više političkog tipa, nekog manevrisanja, strategija, pa smo nešto požurile, pa smo nešto vešto manipulisale – ukratko, dobija se utisak da je pisanje naučne knjige ravno trileru ili bar faction/fiction zapletu. Smatraću da je to iskreno: ne, draga Asja, pisanje naučnog rada je dug i mukotrpan posao, brižljivo istraživanje struktura, građenje argumenata, pre toga traženje izvora, stalno višestruko proveravanje… Marina Matešić je napravila odličan naučni rad, i dala mi je priliku da svoje mentorstvo pokušam, kada je završeno, da formulišem kao pitanja i probleme koje otvara njen naučni rad, ne samo za mene. Tu sam privilegiju iskoristila. Onda je Marina bila mentor, i prihvatila moja pitanja i nedoumice.
Što se dakle tiče soja, termin postoji i u tvrdim naukama, recimo biologiji – hvala koleginici koja je to pomenula. Asja Bakić upotrebljava i rodno i spolno, što znači da ni sama baš nije sigurna oko termina. Meni termin rodno (rodna polja i sl.) nije nimalo prikladniji nego sojno. U svakome slučaju, formulisala sam predlog kao pitanje, ne kao propis.
Najveću konfuziju kod Asje Bakić izazivaju balkanske žene. Zbog bombastičnog naslova mora svašta nekako ugurati, pa i Fortisa, koji nije tema u knjizi, pa onda autorke knjige optužiti za anahroni zločin, da su kritikovale zapadne feministkinje docnijeg perioda a prećutale rasizam autorki putopisa iz 19. veka. Priznajem da bes koji se u tome prepoznaje uopšte nisam razumela. Naprotiv, i Marina i ja smatramo da je zapadni feminizam bio jedini izlaz balkanskim ženama kad ih je u drugoj polovini 19. veka formiranje nacionalnih država i ukidanje zadružnog, ruralnog načina života nemilosrdno bacilo u nuklearnu porodicu, iz koje više nije bilo mogućno koristiti patrijarhalne niše rezervisane za žene, ni žensku kolektivnu akciju i solidarnost. I istovremeno, kritikujemo akademsku situaciju u kojoj se niti istražuju balkanske žene, niti se povezuje sa lokalnim istraživačicama balkanskih žena. No za razumevanje tog dela bi bilo potrebno mnogo više znati o ženskoj istoriji i antropologiji… soja, bar mnogo više od Asje Bakić.
Nažalost, postoji i deo prikaza koji je, naprosto, samo pljuvački i prostački. Tu bi Asja Bakić želela da krivicu za položaj Istanbulske konvencije u Hrvatskoj nekako prebaci na nas dve, Marinu i mene. Stvarno me je sramota što moram da ukažem na to da je knjiga nastala prije početka raspravljanja o Konvenciji u Hrvatskoj, premda bi takav oblik kalkulisanja, koje nam Asja Bakić pripisuje, bio zaista impresivan.
Ono što me u prikazu Asje Bakić iskreno pogađa jeste (priznajem, profesorski) odsustvo stila, duhovitosti, uverenje da prostakluk to uspešno zamenjuje. Književna kritika je žanr koji je retorički i didaktički. Ono što kritičarka mrzi treba posebno inteligentno i rafinirano uništiti. Ako to ne učini, nema prava ni na mržnju, bar u književnoj kritici.
