Tijekom ljeta u beogradskoj galeriji Eugster, u suradnji s organizacijom forumZFD, izložen je rad umjetnika Vladimira Miladinovića pod nazivom ‘Dnevnik’, koji se referira na ratne dnevnike Ratka Mladića što su ih istražitelji Haškog suda 2010. godine pronašli u stanu njegove supruge, dok se on još skrivao u selu Lazarevu 90 kilometara od Beograda. Kao zapovjednik Vojske Republike Srpske, Mladić je potkraj 2017. osuđen na kaznu doživotnog zatvora zbog ratnih zločina, uključujući i genocid u Srebrenici, progone Bošnjaka i Hrvata i opsadu Sarajeva, a upravo je ovog tjedna u Hagu započeo žalbeni postupak, koji je ranije nekoliko puta bio odgađan. Osamnaest svezaka dnevnika, u kojima Mladić niže materijalne, logističke i ljudske resurse potrebne za ostvarenje vojnih ciljeva u BiH, korišteno je kao dokazni materijal i u nizu drugih sudskih procesa, uključujući i onaj protiv predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića, a tužilaštvo je ocijenilo da oni zajedno tvore sliku planiranja i provođenja udruženih zločinačkih poduhvata Vojske RS-a u Bosni i Hercegovini.

Moj rad ponavlja negde već uigranu praksu u kojoj materijale koje istražujem u arhivima stavljam u proces umetničke reartikulacije. Jednostavno rečeno, ispisujem čitave sadržaje, četkom i tušem na papiru

Rad se sastoji od niza uokvirenih stranica teksta koje ste prepisali iz Mladićevog dnevnika odnosno iz kompjuterizirane verzije tih zapisa koji su prevedeni na engleski jezik. Dakle radi se o, tehnički govoreći, kopiji kopije. Zašto ste se odlučili na takav postupak i što ste njime htjeli pokazati?

Rad obuhvata seriju od četiri stotine crteža, svaki je istih dimenzija (30 puta 40 centimetara) i oni čine jednu celinu postavljenu u nizovima tako da se prostiru kroz čitavu galeriju. Ideja ovakve postavke bila je da se čitav taj rad prikaže na jednom mestu veoma pregledno, ali u isto vreme i poprilično teško ako želite da iščitate sve odjednom. Originalni notes koji su istražitelji pronašli je bio rukom pisan, hemijskom olovkom u beležnici standardnog formata sa logotipom JNA na naslovnoj strani, notes kakav su, verujem, mnogi zaposleni u vojsci u to vreme dobijali na poklon. Da bi se taj rukopis mogao dalje koristiti kao relevantan dokazni materijal, sadržaj beležnice je morao biti transkribovan, za šta je sud angažovao tim grafologa, eksperata čiji je zadatak bio da potvrde šta tačno piše unutra. Dalje, tako uredno prekucan tekst u fontu Times New Roman veličine 12 morao je biti preveden na engleski jezik da bi se uopšte mogao čitati pred internacionalnim sudskim većem. Dakle, ovde se već govori o nekoliko stupnjeva prevođenja, odnosno prilagođavanja originalnog dokaznog materijala i značajno je govoriti o tom aspektu sudske prakse. Moj rad ponavlja negde već uigranu praksu u kojoj materijale koje istražujem u arhivima stavljam u proces umetničke reartikulacije. Jednostavno rečeno, ispisujem čitave sadržaje, četkom i tušem na papiru. Tim postupkom pokušavam, između ostalog, da prikažem vidljivim proces čitanja, istraživanja i bavljenja temom, a kao ostatak tog postupaka nastaju serije crteža koje kasnije izlažem.

Mesto otpora

Mladićevi dnevnici ne sadrže nikakvo novo otkriće, a sam sadržaj banalan je tekst koji se bavi vojnim formalnostima, ispisan hladnim, formalnim stilom. Što je vama otkrio taj tekst?

Ništa specijalno. Kao što ste i sami rekli, taj tekst je jedan poprilično banalan niz raznih dnevnih aktivnosti i sastanaka. Ono što je zanimljivo jeste taj vojnički birokratski jezik JNA koji se oseća uprkos činjenici da je posredi jedna potpuno drugačija ideologija za koju su mnogi akteri tog dokumenta bili spremni da se bore donedavno. Taj dokument je bio korišćen i u nekim drugim procesima koji su vođeni pred sudom, a koji su pomogli da se otkrije kriminalna pozadina odnosa unutar raznih državnih struktura.

U jednoj kritici izložbe povučena je paralela između ovog vašeg rada i teze Hannah Arendt o banalnosti zla, s obzirom na to da ovi dnevnici, slično kao i suđenje Adolfu Eichmannu, na neki način demistificiraju aktera genocida. Što vi mislite o tome?

Često se pravi ta paralela iako nisam preterano o tome mislio dok sam na ovome radio. Banalnost je termin koji zapravo govori o tome da smo svi deo sistema. On govori o tome da smo na svakodnevnom nivou ništa drugo do poslušni građani. Čak i da nikakva promena nije moguća. To je delom i zato što smo se previše lako odrekli vere u utopiju, u bolje i drugačije društvo, u otpor. Ovaj rad upravo pokušava da to dovede u pitanje. Koje su mogućnosti i limiti bavljenja ovakvim temama? Onda kada mislimo da tu više nema šta da se kaže, da je sve već rečeno i hiljadu puta prežvakano, upravo je to mesto na kome treba tražiti mogućnosti političke emancipacije. To je, zapravo, mesto otpora.

Štampani mediji su tokom devedesetih imali znatno veću moć nego što je imaju danas i zato je njihova uloga bila značajna. Mnogi se nikada nisu ogradili od svoje ratne prošlosti

Na pitanje zašto ste obradili samo prvu od 18 sveski Mladićevih dnevnika rekli ste da ste htjeli krenuti od početka i da ćete najvjerojatnije s time nastaviti. Prepisivanje dugačkih i dosadnih tekstova čini se kao vrlo monoton i zamoran proces, no istovremeno i meditativan, budistički. Što za vas lično znači taj proces u smislu istraživanja sadržaja?

U tome upravo i leži ideja samog rada, taj do smrti dosadan repetitivan proces ide u totalnu suprotnost onome što sadržaj sa sobom nosi. Crtež kao mediji u savremenom svetu totalne digitalne ekspanzije ima jedan blago subverzivan karakter. On se odupire masovnoj produkciji slike i sadržaja uopšte, iako to konstantno pokušava da dosegne. On ima ono što je odavno zaboravljeno, a to je aura umetničkog dela. Nestanak aure, govorio je Valter Benjamin, povezan je sa nestankom gesta i rada sa materijalom, a ja sam oduvek bio fasciniran manuelnim radom i rukom izvedenim delima. Kada se uzme u obzir izvor koji koristim u ovom radu, može se lakše razumeti i sam postupak. Percepcija kod posmatrača se menja onda kada shvate da je ispred njih na zidu galerije zapravo serija od četiri stotine rukom iscrtanih crteža.

U svom radu ‘Knindže – vitezovi Srpske Krajine’, gdje ste precrtavali strip iz Politike koji je glorificirao pobunjene hrvatske Srbe, radu u kojemu ste prepisivali tekstove iz srpskih režimskih novina tijekom rata, zatim onom koji se bavio masovnim grobnicama kosovskih Albanaca u Batajnici pored Beograda i sada u ‘Dnevniku’, istražujete značenje arhivske građe i mogućnosti njezine reinterpretacije. Haški tribunal ostavio nam je u nasljeđe ogromnu količinu arhivske građe, no malo tko se njome zaista i koristi. Kako to objašnjavate? Govori li to da ona zapravo nikada ne uspije ispuniti svoj katarzični potencijal?

U svom tekstu za knjigu crteža koja je u pripremi, teoretičar Henri Redvud govori upravo o vezi između arhiva, vladavine i nacionalizma. Sam proces proizvodnje, uključivanja te isključivanja iz arhiva umnogome je odraz same logike i procesa nacionalizma. Ta konstantna potreba da se kategorizuje, imenuje, ali i isključuje posledica je te logike. Ali uprkos pokušajima da se učvrste i budu stabilniji, arhivi nikada nisu statični, već u stalnom procesu nastajanja i upravo kroz to bavljenje arhivom nalazimo potencijal za osporavanje gramatike i logike arhiva i okretanje samog arhivskog nagona protiv sebe, što ovaj rad upravo čini.

Pred Haškim sudom je vođeno na stotine slučajeva, a ostatak tih birokratskih procesa je enorman. Sama pomisao na količinu tog materijala koji se tim postupcima proizvodi je zastrašujuća. Međutim, verujem da u tom moru dokumenata leži potencijal za jednu novu vrstu umetničke prakse, koja nema pretenzije da kreira istine, makar ne u smislu istorijskih istina na koje se često pozivamo, već da dovodi u pitanje, da ruši društveni konsenzus i stvara nelagodu. Pitanje je samo koji su to simbolički prostori koji nam pružaju mogućnosti da se time uopšte bavimo. Ako je sud doneo odluku, a država ispoštovala svoj minimum da tu odluku sprovede, šta tu još ima da se traži? To se od nas jednostavno ne očekuje. Priča je završena, stvar je gotova. Međutim, postavlja se pitanje šta ćemo s tim neartikulisanim znanjem koje i dalje fluktuira društvom.

Uloga medija

Proučavali ste ratnu propagandu i njezin utjecaj na kreiranje kolektivnog sjećanja. Što ste otkrili o njezinoj funkciji u stvaranju političko-ekonomske i društvene arhitekture u kojoj sada živimo?

Uloga medija u procesima kreiranja kolektivnih i ličnih sećanja je veoma bitna. Čak i kada govorimo o empirijskom sećanju onih koji su proživeli određene traume iz prošlosti, a naročito kod kognitivnih sećanja, ona se s vremenom menjaju i oblikuju u skladu sa potrebama grupe. Tu na scenu stupa uloga masovnih medija i kulture u širem smislu, počev od televizijskih programa, filmova visoke produkcije, pa sve do stripova štampanih za najmlađu populaciju. Štampani mediji su tokom devedesetih imali znatno veću moć nego što je imaju danas i zato je njihova uloga bila značajna. Mnogi od tih medija koji su aktivno učestvovali u sukobima tako što su objavljivali članke sa otvoreno propagandnim porukama i danas su aktivni i nikada se nisu ogradili od svoje ratne prošlosti, a niko za to nije odgovarao. Tako smo danas u situaciji da nam praktično isti akteri iz devedesetih kreiraju narative o tome šta se i na koji način dešavalo u našoj prošlosti, kao i to čega i na koji način treba da se sećamo, a šta da zaboravimo. To je ono što zvanična ideologija i kultura standardno rade i u šta se ulažu ogromna finansijska sredstva. Postoje sa druge strane i malobrojne prakse koje se opiru onome što zvanične institucije pokušavaju da proture kao jedini i zvanični narativ. To se uglavnom dešava na marginama društva i u polju savremene umetnosti.

Kako vidite angažiranu umjetnost danas na ovim prostorima, smatrate li da je ima dovoljno s obzirom na količinu traume koja je proizašla iz raspada Jugoslavije?

Moglo bi je biti i znatno više, ali verujem da nije lako opstati. Zavisi, naravno, da li se bavite samostalno nečim ili je u vaš projekat uključen veći broj ljudi, koja vam je logistika sve potrebna i kako to sve izvesti ako vas konstanto opstruira sredina u kojoj živite i radite. Uprkos tome, postoje veoma značajni akteri na sceni savremenog teatra, filma i vizuelne umetnosti koji rade sjajne stvari, ali to se jednostavno ne može prihvatiti u maloj sredini, već je odjek tih praksi mnogo prisutniji internacionalno. Retke su institucije kulture koje prepoznaju kritičke prakse i imaju kapacitete da se bave takvom produkcijom.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.