‘Jugoslavija je bila velika ideja, ali smo mi bili mali ljudi.’
Desimir Tošić
Veoma složena pitanja sam dobio budući da je istorija te zemlje i hiljade malih i velikih ljudi i događaja, ugradilo svoje živote i delovanje u period pre i za vreme njenog postojanja. Nastojaću, bez ikakvih pretenzija za dosegnućem neuhatljive istine, da jednostavno iznesem svoje mišljenje. Danas.
Od stvaranja Jugoslavije 1918. do njenog prvog raspada 1941. prošle su samo 23 godine. Stvorile su je prirodna, vekovna nastojanja za postojanjem zajedničke države, zatim hrvatska, srpska i slovenačka elitna pamet, uz pomoć velikih sila pobednica Prvog velikog rata i uz ulaganje postojeće državnosti Srbije i Crne Gore u novu državu, Kraljevinu SHS. Viševekovna težnja Hrvata za sopstvenom državom i oslobođenjem od nametnutih vladara postaje stvarnost, svakako bolja od dotadašnje. Istra tada još ne, ali deo Dalmacije, Slavonija, Baranja, prekrasno Zagorje, Dubrovnik, i drugi delovi u kojoj žive Hrvati, našli su se u istoj državi, a Vojvodina se ujedinila sa Srbijom. Kao i obično, mlada država je preživljavala dečje bolesti, pospešene sličnim, grubim mentalitetom Srba i Hrvata, te vekovnom podčinjenošću Slovenaca pod državama kojima je služila i u kojima je šaputala svoj lepi slovenački jezik. Ne prepustimo zaboravu da je prvi univerzitet na slovenačkom jeziku stvoren tek u Kraljevnini SHS.
Razumevanje osnovnih civilizacijskih postulata, načina života, običaja narodnih i gradskih, sticanih stolećima, međusobno su se razlikovali. Dva tumačenja iste hrišćanske vere, ma koliko u svojoj biti bili jedno, i najmlađe – muhamedanstvo, podozrivo su ostajali i ostali sve do danas na svojoj stoletnoj udaljenosti, a narodi na vekovnoj bliskosti. Dualitet u ljudima - uticaj vere i osećanja svog i drugih naroda, usadila je u ljude crno zrno tumačenja sveta na - mi i oni. Valjalo je u dobroj nameri približiti slične narode, ne tako udaljene mentalitete, posebno Hrvata i Srba. Puno toga je rađeno tokom prve 23 godine, od bliskog susreta, zajedničkog života, vekovima nasilno razdvojenih bliskih naroda; upotrebe maternjih jezika, stvaranje banovina, sistema upravljanja, arhitekture, zadužbina, do kraljevog vlastodržačkog uticaja na stvarnost i njegovog ubistva u Marseju, do, između ostalih, Tinovih i Meštrovićevih remek dela koja i danas svedoče da je velika ideja jugoslovenstva u SHS imala visoke domete, ali i loše običaje Račićevskog tipa čiji, nažalost, tužan simbol je ubistvo Stjepana Radića. Period trajanja Kraljevine Jugoslavije od 23 godine bio je buran, no ipak dao je šansu koraku ka slobodnoj državi, uprkos srpske policijske i vojne supremacije, katkad opravdane, često nepotrebne, koja nije prijala drugim narodima. Najbolji, najobrazovaniji ljudi između Prvog i Drugog velikog rata, neki od njih do danas nedomašivog morala, ostvarili su državu koja je na temelju proizvodnje, privatnog vlasništva i zakona imala šansu i resurse mnogih vrsta da postane trajni kvalitet nove Evrope.
Građanska Jugoslavija i demokratska država nije dočekala svoje rađanje. Njen nukleus i iskustva sticana tokom 23 godine uništeni su jednostavnim upadom Nemačke posle sravnjivanja Beograda sa zemljom 6. aprila 1941. Dok Maribor svečano dočekuje Hitlera, budi se čvrsti duh slovenačkog pokreta otpora. U jugoslovenskom paklu 1941-1945. mnogi domoljubi dali su svoje živote u odbrani otadžbine, Jugoslavije, svog doma, svog grada, kraljevine, mnogi u ime budućeg pravednog komunističkog sveta u kojem će Amerika i Engleska biti zemlja proleterska, mnogi u strašnom Jasenovcu, Gradišci, Banjici, Sajmištu i drugim koncentracionim logorima, mnogi u obračunima dojučerašnjih suseda, u okupacionim streljanjima naroda, od strane Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara, mnogi u pokušaju spasavanja svojih i života najbližih. Izdvajam tri događaja koja su, mislim, odredila duh druge Jugoslavije i perioda koji danas živimo: zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, susret i nikad javno objavljen ceo dogovor Broza i Čerčila u Kazerti i konferencija na Jalti. Ova tri događaja su odredila granice budućih socijalističkih republika - danas nezavisnih država, odnos Velike Britanije prema budućoj ‘Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji’ (DFJ - kratkog daha i za jednokratnu upotrebu), prema FNRJ, tj. SFRJ, i odredila podelu uticajnih sfera velikih sila – ‘fifty-fifty’ nakon rata. Podela je ‘držala vodu’ do pada Berlinskog zida, tj, raspada druge Jugoslavije.
Period trajanja Titove Jugoslavije, u kojoj smo verovali da budućnost postoji, obeležile su generacije koje nisu nastavile dobra iskustva svojih prethodnika. Populizam, koji i danas lako budi snažna osećanja u glasača, lako je posle krvavog rata pronašao svoj put do srca naroda i narodnosti SFRJ. Ipak, u poređenju sa današnjim trenutkom koji živimo, ne može se reći da nije bilo uzora na koje smo se ugledali i vrednosti koje su bile prepoznatljive. Bilo je radosti otvaranja novih bioskopa i sajmova, bilo je žalosti uzrokovanih socijalističkom nakaznom arhitekturom, ali i kulturnih, naučnih dometa šireg značaja, reda i mira na ulicama. Bilo je američkih dolara, prijateljstva sa nesvrstanim državama i iluzija da smo kao tampon zona nezamenljivi. Možda je tako i bilo. Ali komunistička glupost generacije političara treće klase u SFRJ, izrasle u senci prve generacije Broza i svih koje je zadržao oko sebe, nisu dovele do promene sagledavanja stvarnosti koja se menjala. Od zabranjivanja knjiga, filmova, pozorišnih predstava, do verbalnog delikta, efikasnog rada KOS-a i UDB-e, u zemlji i inostranstvu nije se u republikama socijalističke Jugoslavije mogla razviti demokratska atmosfera, uvažavanje snage pojedinca i poštovanje različitosti, kao u nekadašnjim banovinama. Dobili smo šta smo zaslužili godinama, tek pozitivno ceneći 1968. godine Brozovo ‘studenti su u pravu’ i svi smo bili srećni što nas je podržao.
Kad je pao Berlinski zid, igralo se kolo i pevala pesma ‘Od Vardara pa do Triglava’, u slavu jednopartijskog sistema, dok se Jugoslavija bližila novom strašnom krvoproliću. Zaustavljam se ovde i ponavljam da ovom tlu na kojem sada imamo šest članica UN-a, i dve članice Evropske unije, teško da mu ima ravnog u maštovitosti načina ubijanja. Raskošni rušilački talenat otkriven u Drugom velikom ratu uskrsao je u poslednjem ratu, ustupio mesto civilizovanom dogovoru, malo pre no što je Ante Marković, poslednji premijer Jugoslavije bio sve samo ne Ante Marković reformator. Kakva realna slika kapacitiranosti naroda opijenog nacionalizmom i interesa velikih sila! Poslednja Jugoslavija, koja je trajala samo 46 godina, bila je samo treptaj u vremenu i nije mogla više dobiti od onog što je u sebe uložila. Od poslednjeg rata do danas su protekle 23 godine. Kao od postanka SHS do njenog nestanka. Nemačka i Francuska su nakon Drugog velikog rata uskladile svoje odnose, pomirenjem su definitivno završile sa tim delom zajedničke istorije i počele gradnju civilizovane Evrope. Naše 23 godine mira od 1995. do danas, osim međusobnih formalnih priznanja, nisu rešile ni jedno pitanje kao preduslov pomirenju. Koliko je izbornih ciklusa potrebno našem mentalitetu i ostrašćenosti da naprave prvi korak ka istinskom razumevanju? Nove države su na početku svog političkog putovanja.
Ipak, kultura je starija od bilo koje politike. Neraskidivo nas povezuje zajednički kulturni prostor koji danas slabunjavo tinja, zahvaljujući pojedincima, nikako jugonostalgičarima, već ljudima svesnim da se ne može zatvoren živeti. U zatvorenom se nestaje. Zajednički kulturni prostor, danas slabašan, uvek će postojati, zato što nas na velikom delu prve i druge Jugoslavije i na prostoru novonastalih država vezuju jezik i kultura.
