Bez obzira na pogreške, krize i zablude, u Jugoslaviji sam imao osećaj da se stvari stalno pomeraju nabolje. Gradili su se domovi kulture, otvarale knjižare, bioskopi, pozorišta. Osnivali su se profesionalni filmski studiji u svakoj republici i pokrajini. Ljudi su putovali, razmenjivali umetnička iskustva… Gajile su se i poštovale različitosti. Voleo sam da gledam slovenačke, makedonske, hrvatske i bosanskohercegovačke filmske premijere u Beogradu. Radovao sam se premijerama svojih filmova u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu. Svi smo se svuda družili i razmenjivali iskustva. Čini mi se da smo tako postajali ako ne pametniji, onda sigurno manje glupi u pokušajima svojih stvaranja. Jugoslavije više nema i neće je biti. Očigledno je, kako je neko rekao, to bila divna ideja za glupe ljude. Međutim, nešto je od nje ostalo. To bi se moglo nazvati ‘jugoslovenskim kulturnim prostorom’. Taj prostor se izgleda opire dnevnim politikama u sferi kulture i to vrlo uspešno. I mislim da je to divno. Ljudi i ideje ipak putuju preko novoostvarenih granica. Ne žele da se brčkaju isključivo u lokalnim vodama, sve više nalik na baru. Prirodno je da žele novi vazduh, novu publiku, novu reakciju na ono što stvaraju. Čini mi se da najviše putuju glumci i filmovi, ponekad muzičari i likovni umetnici. Iz takvih kulturnih razmena koristi imaju i stvaraoci i publika. Svako će se mudriji i ispunjeniji vratiti u svoju državicu i posle joj, sa proširenim vidicima, biti još bolji. Čini mi se da je to najbolje čemu možemo da se nadamo.