Priče o haškim suđenjima i akterima zanimaju javnost cijele regije: jednu je, u dokumentarcu ‘Srpski odvjetnik’, ispričao režiser Aleksandar Nikolić, Beograđanin rođen 1979., koji se početkom 1990-ih s roditeljima i bratom preselio u London, gdje i danas živi. Bavi se montažom, autor je više kratkih filmova, a film koji će biti prikazan na ZagrebDoxu prvi mu je dugoga metra. Film prati advokata Marka Sladojevića, koji je 1990-ih bio protivnik Slobodana Miloševića, da bi ga kasnije branio u Hagu, baš kao i Radovana Karadžića. U haškim pravnim timovima bila je i Markova supruga Tina, no brak im je, zbog njegova entuzijazma u obrani optuženika iz BiH, zapao u krizu… Prikazano je i kako pravosudno i drugo sudsko osoblje porijeklom iz bivše države igra nogomet, što znači da se ondje, u Nizozemskoj, nisu međusobno družili samo optuženi za ratne zločine.

- Marko je brat moga dobrog druga, a upoznao sam ga pre sedam-osam godina, kada je posećivao London. Tada je radio na slučaju Krajišnik i pričao mi je o silnim problemima vezanima uz to suđenje, sugerišući da bi o tome trebalo napraviti film. Nije mi to bilo toliko interesantno, jer van naših prostora niko nije znao ko je i zašto mu se sudi, no kada je Marko počeo da brani Karadžića, postalo je mnogo zanimljivije. Film smo snimali pet godina i koncept se dosta promenio u odnosu na početnu ideju o prilično standardnom TV dokumentarcu o suđenju. Šta sam više upoznavao Marka, sve mi je interesantnija bila njegova lična priča, koja je univerzalna i mnogo više dopušta filmski pristup; da je od početka znao do koje će mere biti u centru filma verovatno ne bi pristao da učestvuje u njemu - pojašnjava naš sugovornik.

Slučaj Stanišić

Zanimljiva je i priča o njemačkoj produkciji filma?

Da, do toga je došlo kada me Gregor Streiber, vlasnik berlinskog Inselfilma, pozvao da montiram jedan njegov film, što nisam mogao da prihvatim zbog drugih obaveza. Ali iskoristio sam priliku i ponudio mu ovaj projekat. Kako je nekada studirao pravo, to mu se dopalo, pa je započela naša saradnja.

Kako je proteklo snimanje, je li bilo opstrukcija ili izrazitih neslaganja?

Nije. Krajnje jednostavno smo dolazili do snimaka iz sudnice. Sa dozvolom za snimanje u Tribunalu bilo je malo komplikovanije, ali ništa van nekih uobičajenih normi.

Neki redatelji navodno šalju svoje radove odvjetnicima, da provjere ima li u njima čega utuživoga: kako je, s obzirom na temu, bilo s vašim filmom u tom smislu?

Nemamo advokate, tako da ni sinopsis ni druge materijale nismo nikome slali. Nadamo se da niko neće hteti da nam se sudi.

Marko Sladojević ima jasan stav prema zbivanjima u Miloševićevoj Srbiji 1990-ih. Kakav je vaš?

Dosta sličan Markovom, iako sam od 1991. u Londonu, pa nisam učestvovao u protestima protiv režima. Ali podržavao sam ih svom snagom: velika većina mojih prijatelja, kao i Marko, provodila je nedelje i mesece na ulicama.

Razlikuje li se vaš stav o Haškom sudu prije i poslije snimanja filma? Smatrate li da su svima osigurana pravedna suđenja ili je Sud ispolitiziran, kao i mediji koji prate njegov rad?

Bilo bi dosta naivno verovati da politika ne utiče na svaki sud, pogotovu neki internacionalni, ad hoc osnovan tribunal, koji u potpunosti zavisi od političkih tela. Na to je, uostalom, aludirao i jedan od haških sudija povodom oslobađajućih presuda Gotovini, Markaču, Stanišiću… Posebno mi je interesantan Stanišić, čiji slučaj svojom logikom implicira da je i Milošević bio nevin: prvi je kao šef tajne službe u praksi sprovodio politiku drugoga, šta znači da je bio bliži zločinima na terenu. Ako nisu dokazali komandnu odgovornost Stanišića, kako bi onda to dokazali Miloševiću? On, sasvim opravdano, nikada ne bi bio pušten, ali Stanišićev slučaj odlično pokazuje kontradiktornost tog sistema. Poenta je da u ovim slučajevima postoji mnogo više prostora za interpretaciju nego u običnom ubistvu, i blagi politički, ekonomski i medijski pritisci ili predubeđenja mogu da naprave veliku razliku. Konačna presuda Gotovini indikativna je po tom pitanju, troje sudija bilo je za oslobađajuću presudu, a dvojica izrazito protiv. Kako to da je pet iskusnih i kompetentnih sudija čulo i videlo iste dokaze a došlo do toliko različitih zaključaka?

Više pitanja nego odgovora

U filmu se na više mjesta ukazuje na zajedništvo ex-ju populacije u bijelom svijetu. Završna scena vašeg filma, u kojoj Marko ženi u automobilu pušta pjesmu Zabranjenog pušenja, govori o tome ili je to samo jugonostalgija?

U filmu sam se referisao na ono šta sam video i šta znam iz ličnog iskustva. U Engleskoj se i dalje najviše družim sa ljudima sa naših prostora, kao šta se družio i Marko dok je živeo u Hagu i mnogi drugi koje poznajem. Poslednja scena sigurno ima elemente jugonostalgije, ali to joj nije glavni cilj, ona je rezolucija Markova internog sukoba između sebe kao čoveka i kao pravnika. Tu on najzad bira svoju ljudskost pred svojom profesijom.

U filmu se spominje da Marko s dvojicom kolega, Hrvatom i Muslimanom, piše knjigu o ratovima 1990-ih. Znate li kako im ide?

Jedan od Markovih kolega još radi za Haški sud: čim završi, bacaju se ozbiljnije na taj poduhvat.

Kakvi su vam planovi s filmom, kakve reakcije očekujete? Mislite li da će javnost dobro iščitati njegovu poruku?

Film je imao premijeru u češkoj Jihlavi, na najvećem festivalu dokumentarnog filma u istočnoj i centralnoj Evropi. Posle toga je prikazan u Nemačkoj, a sada je pred njim niz festivala: Zagreb, Prag, Ljubljana, Bukurešt, Kijev, Beograd, Novi Sad… Nedavno smo postigli dogovor sa distributerom za zemlje bivše Jugoslavije, pa se nadamo da će se prikazivati na TV-u i u bioskopima celog regiona. Siguran sam da će reakcije biti različite, na publici je da odluči kako će da ga čita. Smatram da film, barem onaj koji se ne bavi trivijalnim temama, uvek treba da postavlja više pitanja nego šta daje odgovora. Cilj mi je da potaknem publiku na razmišljanje i diskusiju, a ne da prenosim neku poruku. Ako film ima neku poruku, znači da nije dovoljno kompleksan.