Kad je zemlja u kojoj sam se rodio prestala da postoji, još nisam bio punoletan i nisam imao pravo glasa ni na jednim izborima koji su u toku 1990. održani u svih šest republika. Bilo mi je malo bezveze, ne samo zbog toga, nego i zbog tada neobjašnjive mi činjenice da se izbori i referendum o novom uređenju ne sprovode odjednom na celoj teritoriji tadašnje zajedničke države. U godinama raspleta, tragička zabluda Srba i Srbije sa svim svojim Krajinama i Crnom Gorom bila je što nisu shvatali ili želeli da shvate da se na srpskohrvatskom jeziku reč republika ne piše kao reč narod i da se time Jugosloveni srpskog porekla moraju silom istorijskih okolnosti kao građani svojih republika i deo celokupnog biračkog tela naći odvojeno, u Srbiji i drugim od tih izbora praktično nezavisnim državama, sa novim ustavima, jer u vreme prvih višestranačkih izbora izbori za novu jugoslovensku ustavotvornu skupštinu, kao i usvajanje novog ustava koji bi bili uvod u tranziciju i priključenje federacije ili konfederacije tadašnjoj Evropskoj zajednici, nisu bili predviđeni.
To je mom ocu ukazivalo na, kako se to na slavonskom dijalektu kaže, neku muševedu, u ovom slučaju težnju republičkih vrhuški da izvrnu svetu jugoslovensku mantru iz doba Informbiroa o tome kako svaka zemlja ima pravo na svoj put u socijalizam u to da svaka republika (na srpskom se to čitalo kao narod) ima pravo na svoj put u kapitalizam i da je pitanje hoće li se svi građani Jugoslavije ikada više nešto zapitati zajedno, u isti dan. Ako je Jugoslavija trebala da nestane, zašto o tome svi njeni državljani nisu pitani istovremeno na referendumu?
Takav referendum nije ni bio moguć po tadašnjem ustavu jer je promena ustava išla kroz zahtev 30 delegata Saveznog veća ili skupština republika i pokrajina. Ako je postojao ikakav scenario raspada, referendum o opstanku ili kraju Jugoslavije je bio njegova najbolja ili bar najdemokratskija verzija, što je sa ondašnjim politikama i njihovim nositeljima i satelitima, uz dominantnu propagandnu ulogu medija, bilo gotovo nezamislivo, ili se pak morala naći neka lajčakovska statističko-pravna regulativa i gimnastika pa da se letvica postavi na eventualno dve trećine stanovništva SFRJ, što bi i bez rata dovelo na istu stvar na kojoj smo i danas, ali bez stotina hiljada mrtvih, ranjenih i raseljenih, i sa nadom i iskustvom za mlade Jugoslovene bez obzira na etničko poreklo da je sa susedom uvek moguć dobar plot ili dogovor. No jugoslovenska federacija nije bila ni dovoljno demokratska ni dovoljno jedinstvena država da bi takvo neustavno rešenje mogla sprovesti u delo, ona je i sama tada vapila za ozbiljnom prekompozicijom, koja će se i desiti, ali na mučan, sraman i krvav način.
Umesto tog jedinstvenog referenduma održani su izbori i referendumi po republikama, u saborima, skupštinama i sobranjima izglasani su novi ustavi koji su utrli put međunarodnom priznanju proglašenih država, a građanima je po potrebi prokrijumčareno oružje ne bi li se njime još preciznije dogovorili ili brže zavadili i opljačkali sa susedima, isto Jugoslovenima, samo drugačijeg porekla. Nove države su tako na barutu, nožu i protoku dojčmarke na celom frontu ratišta bile nekako utemeljene i priznate, a da niko maloletan nije više mogao da stekne državljanstvo na celoj teritoriji države u kojoj se rodio.
U tom ustavnom interregnumu u jugoslovenskim okvirima Republika Srbija je odvojeno svoje punoletne građane, ali ne i mene, 1992. pitala o državnim simbolima, ali se ispostavilo da nema baš dovoljno zainteresovanih za glasanje, iako su u odgovoru najbrojniji bili poklonici "Marša na Drinu" i zastave sa petokrakom. Dakle, ovaj put ne samo za generaciju mlađu od ustava iz 1974. referendum je bio izgubljen, propao i pukao kao jugoslovenski fudbal pred prvenstvo u Švedskoj.
Onda je odlukom s vrha bez ustavotvorne skupštine, sa ustavom zvanim žabljački po mestu na kojem je dogovaran, sklapan, šta li, stvorena SRJ, u koju se skupio narod da ne pitajući ga se išta o toj ideji preživi pod međunarodnim sankcijama u ostatku onakve zemlje kao njeni državljani. Tu sam i sam bio punoletan da 1998. odgovorim na sledeće pitanje: Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? Na talasu studentskih demonstracija iz 1996/97. nisam razmišljao da li bi moje "da" moglo u konačnici da spreči NATO bombardovanje, već sam samo želeo da Milošević zajedno sa SPS-om, radikalima i svima, pa ako treba i sa Kosovom i Metohijom i sa stranim predstavnicima jednom nestane iz prvih vesti na već dekadentnoj Radio-televiziji Srbije. I shodno tome, na tom referendumu nisam glasao.
Tako smo pregurali i bombardovanje i Kumanovski sporazum i nastanak SCG i ubistvo premijera i stigli ponovo do Republike Srbije i punoletstva, koje tek što se nije navršilo, jer i ono je stečeno referendumom, ali crnogorskim iz 2006. Po ustavu koji je morao potom naprečac biti sočinjen u sajedinstvu svih relevantnih parlamentarnih strana, Srbija je samostalna i nezavisna država srpskog naroda i svih građana koji na preambuli njenog ustava dišu i izdišu. Za taj ustav se glasalo ceo vikend, ali me je mrzelo da se iscimavam, jer sve su se već bili dogovorili bez građana, trebalo je ponovo samo da budemo paravan za jedinstvo kosovobranitelja. Imao sam trideset i pametnija posla, živeo sam svoj život u četvrtoj po redu državi bez pitanja, svoj čovek, nezavisan kao Kosovo od nje.
I tu bih i začamao po svemu sudeći, da me ove godine nije prenulo da je Srbija kao prosečna tinejdžerka, bez prava glasa, sluđena i zbunjena različitim glasovima u sebi i oko sebe, a sa ne mnogo znanja i kapaciteta da ga stvori od protivrečnih informacija koje kuljaju poput hormonalnih talasa. I sada, 16. januara se takvu skoro 16-godišnju tinejdžerku neformiranog i nepouzdanog identiteta pita sledeće: "Da li ste za utvrđivanje akta o promeni Ustava Republike Srbije?"
Gospode, ili OMG na tinejdžerskom srpskom, bolje da me pitaju: Da li želite da živite u ovakvoj Srbiji? Naravno da ne, ali ipak živim i planiram još da živim, brate.
Postavljeno referendumsko pitanje podrazumeva da su građani Republike Srbije odlično upoznati kako sa ustavom, tako i sa aktom o njegovoj promeni, što je posebno pitanje i to toliko da bi referendumski upitnik mogao da glasi: Da li ste uopšte upoznati sa Ustavom, a kamoli sa njegovim Aktom? Ako niste, onda ništa, ili JBG, svejedno. Obaška što bi na to pitanje pred kamerama ubacujući svoj listić trebalo da prvi odgovori prvi među nejednakima pred zakonom. Inače, pitanje je prilično podilazeće jer računa da smo svi ne samo upoznati sa tekstom izmena članova koji se odnose na izbor sudija i slično, nego i da smo završili pravni fakultet, možda ne baš i sa najboljim ocenama, ali barem smo dovoljno edukovani da se odlično snalazimo sa aktovima.
Pobogu (ili PBG sms-om)! Zašto se ne edukujete, obavestite, pročitate i ustav i predloženi akt i donesite svoj stav, zauzmite svoje busije!
Cimanje mi je sve to, brate, ali realno... Uzgred, malo i lascivno zvuči to utvrđivanje akta iz referendumskog pitanja. Kao da se u tome krije neka priča iz slikarskog ili vajarskog ateljea, ko zna. Da je tinejdžerki koja naga pozira bilo postavljeno takvo pitanje, mogla se s pravom uz namešteni osmeh i ljutnuti, čak i prijaviti šereta, ne bi bila prva.
Uglavnom, ako se još i uopšte pitate da li i kako da glasate na predstojećem referendumu, najsigurnije je zaokružiti tipično tinejdžersko "ne", ako ne želite da odustanete od iluzija o demokratskoj praksi slobodnog izjašnjavanja građana ili, kao u mom slučaju, iz straha da ne propustite i ovaj referendum, pogotovo što se u ovim talasima pandemije nikad ne zna da li vam je poslednji. Ili naprotiv, tinejdžerski i prvi.
Ali tu ionako možete samo da ga iskulirate ili iskanselujete onog ko pita šta biste s glasom koji nemate.
