>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Hudožestvenik libida

Jurij Hudolin, ‘Pastorak’ (Laguna, Beograd 2017): Iz svake pore ovog neveštog proznog konstrukta izbija filozofija alfa-mužjaka

Iako se sa korica samoreklamira kao ‘jedan od najboljih romana regionalne književnosti XXI veka’, roman ‘Pastorak’ Jurija Hudolina zapravo ne bi bio vredan spomena da nije jednog momenta koji, avaj, nimalo ne poboljšava čitalački sud da je reč o otužnom promašaju, ali (što devojci ni ovde ne poboljšava sreću) jeste zanimljiv u interpretativnom smislu. U redu, neko može reći da Jurij Hudolin ima i novijih romana od ovog, koji je izvorno objavljen 2008, ali činjenica da se ‘Pastorak’ pojavio u susedstvu (u Hrvatskoj 2014. u prevodu Jagne Pogačnik i prošle godine u Srbiji u prevodu Dmitra Belića) čini ga reprezentativnim za ovog pisca, kao i za, sudeći po oholoj reklami, ukupnu regionalnu scenu.

Ni ‘Pepeljugin sindrom’ (represije očuha prema pastorku), a posebno ne kulturološke tenzije i matrica odrastanja slovenačkog tinejdžera u istarskom selu, ne izvlače osnovni dramaturški konstrukt ‘Pastorka’ iz tušte i tme srodne bildungs post-yu proze i njenih ad nauseam repetitivnih opštih mesta. Štaviše, Hudolinov pristup je u mnogo čemu gori od proseka ovakve proze. Pripovedne perspektive se u njegovom romanu mešaju kao u kakvom pijanom špilu karata, nema zapleta ni pravih antagonista, dok bi po dominaciji nenaslovnog lika bilo adekvatnije da se roman zove ‘Očuh’. Roman nemarno podbacuje i kao ‘slika epohe’. Iako smešten na kraj 1980-ih, po obimu preduzetničke aktivnosti glavnog lika i stepenu korumpiranosti izvršne vlasti, policije i pravosuđa roman više odgovara tranzicionom i posttranzicionom nego poznosocijalističkom stanju društva. Isto tako, više odgovara matrici mafijaškog ili vestern žanra, jer izmišljenim istarskim selom samovoljno gospodari familija Čivitiko, i posebno Loris Čivitiko, očuh naslovnog pastorka i glavni siledžija u romanu.

Ono što neupitno izbija iz svake pore ovog neveštog proznog konstrukta jeste filozofija alfa-mužjaka ili biološkog determinizma koja se manifestuje kao pravo fizički jačeg na socijalnu dominaciju ostvareno agresijom i nasiljem; i kao pravo finansijski jačeg na lidersko mesto u kapitalističkoj spirali profita ostvareno takođe nasiljem i korupcijom. Dostojni partneri sadističkim predatorima su trajno pokorne žrtve kojima jedino vlada strah od batina, a sleduju im skrivili nešto ili ne, uz čudno odsustvo pobune i makar naznaka otpora. I evo tog najavljenog momenta koji opravdava naš analitički napor da se bavimo ovom psihološki naivnom i neuverljivom konstrukcijom: roman ‘Pastorak’ je idealan desadovski dramolet, posvećen, kao što su antičke tragedije i satirske igre bile posvećene Dionisu, nesputanom muškom libidu. I samo tako je moguće svariti tu repetitivnu bujicu permanentnog nasilja koja se kao povodanj valja i pretače iz stranice na stranicu slovenačkog prozaiste, skoro kao u De Sadovim erotskim fantazmagorijama. Red zlostavljanja i ponižavanja zaposlenih i najbližih srodnika nastavlja red fizičkog obračuna sa iživljavanjem i red kopulacije kao konačnog falokratskog trijumfa, sve to filovano nelegalnim širenjem lokalne poslovne imperije. Jedino što ovoj violentnoj doboš torti nedostaje jesu slojevi ratničkog trijumfa i alko-narkotičke hedonističke preteranosti.

Naravno, ovakvo tumačenje spada u red simboličkog domišljanja koje ne može, niti tome teži, da poveća vrednost ovom ispodprosečnom i naporno jednoličnom štivu. Vrednost ‘Pastorku’ nisu u stanju da ojačaju ni ponešto atipičan pripovedni ritam, sentencioznost pojedinih poređenja ili cinični sarkazmi koje je autor stavio u usta svom pohlepnom i destruktivnom istarskom dvometrašu, liku nesumnjivog crnotalasnog bekgraunda, ali, u stvari, jednom nesvesnom De Sadovom regrutu i konkvistadoru muškog libida. Ni opomena ni šok, ‘Pastorak’ je štivo kome je i autor ispao očuh ili otac više nego skromnog umeća.

1/1