>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Pod žrvnjem

Damir Karakaš, ‘Proslava’ (OceanMore, Zagreb; Booka, Beograd 2019): U novoj knjizi Karakaš je uneo višestruke izmene, ostajući ipak blizu onome što najbolje poznaje

Svojom postojanom produktivnošću Karakaš se izborio za mesto na čelu kolone tisuću šezdesetaša, tik iza neprikosnovene manufakture (pišem, dakle postojim) zvane Jergović.

Karakaševa prozna poetika do sada je bila limitirana ličnim iskustvom, posebno u romanima. U knjigama priča (‘Kino Lika’, ‘Eskimi’, ‘Pukovnik Beethoven’) demonstrirao je veštinu postepenog širenja kontekstualnog miljea priča, od lokalnog, ličkog, preko zagrebačkog, periferijskog do emigrantskog i gastarbajterskog. Romana ima tri tipa: prvi počiva na vlastitom emigrantskom iskustvu (‘Kako sam ušao u Europu’ i ‘Sjajno mjesto za nesreću’), drugi na traumi odrastanja u porodičnom miljeu (‘Sjećanje šume’) i završni, roman rekreativne imaginacije (‘Blue Moon’), na šetnji kroz studijski segment vlastite prošlosti.

Čini se da je time Karakaš iscrpeo taj empirijsko-evokativni model ‘prekopavanja’ po sebi. U novoj knjizi, ‘Proslava’, uneo je višestruke izmene, ostajući ipak dovoljno blizu onome što najbolje poznaje i gde se najsigurnije oseća.

Prva je promena protagonista. Umesto naratora u kome i žmurećki prepoznajemo autora, ‘regrutovao’ je vlastitog muškog pretka, ali ne biološkog prethodnika, sa kojim je teret traume tek dotaknut u ‘Sjećanju šume’, već njegovog oca (oca svog oca), sa kojim je u vidno polje Karakaševog pripovedača nahrupila sakrivena porodična povest. Milje, zavičajna Lika, ostao je prividno isti, sveden na elementarni nukleus: na porodičnu kuću i okolnu šumu, koja je zadržala obrise mesta zlokobnog i čudesnog. Ali vremenski časovnik je vraćen unatrag, od kraja Drugog svetskog rata, a četiri novele poređane su tako da se odmičemo unatrag u prošlost, tako da je i protagonista u svakoj narednoj noveli sve mlađi, svojevrsni Benjamin Button, koji devoluira od mladića do dečaka.

Krupna promena uselila se u stil i dramaturgiju ovih novela. Fokus na ratnu atmosferu, lišenost radnje zbivanja i introspekcija gotovo da su odstranili dijaloge, rekreiravši doživljajnu perspektivu pojedinca u graničnim situacijama, stil karakterističan za nekadašnju partizansku ratnu prozu i duge rečenice nekarakteristične za ovog autora. Pre nego istorija ili mržnja, surovost je ono što povezuje ove novele. Mladić žandarmerijskom naredbom prinuđen da ostavi svog psa u šumi da posluži kao obrok vucima ili čovek koji na leđima odnosi svog iznemoglog oca u planinu, kao usta više koja u doba gladi nema čime hraniti, akteri su jednog obrednog i žrtvenog konteksta koji neće prizvati čudo. Surovost je izazvana spolja, negostoljubivom klimom, teškim siromaštvom i ideološkom manipulacijom, što likove ovih priča čini nemoćnim žrtvama spoljašnjih okolnosti. I ovde se Karakaš promenio: od poklonika estetike šoka postao je autor koji ispoljava empatiju sa ‘topovskim mesom’ okolnosti.

Razumevanje ispoljava i prema junaku svoje prve novele. Njen protagonista je progonjeni ustaša koji se po okončanju rata krije nadomak svoje kuće odlažući trenutak predaje novim vlastima. Opravdava se rečima da on lično nije počinio nikakav zločin, te da je bio zaveden propagandom učenih ljudi iz grada koji su ciljano sejali mržnju među seljacima (‘Komunizam, to je kad brat jebe sestru’). Poetika redukcije redukovala je sećanje ovog lika, pa u njemu nema sećanja na zločine drugih ustaša niti doseže do pitanja svoje moralne odgovornosti. Takvo autorsko rešenje nije literarno nefunkcionalno, ali može biti ideološki problematično.

Svedenost naracije na tačku gledišta progonjenog koji strahuje za goli život i kome pitanja šta su činili drugi u uniformi koju i sam nosi ne mogu biti bliska u tom trenutku, donosi afirmaciju biologije opstanka. U naslovnoj noveli, došla je do izražaja karakaševska ogoljena otvorenost (predočava iskrenu narodnu oduševljenost Hrvata proglašenjem NDH). Takav pristup bi trebalo i dalje da deluje provokativno, barem za čitaoce koji cene Karakaša, kao što motiv nepatvorene seoske ljubavi u doba bujanja predratne mržnje deluje groteskno i sentimentalno u isti mah.

Da li se u ‘Proslavi’ krije zametak ublažavanja – što će u završnoj fazi postati dominantno u književnoj imaginaciji Mirka Kovača, još jednog od pisaca koji su počeli kao naturalistički autori zabačenih miljea, skloni osvetljavanju skandaloznog naličja ljudske prirode – ostaje da se vidi. Ciklus novela ‘Proslava’ za Damira Karakaša predstavlja inovativan i vešt iskorak, pitko minimalističko štivo dopadljivog, ali ne i visokog umetničkog dometa, koji je postigao ‘Sjećanjem šume’.

1/1