>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Maja i pčele

‘Moja majka je imala košnice, trmke, ali nije imala papir, razumeš. Nije znala da čita, nije znala ni da piše moja majka. Moje sestre su jednoglasno smatrale da majka svakako, naravno treba da se opismeni, i da napismeno ima da je pismena. I ja majci iznesem predlog…’

Pazi ovako, burazeru, počinje Brana Petrović. Moja majka Radovanka, zvana Maja, video si moju Maju, moja majka je pčelarka. Ali, da ti kažem, burazeru, takve pčelarke, takve umetnice i naučnice u kovanluku nećeš naći od Golije do Avale, nećeš naći, jer je nema. Možeš tražiti, bezbeli, jer tražiti je najljudskija delatnost. Ali naći nećeš. Jer je moja majka pčelinja i pčelarska akademija plus institut pčelarski. I akademik je moja majka u odeljenju pčelarskih nauka i umetnosti. Samouk akademik, naravski. Ali, može li biti samouk neko ko se od jutra do večeri bavi pčelama, a od večeri do jutra na njih misli. I tako četrdeset godina neprestano? Naš jezik ima reč samouk, i ona je uglavnom puna prezira i puna jeda. Puna je jeda uglavnom kad je upotrebljavaju akademici. Akademičarsko srce, u pravilu, ima pretkomore povezane direktno sa žučnom kesom. A moja majka je akademik čije je srce povezano direktno sa mednom kesom. Tamo gde ostatak čovečanstva luči žuč, moja majka luči med. Luči ga i kad je u Beogradu, samo treba da se skoncentriše. Znala je, čim vidi pčelu, koliko je pčela stara. Po boji pčele. Pčela zejtin boje znači da je pčela mlada, a pčela kad joj boja i krila ogrube, znači da je stara.

Ali, burazeru, moja majka nije imala ćagu za akademika. Imala je košnice, trmke, ali nije imala papir, razumeš. Nije znala da čita, nije znala ni da piše moja majka. Ja je nisam mogao naučiti, jer su moje metode ovde zastarele, onde previše makarenkovske, a i strog sam pedagog, razumeš, i ne mogu vrbovom šibom šinuti majku zato što nije uradila domaći zadatak. Moje sestre su jednoglasno smatrale da majka svakako, naravno treba da se opismeni, i da napismeno treba da ima da je pismena. I ja majci iznesem predlog. Ona kaže, a šta će mi to, hoće li mi od toga pčele biti bolje i kravlja vimena punija? Majo, zemlja nam je slobodna, stvara se bolji život i novi čovek, Majo, a to bez opismenjavanja neće da uspe, osim vrlo delimično, a maksimalno polovično. I krave će osećati našu pismenost, a o pčelama da ne trošimo zbora. Dobro, deco, ali nećete valjda ostavljati krave i pčele same, dok se ja budem podvrgavala opismenjavanju? Majo, ni slučajno, ja ti garantujem svojom i gimnazijskom knjižicom i časnom rečju da ću ja čuvati, musti, sir siriti, kace prati, surutku cediti, samo ti kreni na tečaj, azbukivjedi, ovaj život mnogo vredi, alfabetagama, ti si moja mama.

Ja sam preuzeo na sebe da majku opremim za školovanje. Kupio sam joj najbolju računaljku, sa raznobojnim kuglicama. Prve karbon krede, one četvrtaste i fabrički zašiljene, koje su iz Zagreba stigle u Čačak bile su njene, tri kutije kreda, toliko nije imala ni osnovna škola u Slatini. Dok su drugi polaznici i polaznice imali krpe za brisanje table, Radovanka Maja je jedina imala autentičan sunđer, lepo porozan, kad ga napojiš vodom, ceo dan može da briše, hrani se krečom, a ne goji se. Zvali smo ga bezgrba kamila. A tablu sam za polaznicu nabavio u Vrnjačkoj Banji, pravu polazničku tablu, šezdeset sa šezdeset santimetara, tamnozelena površina sa lepim belim pomoćnim linijama, potpazušna, staviš pod mišku i odmah te otvori u struku.

Krene Maja u školu. Posle prvih nekoliko dana, koje moram da zovem kriznim, jer su to bili, usladi joj se tečaj. Jedva čeka da ujutru krene. Čim uzme torbicu i pribor za pisanje i crtanje, krave muknu, ona ih pomiluje i kaže doći ću ja, slušajte Branu, pčelama se ne javlja, pčelinji jezik je ona znala, jedina od Starog Vlaha do Dobrudže, mogla je raditi kao tumač za pčelinji jezik, pčelama se ona javlja svojim znacima, koji su za nas smrtnike nedohvatljivi i neodgonetljivi. Pođe, dakle, moja majka Radovanka, pođe u Zadružni dom da se opismeni. Vidim, troše se krede, kreda po kreda, ja nabavim novo pakovanje, neka ga ima, za slučaj da bude morala pisati mnogo više, i za slučaj da, nedajbože, ponavlja tečaj.

Ide majka Maja Radovanka, ide tri meseca. Nakon tri meseca, dobijem ja koverat, preko pošte, donese mi poštar plavičast koverat, adresiran na moje ime. Iznad moga imena piše smrt fašizmu-sloboda narodu. Otvorim, unutra poziv. Poziv kao poziv, piše poziva se Branislav Petrović da dođe, i sad slušaj, na roditeljski sastanak majci Radovanki, rođenoj Ranđić, udovi Vlaisava Petrovića! Ali, nije taj poziv kao svaki poziv, nije: ima na onoj belini ispod teksta tri crte načinjene crvenim plajvazom. Znači hitan poziv. Znači, hitno nešto. Znači, majka ne uči dobro. Znači, majka možda ne pohađa redovno nastavu. Znači, majka se tuče sa drugim polaznicama ili polaznicima. Sto mi misli uzme glavu, svaka misao brigu umnožava. To što majka redovno ide od kuće, ne znači da majka ide i na tečaj. Mlada udovica, možda su joj dosadile krede, računaljka, možda majka eskivira učenje, možda švrlja po zidu učionice, možda beži od škole, možda ovo, možda ono.

Obučem se, sestre mi ispeglale pantalone, jeste, zakrpljene su, ali se to ne vidi, košulja bela, sivozeleni pulover, obujem se, u džep ubacim poziv i pravac na roditeljski sastanak. Na putu sretnem majku, gde ćeš, idem nešto da vidim kuma Nešu, dobro, nemoj dugo, neću dugo. Majka, kakva je uvek, pogladi me po glavi, to me smiri značajno.

Stignem u Dom, gde je direktor, pitam čoveka koji popravlja prozor na hodniku, direktor Vas čeka, druže Petroviću. Hvala, nema na čemu, druže Petroviću. Uđem kod direktora, dobar dan, druže direktore, evo dobio sam poziv za roditeljski svojoj majci Radovanki Petrović, vidim da je hitan poziv, ima tri crvene crte preko lista. Dobar dan, Brano, kaže direktor, evo sedni tu za ovaj veliki sto, hoćeš li cigaretu. Tu zapalim, malo se smirim, direktore, zašto je poziv hitan. Brano, ne brini se, sad ćemo. Kakav je ovo roditeljski sastanak, nema nigde roditelja? Ovo je individualni roditeljski sastanak, a to je sastanak samo sa jednim roditeljem, pojedinačni sastanak. Dobro, direktore, hoću da mi se kaže istina o mojoj majci. Sad ćemo, ponovi direktor, pa uzme veliki dnevnik, otvara ga polako, malo prelista i zaustavi se, te ga položi otvorenog na sto. Pogledam, vidim, na levoj strani lista na vrhu velikim slovima piše Petrović, a na desnoj strani na vrhu istim slovima piše Radovanka. Evo, pogledaj Brano, i povuče prstom s vrha prema dnu. I ja pogledam uz desni rub leve stranice, ocene pet, pet, pet, pet, pet. Levo od ocena vidim iz čega su petice: tanke kose crte, uspravne debele crte, povezivanje slova, sricanje reči, razmaci između slova. Onda pređem na desnu stranicu, isto desni rub: pet, crtanje, pet, pevanje, pet fiskultura! Jasno sve. Zašto ste me onda zvali, direktore? Pogledaj, Brano, na dnu stranice desne! Ja pogledam – jedinica! Pogledam iz čega, piše: vladanje! Bre, direktore, da nije neka greška ova ocena? Brano, nije, bre, greška ni omaška, ni kapric ničiji. Nije, časne mi reči i današnjega mi dana. Dobro, bre direktore, kako to?

Kako to, evo kako, bre, Petroviću: majka ti je, to znaš i sam, čisti genije! Radišna, radina, vredna. Ali je, bre, nemirna! Ništa joj, bre, ne možemo, toliki je taj njen nemir, bre, da smo joj dali iz svega petice, ali iz vladanja smo joj morali dati jedinicu! Malo porazgovarajte o njenom vladanju, to morate da rešite u kući, da tečaj i nastava ne trpe. Zato su ove tri crvene crte na pozivu.

Inače, shvatili smo da tvoja majka zna jezik pčela, a i rekla nam je da nije tačno ono što se priča, da pčela ne poznaje svoga gospodara. Poznaje ga, ali gospodar mora da zna pčelinji jezik. Ona ga zna, ona je, znaš bolje od mene, pčelarka i medarka. Ali je, ponavljam ti, Petroviću, jako nemirna, ne znamo kako da je skolimo, kako da je obuzdamo, ne znamo šta da činimo. Imamo i drugih polaznica udovica, znaš već, rat se tek završio, ali sa Radovankom se ni jedna udovica ne može ravnati po nemirnom ponašanju. Razmišljali smo o mogućim uzrocima i nemamo drugog objašnjenja do da su joj i radinost i nemir prešli od pčela.

1/1