>

novosti logo

Društvo Društvo

Neoliberalizam na respiratoru

Poput nekog pokvarenog starca razorenog bolestima neoliberalizam je završio na respiratoru i sada je jasno da poredak neće moći da opstane bez promene. Ili će prihvatiti socijaldemokratsku reformu, čime će inkorporirati novolevičarsku kritiku i sprečiti pobune globalne sirotinje, ili će skrenuti u novi korporativizam sa oblicima tehno-fašizma

Bauk koronavirusa kruži planetom. Sve sile posrnulog Sveta sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, i američki riđokosi pajac-plutokrata i ruski oligarh-car, kapitalistički komunista Xi Jinping i socijalistički papa Franja, francuski neoliberali i nemački ordo-policajci. Nastranu šalu na stranu, činjenica je da je virus označen kodnim imenom SARS-CoV-2 uspeo ono što svekolike radničke pobune i štrajkovi nisu uspeli decenijama, a to je da zaustave zahuktalu kapitalističku mašineriju, i prinude vlade najmoćnijih država da idu protiv sopstvene suštine -manijakalne proizvodnje i prodaje robe/usluga, odnosno ringišpila indukovane ponude i potražnje po cenu ljudskih života, održivih zajednica i prirode.

Žile kucavice globalne ekonomije su zakrčene, finansijska tržišta podrhtavaju, avio-kompanije su grubo prizemljene, dok se sloboda kao deklarativno vrhovna vrednost liberalizma (i u političkom i u ekonomskom smislu) u Zapadnom svetu nikad temeljnije u mirnodopskim uslovima nije (samo)dovela u pitanje.

Političke elite su u cilju sprečavanja pandemije, navodno zakuvane na pitoreksnim pijacama Vuhana, od četvrtine svetske populacije napravili zatvorenike, stavljajući ih u kućni pritvor. Sami građani zasuti pljuskom medijske paranoje i represije vlasti, rastrojeni su između slamke ustavno zagarantovanih prava i straha od smrti (srednja klasa), ili ako su nižeg klasnog statusa – između straha od gubitka posla/siromaštva i/li straha od smrti. No, uprkos nadanjima brojnih pravednika ovog sveta, koronavirus nije agens revolucije kog je Marks zaboravio da pomene niti tihi saveznik-ubica nemoćnih i obespravljenih, već bolest-dijagnostičar vremena u kom živimo. COVID-19 je svukao kožu sa naših kostiju i pustio nas da bojažljivo zurimo u skelet političko-ekonomskih struktura koje upravljaju našim odnosima i društvima, usporimo vreme i vizualizujemo razgranatu anatomiju nepravdi i nejednakosti koje se u tokom korona-krize vide bolje nego ikad.

Kako upokojiti Margaret Tačer

Toliko se dobro vide da je i torijevski premijer Velike Britanije Boris Džonson ideološki ‘progledao‘. Naime, post-konzervativni Džonson izjavio je gotovo revolucionarnu rečenicu (malo nam za sriću triba) da je kriza zbog koronavirusa pokazala da ‘društvo ipak postoji‘, referišući na (ne)slavnu izjavu neoliberalne ikone Margaret Tačer da društvo ne postoji, već samo pojedinci i njihove porodice. Nadamo se da Džonson ovu izjavu nije dao zbog toga što mu u samoizolaciji nedostaje ‘društvo‘ ili zbog toga što mu je strah od korona-smrti pomutio pamet.

Da su džonsoni ovoga sveta mislili ranije, pa čak i samo nekoliko nedelja ranije, smrtne i ekonomske posledice pandemije ne bi bile ovoliko katastrofalne. Za vladu Borisa Džonsona do skoro nije bilo društva, već naprosto ‘krda‘. Vodeći se ekonomističkom logikom kao kriterijumom za borbu protiv virusa, Vlada je planirala da pusti COVID-19 da hara čitavom zemljom, pokosi stare i nemoćne, a sve to kako ‘normalni‘ protok ljudi, robe i kapitala ne bi ugrozio ekonomiju zemlje, odnosno profite kompanija. Međutim, kada je stopa smrtnosti porasla toliko da država više ne može da ispoštuje društveni ugovor i garantuje živote građana, naprasno su se setili solidarnosti i – zajednice.

Ipak, famozni društveni ugovor, ta temeljna fikcija liberalnih demokratija, davno je prekršen. Decenijama ranije kada je proglašeno da društva u stvari nema, i kada je politika ispražnjena od (ideološkog) sadržaja postala sluškinja ekonomije, odnosno velikih korporacija. Upravo sada kada živimo (i umiremo) posledice pandemije, jasno se vidi koliko je carpe diem ideologija sebičnog individualizma devastirala sve javne institucije i učinila svet nespremnim za bilo kakve ozbiljne šokove.

Sa zdravljem se odavno pozdravili

U sumrak vojnici unose crne vreće u kamion i razvoze po okolnim mestima. Groblja u Bergamu su prepuna. U Španiji pripadnici nacionalne garde, tumarajući kroz napuštene staračke domove, skupljaju mrtva tela i voze u krcate mrtvačnice. Krematorijumi rade 24/7. Tradicionalni običaji sahranjivanja i odavanja pošte preminulom su - sahranjeni. ‘Bolnice‘ niču praktično ni iz čega - u konferencijskim salama, u parkovima, na stadionima, pa čak i u bibliotekama. U tri najteže pogođene evropske zemlje - Italiji, Španiji i Francuskoj - umrlo je više od polovine svetskih žrtava koronavirusa. Evropski zdravstveni sistem raspao se u paramparčad.

‘Neverovatno je teško. Imali smo lekare, medicinske sestre i druge radnike koji se razbole, zaraze… ali se vraćaju na posao kada se oporave. Pomalo sve podseća na one vojnike iz Prvog svetskog rata, koji su bili ranjeni ali bi se vraćali na ratište,’ slikovito objašnjava težinu situacije Filip Montravers, anesteziolog iz Pariza.

Čuvene evropske države blagostanja u kojoj je zdravstvo ponos i dika svakog stanovnika, odavno nema. Vlasti su godinama unazad urušavali javno zdravstvo na račun privatnog sektora zbog čega su lekari, vojnici na prvoj liniji fronta, gurnuti da vise na samoj ivici moralnog ambisa.

‘Ko živi, a ko umire odlučivaće se po godinama i zdravstvenom stanju pacijenta. Tako je u ratu‘, izjavio je jedan italijanski doktor.

Prema izveštaju Evropske komisije, nakon ekonomske krize 2008. godine, čak 22 članice EU smanjile su sredstva za naknade bolovanja, a najveće rezove uvele su države koje su bile najviše pogođene merama štednje: Grčka (-7.2% izdvajanja godišnje), Španija (-2.3%), Kipar (-1.9%), Irska (-0.9%) i Italija (-0.5%).

U SAD-u, otadžbini neoliberalizma, gde je zdravlje odavno privilegija bogatih, korona-kriza je prokazala svu košmarnost američkog sna. Sedamnaestogodišnji dečak iz Lanistera preminuo je od COVID-19 nakon što jedna bolnica u Kaliforniji odbila da ga leči, jer nije imao zdravstveno osiguranje. Prema izveštaju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, čak 27 miliona Amerikanaca nema nikakvo osiguranje, dok četvrtina Amerikanaca zbog finansijskih problema odlaže plaćanje zdravstvenog osiguranja.

Amerikanka Dani Askini, nakon što je testirana na COVID-19 i lečena nekoliko dana, zamalo nije dobila srčani udar pošto joj je ispostavljen račun od skoro 35 hiljada dolara.

Virus je uspeo ono što svekolike radničke pobune i štrajkovi nisu decenijama, a to je da zaustave zahuktalu kapitalističku mašineriju i prinude vlade najmoćnijih država da idu protiv sopstvene suštine

‘Bila sam prilično zgranuta. Lično ne znam nikoga ko ima taj novac‘, izjavila je za Time magazin. Ako ste bankrotirali u SAD-u, velike su šanse da je to zbog toga što niste mogli da platite sopstveno zdravlje, odnosno bazično održa(va)nje vašeg JA.

***

I što su države više odustajale od zaštite zdravlja svojih sugrađana, to je farmakoindustrija više profitirala. Pojedini od zarade nisu želeli da odustanu ni nakon početka korona-krize. Jedan proizvođač medicinskih uređaja brže-bolje je zapretio tužbom italijanskim inženjerima koji su pomoću 3D tehnologije ištampali nedostajuće ventile za respiratore. S druge strane, kada je reč o pronalaženju vakcina za virusne epidemije, privatni sektor nije bio toliko ažuran iako je često grabio ogromna sredstva iz javnih fondova. U poslednjih dvadeset godina bilo je nekoliko epidemija - Sars-CoV-1, Mers, Zika, Ebola – ali je samo vakcina za Ebolu odobrena, i to tek prošle godine. Rečnikom ekonomista (a ne lekara, jer su oni sekundardni), nema potražnje nakon što epidemija utihne.

‘Da nismo gurnuli istraživački program za vakcinu protiv SARS-a u stranu, imali bi mnogo više temeljnih znanja da razvijemo lek za ovaj novi, sličan virus‘, izjavio je nedavno Džejson Švarc, profesor na Jejlovoj Školi javnog zdravlja.

U svemu ovome nije nedužna ni Svetska zdravstvena organizacija. Tokom epidemije svinjskog gripa države su, po savetu SZO, masovno kupovale tamiflu, lek koji je reklamiran kao rešenje za posledice gripa, međutim, pravih dokaza da tamiflu zaista pomaže nije bilo, ali jeste oni da su eksperti koji su radili za SZO bili na platnim spiskovima farmaceutskih kompanija kao što su Roche i GSK.

Farmakoindustrija ni ovoga puta ne mora da brine. Ako će neko da zaradi od ove pandemije, to su oni. I tokom, ali i nakon – kada se zdravlje velikog broja stanovništva drastično uruši od fizičke neaktivnosti, stresa, siromaštva i usamljenosti. A sam bog zna koliko će koštati vakcina protiv virusa.

‘Farmaceutske kompanije vide COVID-19 kao poslovnu priliku koja se javlja jednom u životu‘, izjavio je Džerald Pozner, autor knjige ‘Farmacija: Pohlepa, laži, i trovanje Amerike‘.

Američki san pod svetlima Las Vegasa

I dok se lek ne otkrije ili virus suzbije, ko živ, ko mrtav - a ko sa privatnim medicinskim timom na usidrenoj jahti na Novom Zelandu, daleko od žarišta virusa. Naime, korona-kriza je razgolitila klasnu strukturu današnjeg globalnog kapitalističkog sveta, pa tako na braniku naših ekonomija svoje živote, pored lekara, rizikuju najsiromašniji radnici-udarnici u proizvodnji i uslugama, ali i nevidljivi jurišnici gig (‘tezgaroške‘) ekonomije koji nemaju nikakvu pravnu ni finansijsku sigurnost. Samo u Velikoj Britaniji tezgaroška ekonomija se udvostručila u poslednje tri godine i broji oko 4,7 miliona radnika. S druge strane Atlantika, 58,5 odsto zaposlenih Amerikanaca plaćeno je po satu, što znači da im odsustvo s posla neće biti nadoknađeno ni na koji način. Pitajte njih kako bez zagarantovanih zarada (makar one bile umanjene) preživljavaju ovu krizu, i da li mogu da priušte Netflix&chill u ‘samoizolaciji’.

‘Ovo je karantin belih okovratnika. Prosečni radnik pakuje i dostavlja robu, vozi kamion, radi za lokalnu vladu‘, naglašava jedan preduzetnik iz Majamija.

Procena Međunarodne organizacije rada je da bi predstojeća ekonomska kriza mogla da uveća broj nezaposlenih na svetu za 25 miliona, dok su neka još pesimističnija predviđanja da će samo u SAD-u posao izgubiti 50 miliona ljudi.

A znamo da onaj ko ne radi i ne zarađuje, ne može da plaća ni stanarinu. Upravo je priuštivost stanovanja na Zapadu – gde čak i zaposleni u Silicijumskoj dolini zbog visokih troškova rente spavaju u automobilima - najbolji pokazatelj grotesknosti socijalnog raslojavanja koje se odvija decenijama unazad.

Ipak, u doba korone, ne otpuštaju baš svi. Britanska privatna firma za iseljavanje ‘neplatiša‘ saopštila je nedavno da je angažovala dodatno osoblje jer mora da izbaci ‘rekordan broj stanara‘ – čak 138 tog dana kada su objavili saopštenje. Proizvodnja beskućništva nije ništa novo za zapadni svet. Procenjuje se da 700.000 u Velikoj Britaniji i EU živi na ulici, što je čak 70 odsto više nego pre deset godina. Na planeti Zemlji gotovo 1,8 milijardi ljudi su beskućnici ili žive u neprihvatljivo neadekvatnim uslovima stanovanja, prema podacima UN-a. Zbog zamrzavanja velikog dela ekonomije i sveopšteg zatvaranja stanovništva u izolaciju, beskućnici su dodatno izloženi gladi, bolestima i represiji policije.

U Las Vegasu, tom američkom hramu rasipništva i enormne potrošnje struje, gradske vlasti poslovično netrpeljive prema beskućnicima, konačno su tokom ove krize pronašle dom za njih – na parkingu pod otvorenim nebom. Svaki beskućnik dobio je svoju ‘kocku‘ od dva kvadratna metra, a da ne bi bilo nedoumica, odnosno mešanja, grad je belom bojom označio svačije mesto. Nikom nije palo na pamet da ove ljude smesti u prazne konferencijske sale samo nekoliko desetina metara udaljene od parkinga, ili neki od hotela u Las Vegasu koji zbog čitave situacije zvrje pustinjski napušteni.

‘Stanovanje je postalo prva linija odbrane od koronavirusa. Nikada do sad, dom nije bio pitanje života ili smrti u ovoj meri,‘ objasnila je specijalna izvestiteljka UN-a Leilani Farha.

Na braniku naših ekonomija svoje živote, pored lekara, rizikuju najsiromašniji radnici-udarnici u proizvodnji i uslugama, ali i nevidljivi jurišnici gig ekonomije koji nemaju nikakvu pravnu ni finansijsku sigurnost

***

S druge strane, superbogati strepe da će izgubiti pokoji miliončić, ali njihovi životi nisu ugroženi, jer na tržištu života vrede više – jednostavno, biće ‘otkupljeni‘. Tokom bega od korona-kalipse odvlače medicinsko osoblje sa sobom u samoizolaciju na egzotične destinacije u blindirane vile, ili drsko zahtevaju testove na koronu preko reda.

Dejvid Gefen, muzički magnat čije se bogatstvo procenjuje na 6,5 milijardi dolara, na Instagram je postavio fotografiju svoje jahte vredne 600 miliona dolara na kojoj se ‘samoizolovao‘, a sve to sa porukom ‘nadam se da ste svi bezbedni‘. Luiza Čikoni, u narodu poznatija kao Madona, suptilnija je dušica. Odlučila je da nam se obrati video porukom dok se brčka u kadi punoj ružinih latica, i saopšti da smo pred koronom svi jednaki i da koronu ne zanima koliko je ko bogat. ‘Korona je veliki izjednačitelj (na eng. equalizer)‘, veli Madona. Ne, dušo, to o čemu govoriš zove se revolucija.

Iako nas pandemija jednako pogađa, nismo svi jednako pogođeni. Ne treba zaboraviti i da je upravo transnacionalna klasa koja sebi može da priušti učestala putovanja sa jednog kraja sveta na drugi, virus prvobitno i proširila. A ispaštaju i ispaštaće – zbog slabe dostupnosti zdravstvenom sistemu – siromašni i nemoćni.

Bogate banke i korporacije – previše velike i povezane sa sistemom da bi im se dozvolilo da propadnu – ponovo će dobiti novac iz budžeta kao i nakon 2008, a biće im bačen i ‘novac iz helikoptera‘, kako je postupak štampanja novca centralnih banaka nazvao ideolog neoliberalizma Milton Fridman. Ovaj mehanizam kojim se novac stvara praktično ni iz čega možda najbolje govori o neodrživosti globalnog ekonomskog sistema i krizi/recesiji kao njegovoj inherentnosti. Pojedini radnici će zakačiti nešto od ove milostinje, koja je u ovom trenutku neophodna, ali dugoročno to neće biti dovoljno jer će posledice, pored socijalnih, biti i zdravstvene. Da li će neko finansirati think thank koji će izračunati broj ljudi preminulih samo od posledica lockdown-a i nadolazeće krize? Ne, reći će nam, nije precizno merljivo, ima previše varijabli – i ne isplati se.

Ti prokleti migranti!

Pandemija koronavirusa je uspela da osvesti i strukturalnu vezu migracija i odnosa kapitalističkog centra i njegove (polu)periferije. Ove godine, bogataši koji sezonski idu u svoje vikendice u Hemptons, gradić u istočnom delu Long Islanda, malkice su poranili. Bežeći iz virusom načičkanih megalopolisa poharali su sve hemptonske gradske prodavnice čime su uspeli dobrano da raspizde lokalno stanovništvo koje tokom leta servisira njihove potrebe.

‘Povrćka više ne može da se nađe u ovom gradu. Ti elitisti misle da pravila za njih ne važe‘, izjavila je jedna lokalka. Pored bahatosti, pojedini bogataši-emigranti su sa sobom doneli i virus zbog čega je panika među stanovništvom još veća, a nezadovoljstvo dovedeno do usijanja. ‘Treba spaliti sve mostove da ne dolaze‘, odlučan je drugi lokalac.

I dok Hemptonsima preti klasni rat, u Evropi je kriza bacila novo svetlo na ‘migrantsko pitanje‘ koje već godinama ugrožava političku stabilnost kontinenta. Nemački zdravstveni sistem, jedan od najboljih u Evropi, toliko je savio kičmu da i migranti lekari, uprkos tome što nemaju dozvole za rad, od sada mogu da pomognu u borbi protiv COVID-19.

‘Bio sam veoma srećan kad sam video da i ja mogu da uradim nešto u zemlji u kojoj živim‘, izjavio je 28-ogodišnji lekar iz Sirije Shadi Shahda koji je na Fejsbuku naišao na oglas lokalnih vlasti u Saksoniji.

Nemačka slično planira i u sektoru poljoprivrede, jer se bliži sezona žetve, a postoji opasnost od nedostatka hrane tokom krize za koju se i dalje ne zna koliko će trajati. Ekonomska nužda zakon menja, pa će tražioci azila verovatno dobiti priliku da i u poljima Nemačke dokazuju svoju vernost najmoćnijoj EU državi.

Dojče vele piše da je ozbiljan problem i u sektoru negovateljstva, jer oko 300.000 nemačkih domaćinstava zapošljava žene koje pružaju 24-časovnu kućnu negu. Pogađate, 90 odsto njih radi na crno i dolaze iz istočne i jugoistočne Evrope.

I druge evropske zemlje kao što su Austrija, Švajcarska, Velika Britanija i Italija, izuzetno su zavisne od uvoza radne snage, i to u sektorima čišćenja, nege, poljoprivrede i drugim oblastima gde se mnogo radi, a malo zarađuje. Sada kada se veliki broj migrantskih radnika vraća u svoje domovine, pitanje je kako će se njihov gubitak nadomestiti, i šta će to značiti za budućnost Evrope i odnosa centra i periferije. Da li će rasti cena rada, ili cena proizvoda, ili će napuštene istočnoevropske državice dobiti značajan demografski boost. Bilo kako bilo, sada je svima jasno da bez sirotinje sa Istoka, nema ni ‘zapadnog‘ bogatstva.

Ipak, ovo neće sprečiti uspon ksenofobije i galopirajućeg fašizma. Naprotiv, mržnja prema Drugom uglavnom je proizvod straha i nerazumevanja – koji sve više bujaju. Da bi se strah donekle smanjio ponekad je dobro staviti se u tuđu kožu. Stotinak srpskih državljana koje su krajem marta srpske vlasti strpali u centar za izbeglice na Paliću, sukobili su se sa vojskom i policijom zbog ‘nehigijenskih uslova‘.

‘Nas je u spavaonicama 40, nemamo tuš, nemamo gde ruke da operemo, na dušecima su tragovi krvi. Nisu nam dali sredstva za dezinfekciju, maske, niti rukavice,’ izjavio je jedan od njih. Čini se da uslovi nisu bili skandalozni dok su u njima bile izbeglice sa Bliskog Istoka. Hm, da, verovatno se samo čini.

Što je juče bilo ne(za)misliva utopija, danas je slamka spasa. Po celom svetu kapitalističke vlade nacionalizuju bolnice i kompanije pred propašću, stavljaju moratorijume na kredite i deložacije, prolongiraju plaćanje, garantuju plate…

No, u zaštiti izbeglica za sada je najdalje otišao Portugal koji je tokom pandemije koronavirusa svim migrantima i tražiocima azila dao sva prava koja imaju i portugalski državljani. Naravno, i ovde je pozadina striktno interesna, ali pozdravljamo. Kako su obrazložili u vladi, cilj je da se sačuva ‘javno zdravlje‘.

U međuvremenu, izbeglice i dalje pokušavaju da stignu do evropskih obala, ali sporije. Zlo se daleko čuje, iako se ne vidi. U izbegličkim kampovima nije lako održati fizičku distancu, ali o tome sada malo ko brine. Daleko od očiju kamera – daleko od srca.

Pukli i kondomi

Kapitalizam, globalni ekonomski sistem koji reprodukuje gotovo ceo svet, identitetski šarenolika zmija koja iznova preživa sopstveni rep - prepun je kontradikcija, a u doba krize, te kontradikcije cure ko iz otvorene rane. Jedna od interesantnijih jeste i to što kapitalizam zahteva (globalnu) saradnju i poverenje, jer je lanac proizvodnje dug i sadrži veliki broj karika, dok nas istovremeno gura u brutalne konkurentske ratove – između kompanija, privrednih grana ili radnika koji se bore za bolju poziciju. Naravno, i dužina lanca, ali i podsticanje konkurencije ima samo jednu svrhu – smanjenje troškova proizvodnje i povećanje profita.

Respirator, već sada medicinski aparat godine, ima kompleksan lanac proizvodnje i isporuke, jer su za sklapanje jednog komada potrebni delovi proizvedeni u Americi, Aziji i Novom Zelandu. Vlasnik jednog od najvećeg proizvođača respiratora, nemačke kompanije Dreger, izjavio je nedavno da potražnja za tom mehaničkom disalicom trenutno 10 puta nadmašuje svetsku ponudu.

‘Bila bi velika pretnja po čovečanstvo ako zabrane izvoz i prekinu taj globalni lanac’, izjavio je vlasnik firme Štefan Dreger, komentarišući opasnost od zatvaranja granica.

Posledice epidemije u Kini ubedljivo najviše potresaju svetsko tržište, jer su kineske firme proizvođači ogromnog broja delova i (polu)proizvoda, a sve to jer je proizvodnja u Kini (bila) najjeftinija. Svetu, a pre svega SAD-u, preti i nestašica lekova za hronične bolesti, kao što su upala pluća ili snižavanje krvnog pritiska, jer su farmaceutske kompanije svu proizvodnju komponenti za lekove prepustili upravo Narodnoj Republici Kini.

Zbog pandemije koronavirusa ‘pukla‘ je i proizvodnja kondoma, a stručnjaci navode da već sada fali oko 100 miliona komada – i to zato što je na sve tri fabrike u Maleziji koje proizvode kondome stavljen katanac.

‘Od sada će svuda vladati globalni manjak kondoma, a to će biti zastrašujuće. Posebno strahujem da, kada su u pitanju brojni humanitarni programi u afričkim državama, manjak kondoma neće trajati samo dve nedelje ili mesec dana, to može potrajati mesecima,’ izjavio je zabrinuto direktor malezijske firme Carex Bhd.

Ovaj efekat leptira ostavlja bez posla – i tek će ostaviti – milione radnika širom sveta, a pre svega u siromašnim zemljama u koje su države kapitalističkog centra ‘outsorsovale‘ svu proizvodnju. Bez primanja je ostalo više od milion tekstilnih radnika iz Bangladeša nakon što su modne marke – Primark, Matalan i drugi – otkazale porudžbine vredne 2,4 milijarde funti, uprkos tome što je više od polovine robe već proizvedeno. No, efekat mahanja famoznog leptirića nije isti na oba kraka - jedan je sistemski nadređen drugom.

‘U globalnom lancu snabdevanja odećom, dobavljači (uglavnom stacionirani u siromašnom delu sveta) snose sav rizik. Kupuju materijal, zapošljavaju radnike i izrađuju odeću, ali ne mogu da se naplate dok narudžba ne bude poslata. Ako brendovi otkažu postojeće porudžbine i odbiju isporuku, niko u Bangladešu neće biti plaćen‘, objašnjava Scott Nova, direktor WRC-a, Konzorcijuma za zaštitu prava radnika.

Umreženost globalne kapitalističke ekonomije – i to na način da najveći rizik snose oni koji dobijaju najmanji finansijski kolač – rastvara se pred nama u svojoj punoj klasnoj opremi kao čeljusti biljke mesožderke. Da li je korona antiglobalizacijski virus i šta će biti sa kolodvorima svetske trgovine, saznaćemo tek kada prebrojimo mrtve – i ljude, ali pre svega preduzeća.

Štrajk u ratu – mat u šahu

Političari širom sveta ponavljaju kako smo u ‘ratu‘ sa nevidljivim neprijateljem, a kao što to biva u svakom ratu, nacionalne fanfare gromko p(r)ozivaju na jedinstvo, poslušnost i zakopavanje ratnih sekira. Međutim, u tom ratu, neko treba i da bude pešadija.

‘Fabrički radnici su građani 24 sata dnevno, ali minus osam sati. Nije u redu da vidimo da nam je svakodnevni život zaštićen i garantovan raznim pravilima, ali kada prođemo kapije fabrike, onda smo na ničijoj zemlji‘, izjavila je Frančeska Re David, poverenica italijanskog sindikata Fiom-Cgil za fabričke radnike.

Umesto da radnicima omogući plaćeno bolovanje za vreme pandemije, Amazonov lanac prodavnica Whole Foods sugerisao je da oni koji imaju akumulirane plaćene slobodne dane, te iste dane ‘doniraju‘ svojim kolegama u problemu

I zaista, da li su manuelni/terenski radnici građani, ili su njihova prava (i životi) manje vredni u ovoj situaciji? Da li će na kraju ‘rata‘ dobiti ordenje za službu domovini i globalnoj ekonomiji, ili možda finansijske bonuse? Koliko će njih preživeti sve ovo, a koliko će dodatno proširiti zarazu zbog svakodnevnog putovanja do posla na kom su u kontaktu sa stotinama drugih ‘vojnika ekonomije‘.

No, možemo novčić prevrnuti i na drugu stranu. S obzirom na značaj održavanja privrede u vreme kada čudnovati virus tutnji svetom sejući strah, smrt i bankrotstvo, radnici su možda dobili i saveznika – ne iz ljubavi, ali svakako iz interesa, i uz žrtve, kao što to obično biva.

‘On je eksteritorijalno prolazio Evropom, bez pasoške kontrole… Tiho je klizio kroz gradove ratom razdirane Evrope noseći svoju smrtonosnu pošiljku ka oslabljenom neprijatelju…’. Ovako su pojedini nemački istoričari opisivali Lenjina koji je svojevrsnim vozom-karantinom 1917. putovao u revolucionarnu Rusiju. Interesantno je i da je Vinston Čerčil vođu Oktobarske revolucije nazivao ‘bacilom kuge‘.

Analošku doskočicu na stranu, činjenica je da je ucenjivački potencijal radnika širom sveta ekstremno povećan u ovim okolnostima, čime su delom smanjeni efekti urušavanja radničkih i sindikalnih prava decenijama unazad. Da li zbog toga ili straha od zaraze, štrajkovi i pobune se šire širom sveta. U Italiji već nedeljama izbijaju divlji štajkovi (wildcat strikes). Protestuju brodograditelji u Liguriji na severu zemlje, ali i radnici čeličane u Pulji na jugu. Negoduju zaposleni u supermarketima, skladištima i poslovima dostave. Zahtevi su različiti, od obustave rada, preko povećanja plata, do jačanja zaštite na radu.

U Papua Novoj Gvineji 4000 lekara se buni zbog nedovoljne zaštite od infekcije, a slično je i Džakarti, Hong Kongu, Islamabadu i drugim gradovima širom sveta. Čak i u SAD-u, gde su radnici generalno manje skloni štrajku, takođe bujaju protesti. Radnici Instakarta, tehnološke kompanije koja dostavlja namirnice, zahtevaju opremu za zaštitu od infekcije i bonuse za hazarderski rad koji obavljaju. Instakart zapošljava 200.000 ljudi, a zbog povećanja obima posla planira da angažuje još 300.000.

‘Astronomski profitiraju jer mi bukvalno rizikujemo naše živote, a istovremeno odbijaju da nam obezbede efikasnu zaštitu, značajnije plate i benefite‘, saopštili su radnici.

Bune se i u Fiat Krajsleru u Mičigenu, jer poslodavac nije obezbedio toplu vodu za pranje ruku. U Alabami vozači autobusa smatraju da nisu dovoljno zaštićeni od kontakata sa putnicima, dok su komunalci u Pitsburgu obustavili rad zbog straha od zaraze. U Amazonu, čija su skladišta među ‘najgušće nabijenim radnim mestima na zapadnoj hemisferi‘, radnici takođe štrajkuju, pokušavajući da objasne javnosti da delatnost kojom se bave, recimo to tako, i nije baš super-važna i neophodna u ovoj situaciji. Rečima jednog od njih u viralnom klipu snimljenom na radnom mestu: ‘Bez brige, i dalje ćete dobijati vašu jebenu Hello Kitty iPhone masku!‘

Daveći se u Amazonu

Međutim, najbogatiji čovek na svetu, ne čuje vapaje Amazonovih radnika, misli samo na nas, potrošače, i želi da dobijemo našu jebenu košuljicu za telefon. Kao Neo u Matriksu – on vidi samo brojeve. Kada bi izmerili i vizuelno ukrstili otkucaje srca i moždane aktivnosti Džefa Bezosa, osnivača Amazona čije se bogatstvo procenjuje na sada već 120 milijardi dolara, rezultati bi bili verna replika neuronskih titraja finansijskog tržišta i pulsa aktuelne teleologije kapitala. Bezos i njegov Amazon, visoko-diverzifikovana vertikalna monopolistička mreža onlajn prodaje, dostave, izdavaštva i koječega drugog, najvitalniji su deo kapitalizma u ovom trenutku. Za njih kriza nije vreme za samilost i povlačenje, već samo još jedna odlična poslovna prilika.

Kris Smols, predvodnik štrajka u Njujorku, ekspresno je dobio otkaz nakon pet godina rada u ovoj kompaniji. Dok restorani propadaju, a maloprodaja beleži ozbiljan pad, onlajn kupovina skače od šećerne sreće. Uprkos tome, Amazon škrtari sa pomoći svojim nezadovoljnim radnicima koji svakodnevno rizikuju živote dostavljajući hranu, lekove i dezinfekciona sredstva. Lanac prodavnica Whole Foods, u vlasništvu Amazona, umesto da radnicima omogući plaćeno bolovanje za vreme pandemije, sugerisao im je da oni koji imaju akumulirane plaćene slobodne dane, te iste dane ‘doniraju‘ svojim kolegama u problemu.

I dok radnici štrajkuju i prebacuju iz šupljeg u prazno, 56-ogodišnji Bezos u jeku krize je rešio da se počasti kućom na Beverli Hilsu od 165 miliona dolara. No, uprkos kolosalnoj zaradi koja raste iz dana u dan, izgleda da Amazonu i njegovom šefu ipak treba naša ‘pomoć‘. Naime, Bezos je osnovao Fond za pomoć Amazonu u koji je stavio 25 miliona dolara, ali uz poziv javnosti i građanima da i oni doniraju novac ‘radnicima i partnerima‘ Amazona kako bi mogli da pregrme ova teška vremena. Dobro ste pročitali, pomoć radnicima i partnerima Amazona, jedne od najmoćnijih kompanija na svetu, koja je samo u 2018. godini imala profit od 11,2 milijarde dolara za koji je platila porez u vrednosti od nula dolara.

Da li je sve ovo cinizam narcisa, beskrupuloznost oportuniste ili ratno profiterstvo? Neki bi rekli sva tri, a Bezos verovatno ono što i mi – capitalism in its purest form. Uostalom, 56-ogodišnjak uredno obrijane glave oseća žmarce globalne ekonomije u kostima, ume da namiriše pandemiju u vazduhu i pravovremeno reaguje. Početkom februara, tri nedelje pre nego što su svetska tržišta potonula zbog širenja koronavirusa, prodao je akcije Amazona vredne 3,4 milijarde dolara, čime je izbegao gubitak od 317 miliona. Slično su, trgujući insajderskim informacijama, uradili i pojedini članovi američkog Kongresa, međutim, brojke su neumoljive. Bezos je jedini među 20 najbogatijih ljudi koji nije u minusu otkad je počela kriza, tačnije, svoj račun je udebljao za dodatnih šest milijardi. Rečima kolumnistkinje Njujork posta Morin Kalahan, kada prođe pandemija svi ćemo živeti u Sjedinjenim državama Amazona. Pitanje je samo čija će glava biti ispod, a čija iznad duboke, mutne vode.

Bogovi su pali na teme

No, činjenica je da se na globalnom nivou dešavaju tektonski potresi koji brzinom kovida ruše ustaljena ekonomska i politička mišljenja i koncepte, vekovima utabane institucije, geopolitičke saveze, dobro poznate pojmove i njihov međuodnos, identitete ljudi i životne navike, spoj tehnologije i čoveka – ukratko, sve ono što smo percipirali kao ‘normalnost‘. Što je juče bilo ne(za)misliva utopija, danas je slamka spasa. Po celom svetu kapitalističke vlade nacionalizuju bolnice i kompanije pred propašću, stavljaju moratorijume na kredite i deložacije, prolongiraju plaćanje komunalija, garantuju plate radnicima, uplaćuju novac frilenserima i kulturnjacima, najavljuju univerzalni dohodak, probijaju dozvoljene granice zaduženja, štampaju pare nemilice – sa nevericom, ali gorkim saznanjem da tako mora.

Čuveno ‘magično drvo novca‘ izgleda da ipak postoji, a socijalizam je u redu kada treba spasiti (auto)destruktivni neoliberalni projekat. Uredništvo konzervativnog Economista čak tvrdi da je svet u ‘ranoj fazi revolucije‘, a statistike pokazuju da Vlade sveta troše višestruko više novca nego tokom krize 2008. godine, tačnije više nego ikada u istoriji. U tom duhu, da okrenemo naglavačke još jednu čuvenu izjavu Margaret Tačer i priupitamo: Da li je problem sa kapitalizmom to što u nekom trenutku ponestane tuđeg novca? I kada uopšte znamo da smo potrošili sav novac? Svet je u 2020. ušao sa dugom od 253 hiljade milijardi dolara, što je 322% svetskog BDP-a, a tek nam sledi ubrzanje. Da li smo svesni da se taj dug barona fon Minhauzena nikad neće isplatiti?

Recesija će najviše udariti SAD i Evropu što će dovesti do još većeg rasta nejednakosti i satiranja srednje klase. Ako vlade ponovo nametnu mere štednje kao nakon prethodne recesije, očekuje nas socijalna katastrofa, a potencijalno i nemir

Ne bismo se složili sa uglednim kolegama iz Economista da smo u ranoj fazi revolucije. Više bismo rekli da je na snazi faza razumevanja i prihvatanja – ko smo, šta smo, kakvi smo i gde smo se uputili. Tupim pogledom buljimo u ogledalo, prvi put vidimo sebe kao da smo van-sebe, i ne dopada nam se baš šta vidimo.

Siromaštvo i glad su postojali oduvek, ali smo ih blurovali, a licemerje prihvatili kao životnog saputnika. Od gladi svake godine umre oko devet miliona ljudi, dok se po davoškim samitima, uz razne đakonije na meniju, milijarderi i njihovi političarski partneri dogovaraju šta da urade kako se ništa ne bi promenilo - a da izgleda kao da se ipak nešto menja.

Nesiguran prekarni rad u kome smo nedovoljno plaćeni, sami, na tržištu, svaki minut svakog dana, bez prava da se razbolimo, bez prava da se borimo za sopstvena prava, svakodnevica je najvećeg broja globalne populacije. Ubeđuju nas da smo niko i ništa u Parizu, Londonu, Beogradu, Detroitu, Kigali, Buenos Ajresu, Pekingu… U svetu u kom živimo sindikati su neprijatelji ekonomskog progresa, dok su meksičke narko korporacije spasioci ekonomije sa svojom injekcijom krvavog keša u bankarski sistem. Džeparoši iz afričkih slamova su okoreli kriminalci, a menadžeri Iphone-a u čije smartfone je ugrađen robovski rad sedmogodišnje dece - to nisu.

Međutim, sablasni kosač majke prirode COVID-19 još uvek nije požnjeo sve plodove svoga rada, opasnost koja se nadvila još nije prošla, a inkubacija subverzivnih političkih procesa tek je počela. Rečima Tome Piketija, ‘nejednakost je ideologija‘, a ne prirodno ili pravedno stanje stvari. Sada to sasvim ogoljeno vidimo, i znamo da može i drugačije.

Nebo je predivno ovih dana. Zagađenje se drastično smanjilo otkad nema saobraćaja i teške industrije. Živimo eksperiment u kome smo istovremeno i subjekt i objekt.

Šizofreničar sa krizom identiteta

‘Nema sumnje da je problem anksioznosti nodalna tačka (nodalna tačka predstavlja mesto gde se kretanje ne odvija), na kojem se prepliću najrazličitija i najvažnija pitanja, zagonetka čije će rešenje baciti svetlost na naše celokupno mentalno zdravlje.’- Sigmund Frojd

Ipak, to što je pandemija COVID-19 pokazala strukturne probleme naših društava - fragilnost slobodno-tržišne ekonomije, slabo zdravstvo, obespravljenost radnika, preveliko oslanjanje na privatni sektor - ni u kom slučaju ne znači da će u narednom periodu teći med solidarnosti i mleko blagostanja. Kada ste u limbu preplavljeni anksioznošću, ni pakao nije daleko.

Prema procenama pojedinih stručnjaka, recesija će najviše udariti SAD i Evropu što će dovesti do još većeg rasta nejednakosti i satiranja srednje klase. Ako vlade ponovo nametnu mere štednje kao nakon prethodne recesije, očekuje nas socijalna katastrofa, a potencijalno i nemiri. Paralelno, to što će bogate zapadne zemlje stagnirati, uticaće da se jaz između Zapada i velikih azijskih ekonomija dodatno smanji, smatra Branko Milanović, ekonomista specijalizovan za pitanje nejednakosti.

Geopolitički, već dovoljno komplikovan, svet će ući u crvenu zonu. Zemlje NATO-a su dodatno poremetile odnose tokom ove krize. Nemačka i Francuska, najvažnije članice EU, optužili su SAD za grabežljivost prilikom nabavljanja respiratora, odnosno da američki agenti koferima novca zasipaju kineske fabrike otkupljujući čitavu proizvodnju. Situacija je posebno eskalirala kada je Tramp od nemačke farmaceutske kompanije CureVac pokušao da otkupi patent za lek od korone koji je u pripremi. ‘Prodaja ekskluzivnih prava na vakcinu SAD-u mora biti sprečena po svaku cenu. Kapitalizam ima svoje granice’, izjavio je tim povodom nemački ekspert za javno zdravlje Karl Lauterbah.

A da li svoje granice ima EU, ili će ih i formalno dobiti nakon što se još jednom rasparala kao stara zastava i tokom ove krize - ne znaju ni njeni najmoćniji čelnici. Pozitivno je što gore od ovog teško da može, ali i što neko kao Ursula fon der Lajen pominje svojevrsni Maršalov plan u cilju ’modernije, održivije i otpornije’ Evrope. Međutim, najbogatije države poput Holandije, poreskog raja zbog kojeg je samo prošle godine EU oštećena za 10 milijardi evra poreza, ili evroprofiterske Nemačke, odbijaju da podele nesreću sa svojim suevropljanima. S izbegličkom krizom pred vratima, i rastućim fašizmom u nedrima, EU kao spas ostaje samo ono od čega je decenijama bežala – antifašistički socijalizam. Čini se da raspad deluje realnije.

Strukturno geopolitički gledano, Italija je praktično bila prvo poprište sukoba Kine sa NATO-om, nakon što su kineske medicinske trupe uletele u vakuum EU tvrdičluka&hamletovštine. Čim je prva pomoć istovarena iz kineskog aviona, ministar spoljnih poslova Luiđi Di Majo izjavio je da to pokazuje da ‘na svetu ima ljudi koji žele da pomognu Italiji‘. U isto vreme, američki vojni avioni su iz Italije rutinski odneli pola miliona maski. Ne treba zaboraviti da je Italija najvažniji partner Kine u EU, a posebno od potpisivanja Memoranduma o razumevanju u maju prošle godine kojim su kineskim investicijama širom otvorena vrata.

SAD, svetski policajac pred penzijom ili lapotom, ne odustaje od sukoba čak i u trenucima kada se svet suočava sa zajedničkim neprijateljem. Pojačali su sankcije Iranu koji je među prvima propatio zbog korone, ali i u Jemenu i Siriji gde godinama bukte rat i glad, uprkos apelima UN-a da takvo ponašanje SAD-a ‘ugrožava opstanak sveta‘.

Takvo ponašanje ugrožava i geopolitičku poziciju same Amerike kojoj Kina diše za vratom. Komunizam je navodno kao pretnja odstranjen 1989., ali izgleda da se vratio fukoovski, u vidu hiperkapitalističke Kine koju vodi autoritarna liderska partija i koju marksistička doktrina zanima koliko Ameriku ljudska prava. Sukob ove dve zemlje, osim ako ih ne odvrate unutrašnji nemiri, poružniće svet u godinama pred nama.

A na jugu, u Africi, virus tek započinje krvavi pir. Prema svim predviđanjima, s obzirom na njene institucije i poziciju u svetskoj ekonomiji, kriza će Afriku gurnuti još dublje u dužničko ropstvo i ratove. Strani investitori su od početka pandemije izvukli više od 80 milijardi dolara što je, prema Institutu za međunarodne finansije, ‘najveći ikad zabeleženi odliv kapitala‘. Da se crnom kontinentu crno piše nagovestili su i francuski ‘stručnjaci‘ koji su uživo na nacionalnoj televiziji predložili da se baš tamo isproba dejstvo BCG vakcine.

‘Može biti provokativno, ali zar ne bismo trebali da testiramo ovu studiju u Africi gde nema maski, lečenje, opreme?‘, predlaže nam provokativni profesorski šeret Žan Pol Mira, šef intenzivne nege u jednoj pariskoj bolnici. Ipak, nismo dugo čekali na odgovor, i to na prvu loptu, prikladno, od trojice fudbalera, Samjuela Etoa, Didijea Drogbe i Demba BeA, tim redosledom:

‘Sram vas bilo, k…. sinovi.’

‘Afrika nije laboratorija za testiranje. Ovo su ponižavajuće i rasističke reči. Spasimo zajedno svet od ovog ludog virusa. Ne tretirajte Afrikance kao svinje, to je odvratno.’

‘Dobrodošli na zapad, gde belci misle da su superiorni i gde je rasizam obična stvar. Vreme je za pobunu!’

Ni sami bolje ne bismo rekli. Nažalost, budućnost kontinenta izgleda crno, i deluje da će je ponovo bojiti bogati belci.

Bauk tehno-fašizma

Bez njih krizu ne bi preživeli, a ekonomija bi se potpuno ugasila. Tek sad to vidimo. Komunalci koji brinu da se ne podavimo u sopstvenom smeću, radnici u proizvodnji, dostavi i prodaji hrane, negovateljke, apotekarke i medicinari koji nas bukvalno drže u životu, psiholozi i socijalne radnice, novinarke, čak i umetnici, i svi drugi čiji se rad potcenjuje i nipodaštava u ‘mirnodopska‘ vremena, a bez kojih ne bi ni bilo ‘naših načina života‘.

S druge strane, pokazalo se da su kapitalisti (‘poslodavci‘), ti veliki kreatori društvenog bogatstva, praktično na par meseci od bankrotstva. Još gore je saznanje da su državni sistemi disfunkcionalni bez privatnog sektora zbog nagomilanih resursa koje im je država, stvarajući i štiteći zakonski okvir za oplodnju kapitala, prvobitno i omogućila. Incestuozno isprepletani i upućeni jedni na druge pokušaće da izbegnu odgovornost za ekonomsku i socijalnu katastrofu koja nam sledi, a koja je pretila i pre pandemije, i tako sačuvaju sopstveni status.

‘Kad god je kriza, a u središtu nje Vašington, to je prilika za ljude kao što sam ja‘, slikovito je za Daily Beast objasnio jedan lobista koji je, prirodno, želeo da ostane anoniman.

Tramp se već sada, u ranoj fazi krize, bez jasne računice razbacuje federalnim novcem koji u rekordnim količinama grabe i ekonomski akteri koji ne trpe veliku štetu. Međutim, poredak neće moći da opstane bez promene. Ili će prihvatiti socijaldemokratsku reformu, čime će inkorporirati novolevičarsku kritiku koja je ojačala prethodnih godina i sprečiti pobune globalne sirotinje, ili će skrenuti u novi korporativizam sa oblicima tehno-fašizma.

Iako se vreme prividno usporilo, brzina donošenja političkih odluka i njihova implementacija, ekstremno se ubrzala, a posledice toga ćemo živeti u godinama pred nama. Svet je džinovska laboratorija, a količina podataka koje u ovom trenutku ostavljamo na izvolte vladajućim elitama, pod izgovorom bezbednosti, vratiće se nam se kao bumerang. Čini se da ćemo, nahranjeni panikom, bez veće borbe predati i poslednji otisak suvereniteta naših tela i umova. Tačnije, neće nas niko ništa ni pitati. Panoptička transparentnost građana naspram navodno neophodne tajnosti poslova onih kojima smo prepustili da nas vode, razoriće do kraja podelu na javno i privatno. Naime, sve naše privatno (čak intimno), istovremeno je i javno, odnosno političko, jer u eri virusa, (bio)terorizma i oštrih klimatskih promena nema mesta tajni – sve je pretnja po (nad)nacionalnu bezbednost, glasiće retorika vladajućih.

Sofisticirana kontrola dovešće do dodatne parcelizacije javnog prostora i hijerarhije građana, odnosno podele na one koji će moći da se kreću na određenim mestima u određeno vreme – i pod određenim uslovima. U Velikoj Britaniji ministar zdravlja već je pokušao da uvede ‘pasoše‘ za one koji su stekli ‘imunitet‘, američke bolnice ‘razumno‘ zaključuju da osobe sa određenim bolestima ne treba lečiti od COVID-19, u Bugarskoj dronovima mere temperaturu Romima, dok Kinezi već dugo raspolažu ekstremno kreativnim masovnim sistemom nadzora koji sada usavršavaju.

‘Mere donete u vreme krize, mogu tu istu krizu i da prežive. Vanredno stanje ume da potraje. Vlasti se naviknu na novu moć‘, upozorava nas Edvard Snouden.

U ova anksiozna vremena svi pričaju o revoluciji, a slabo ko o mogućnosti kontrarevolucije i padu u digitalno varvarstvo. Vaše siromaštvo je pretnja po bezbednosti naših društava, i to ćemo Vam objektivno, matematički izračunati. No hard feelings, reći će. Ovakav scenario bi nas dodatno gurnuo jedne od drugih, da budemo podozrivi, ostanemo online i proizvodimo još podataka za svoje gospodare - budemo im na klik oka daleko. Put korporativnog fašizma popločan je biometrikom, i cilj mu je klasno društvo pretvoriti u kastinsko.

Starac, roblje i more

Međutim, stvari ne moraju da idu u tom pravcu, jer strukturni uslovi za promenu paradigme nikad nisu bili bolji. Velike krize često donose i novu energiju i solidarnost među ljudima, a ovoga puta tu je i kolektivno saznanje, čak među pobornicima sistema, da je globalni ekonomski sistem postao previše autodestruktivan, ugrožavajući opstanak i ljudi i planete.

Neoliberalizam je pokvareni starac razoren bolestima i unutrašnjim konfliktima kojeg je COVID-19 strpao na respirator. Klimatske kataklizme tek dolaze. Požari širom sveta, globalno zagrevanje, topljenje Antarktika, postmodernizam godišnjih doba – sve smo to zaboravili kad nam je virus ubačen u sistem. S obzirom na sve umreženije odnose čoveka i prirode, zoonotske bolesti postaće sve češće, pa epidemije mogu postati i redovna pojava, smatraju pojedini stručnjaci. Pretnja ovih ‘viših sila‘ nateraće Vlade na fortifikaciju društava. Paradoksalno, ekstremno siromaštvo i bolest na taj način mogu postati preveliki ‘trošak‘ koji treba ukloniti, ne iz pravdoljubivosti i brige za ugrožene, već oportunizma. Takođe, ispada da je dugoročno isplativije da proizvodnju vakcina kontroliše javni nego privatni sektor, kao i da su svi građani u jedinstvenom sistemu socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

S aktivne strane promene, napupalo siromaštvo i prekarna anksija će neminovno dovesti do pobuna širom sveta, a ako budu dovoljno radikalni, vladajući će morati da prave ustupke. Javno i svima dostupno zdravstvo, univerzalni dohodak, pravo na adekvatno stanovanje, pa čak i blindiranje određenih radnih prava - nisu nemogući ciljevi ukoliko građansko-radničke interesne grupe izvrše adekvatan pritisak na sistem.

U toj (r)evoluciji subjekt je konfederalan, ali konačno umrežen, i to ne ideologijom, već zajedničkim interesom. Koristiće geopolitički haos, pucanje sistema na ključnim mestima, ali i to što postoji konstantna pretnja novog ‘spoljneg neprijatelja‘. Kriza može da postane permanentno stanje, a već smo videli da u krizi ne može bez radnika, i to pre svega onih najpotcenjenijih, bez kojih bi sve stalo.

Svet je trenutno u bermudskom trouglu. Od državnog aparata i njegovog priklanjanja – ili radnicima ili korporacijama - zavisiće infrastruktura post-koronijalnog sveta. A državni aparat neće postati progresivan sam od sebe.

Kada je brod u plamenu i robovi koji veslaju imaju interes da ga spase. Ali to ne treba da ih spreči da nakon vatrene stihije, kada okovi na tren spadnu, njihovi gospodari ne zaplivaju s ribama.

1/1