>

novosti logo

Piše Dejan Kožul

Šabačka zona optimizma i slobode

‘Zona Novog optimizma’ naziv je programa održanog u Šapcu drugu godinu zaredom. ‘Šabac se pokazuje kao otvoreni grad za sve aktiviste, umetnike i druge društvene delatnike koji su proterani iz svojih sredina zbog javnog angažmana, profesionalnog rada i vrednosti od kojih nisu hteli da odstupe’, kaže Branislav Grubački Guta

Otkako je Srpska napredna stranka u Srbiji preuzela vlast, prvo na najvišem nivou, postepeno su počeli padati i gradovi, uključujući i glavni, Beograd. Potpuna kontrola značila je i potpuno podčinjavanje života, uključujući i onaj medijski i kulturni. Život podvučen SNS-om, u svakom smislu, gasio je raznolikost i prilagodio je vladajućoj stranci i njihovom pogledu na stvari. Stoga se sredine u kojima SNS nije na vlasti posebno ističu, uglavnom time što su često meta napada vladajućih. Šabac je jedan od takvih gradova. Iako je pojedinačno SNS na lokalnim izborima osvojio najveći broj mandata, vlast u Šapcu su formirale opozicione stranke. Tu je u kontinuitetu na vlasti koalicija okupljena oko stranke Zajedno za Srbiju, sa gradonačelnikom Nebojšom Zelenovićem na čelu.

Tribine u okviru ‘Zone’ tri su dana pratili nacionalistički ispadi, vređani su učesnici uz skandiranja ‘Ustaše’, ‘Aco Srbine’ i ‘Kosovo je srce Srbije’. Kako nije bilo neke žustrije reakcije, provokatori su brzo napuštali tribine, koje su potom nesmetano nastavljene

I kao da to nije bilo dovoljno, nego su se odlučili da od svoje sredine naprave primer za sve ostale gradove. Šefica pozorišta postala je Minja Bogavac, koja u Šapcu postavlja predstave kakve su u Beogradu nepoželjne, na čelo Narodnog muzeja postavljena je istoričarka umetnosti Nela Tonković, koja je prethodno proterana sa mesta direktorke Savremene galerije u Subotici i nakon čijeg je imenovanja čak bilo prozivki da grad Šabac preferira ustaše, a grad je tokom ovog leta i definitivno postao neka vrsta slobodne zone. U toj slobodnoj zoni poslednjih dana jula i početkom avgusta održano je niz tribina, izložba karikatura, predstava, pričalo se o slobodi medija, jeziku i nacionalizmu, a sve to pod etiketom ‘Novog optimizma’, pokreta koji je u Zrenjaninu pokrenuo Branislav Grubački Guta, koji je dugi niz godina, posebno za vreme Miloševićeve vladavine, vodio ‘Zeleno zvono’, pozorišni klub i svojevrsni nezavisni kulturni centar.

Ovo je druga godina zaredom da je u ovom gradu održan društveno-angažovani program pod nazivom ‘Zona Novog optimizma’, a kao razlog Guta navodi da je Šabac trenutno jedini grad u Srbiji ‘gde se uopšte mogu organizovati događaji poput Zone Novog optimizma, gde se otvoreno i kritički govori o svim društvenim temama i sučeljavaju različita mišljenja’.

- Grupa ljudi koja je učestvovala na svih pet tribina, od 28. jula do 1. avgusta, mogla je da se okupi jedino tu, u slobodnom gradu. Šabac se već nekoliko godina pokazuje i kao otvoreni grad za sve aktiviste, umetnike i druge društvene delatnike koji su proterani iz svojih sredina zbog javnog angažmana, profesionalnog rada i vrednosti od kojih nisu hteli da odstupe. Budući da sam i sam prognan iz rodnog Zrenjanina, ideju da lani u Šapcu napravimo prvu ‘Zonu Novog optimizma’ video sam kao pravu priliku da se okupimo na jednom mestu i pošaljemo poruku solidarnosti svima koji su u ovom trenutku ugroženi zbog borbe za slobodu i demokratiju - govori Guta.

Ovakva situacija otvorila je prostor brojnim ljudima. Minja Bogavac i Nela Tonković su, možemo reći, uvezene. U situaciji kad sredine poput Šapca drastično gube ljude jer odlaze u veće gradove ili čak i van države, doći ili vratiti se na neki način u Šabac ima dodatnu težinu, a to je, za sada još uvek delimično, učinila i Marija Ratković, teoretičarka medija i kulture. U rodnom gradu čak i lakše diše nego u Beogradu.

- Politički, uvek se trudim da izbegavam privilegije koje se dobijaju rođenjem, pa tako i ovu da sam rođena u gradu koji danas nosi epitet ‘jedini slobodan’ - objašnjava za Novosti.

- Sa druge strane, uvek volim da istaknem da su moji roditelji i babe i dede šarolikog porekla, iz Like, Banije i sa Korduna, Kvarnera, iz Crne Gore i drugih mesta, izabrali da se nastane u gradu koji je nudio mogućnosti za život, rad i, zašto da ne, moje srećno detinjstvo. Primećujem da od Minjinog, a zatim i Nelinog dolaska pre svega dobijaju mladi u Šapcu, i to je trag koji je neizbrisiv. Šansa da srednjoškolci mogu da se upoznaju i da blisko sarađuju sa istaknutim profesionalnim veličinama iz oblasti kulture jeste enormna komparativna prednost. Mislim da je Šabac ‘Novom optimizmu’ doneo novi optimizam, jer je jako bitno da postoji sredina koja je optimistična u vezi sa budućnošću - ističe Ratković.

Napominje da u Šapcu postoji kontinuitet koji je doveo do toga da danas kulturni delatnici prepoznaju Šabac kao prostor slobode.

- Ulaganja u kulturu obično ne daju odmah rezultate, ti rezultati su izgradnja budućnosti koja se nekad meri decenijama, a mogu da se sruše u trenutku jer je za kulturu i umetnost bitan kontinuitet. Šabac nije bio u fokusu dok stanje u državi nije postalo apsurdno - dodaje Ratković.

Navodi da se u Šapcu pre deset godina mogao videti projekat ‘Jednog dana’ Milice Tomić, koji se direktno tiče uspostavljanja kontinuiteta antifašizma, zatim ‘Istorije u raspravi’ Vahide Ramujkić, pa onaj Andree Palašti o holokaustu…

Svi gosti Šapca u poslednjih deset ili dvadeset godina donosili su i nastavljaju da donose ogroman simbolički kapital. Kultura ne može da se ukrade, presadi odnekle i da uspe, mora da se neguje kontinuirano – ističe Marija Ratković

- Šabac ima rezidens program za vizuelnu i književnu scenu, književni konkurs preko 20 godina, samo ja sam radila više od deset izložbi i radionica koje se tiču i feminizma, i političke umetnosti, i društvene kritike, i rasprava o nezavisnoj sceni, kulturi sećanja i kulturnoj politici - kaže Marija Ratković.

Ali ni to nije sve. Šabac je grad koji danas finansira projekte alternativne umetnosti ili andergraunda, žurke u muzeju, koncerte eksperimentalne muzike i strit art…

- To ne dolazi političkom odlukom, nego zato što postoji infrastruktura, pre svega ljudi poput Igora Marsenića, apstraktnog slikara poznatog van granica zemlje, Branka Džinovića, jednog od najpoznatijih stručnjaka savremene harmonike u Americi, Maje Mirković koja je kostimografkinja svetskog renomea, istoričarke Sanje Petrović Todosijević i svih ljudi koji su radili u svetu, a tu ubrajam i sebe. Svi gosti Šapca u poslednjih deset ili dvadeset godina donosili su i nastavljaju da donose ogroman simbolički kapital. Kultura ne može da se ukrade, presadi odnekle i da uspe, mora da se neguje kontinuirano - ističe naša sagovornica.

Sad je i više nego jasno zašto se ‘Zona Novog optimizma’ održava baš u Šapcu. Tri dana zaredom tribine koje su se održavale u okviru ‘Zone’ pratili su nacionalistički ispadi, vređani su učesnici uz skandiranja ‘Ustaše’, ‘Aco Srbine’ i ‘Kosovo je srce Srbije’… Kako sa druge strane nije bilo žustrije reakcije, provokatori su brzo napuštali tribine, koje su potom nesmetano nastavljene. Tri dana su dolazili, a na zatvaranju ‘Zone’ nisu se pojavili. Guta tvrdi da je reč o grupi beslovesnih mladih ljudi ‘koja nije imala jasnu predstavu o tome šta se dešava na trgu, o čemu govore tribine, ko na njima učestvuje i zašto je to važno’.

- Reći da se radi o desničarima je pojednostavljivanje, desničari imaju nekakav skup ideja, ma koliko one bile retrogradne i štetne za jedno društvo. Ovu grupaciju sa desničarima donekle povezuje navijački nastup, ali ovde se radi o navijačima režima, koji su uzvikivali tek nekoliko međusobno kontradiktornih parola. Iz svega što su izrekli jedino je jasno da se radi o plaćenim navijačima Aleksandra Vučića. Veoma je opasno za društvo kad postoji stranka čiji je imperativ da ometa i prekida svaki skup na kome se slobodno govori i kritikuje autokratski režim. Stranka kojoj je trn u oku i jedan jedini slobodan grad, a upravo u to smo imali prilike da se uverimo u Šapcu. Nisu nas uplašili konkretni prekidi tribina na Gradskom trgu, ali sve nas treba da zabrine što ovaj teror očigledno neće prestati dok ne budu pokoreni i poslednja mesna zajednica i kućni savet - upozorava naš sagovornik.

Sličnog stava je i Marija Ratković, koja ističe da nije reč o spontanom desničarskom revoltu, pa čak ni političkom. Na jednoj od tribina čak je i transparent koji je nošen okrenut naopako, a ‘ako neko nosi transparent natraške, teško da živi za tu ideju’.

- Demokratija podrazumeva i prihvatanje različitosti, slobodu izražavanja za sve, a ne samo istomišljenike, ali bitno je i artikulisati mišljenje i javno ga reći, a ne dovikivati iz prikrajka. I navijač i bot i desničar, a zanimljivo je da nije bilo žena među njima, postaju politički subjekti tek onda kad počnu da misle svojom glavom, analiziraju ili predlažu nešto, a ne kad rade šta im se kaže. Mislim da mi na nivou grada moramo da imamo neki minimum konsenzusa oko toga šta je interes svih bez obzira na to kako glasaju – funkcionalna kanalizacija, gradski prevoz, zaštita od komaraca, javno zdravlje, obrazovanje, besplatni sadržaji za decu i mlade – i da se dogovorimo da je istupanje protiv toga, a recimo u ime spoljne politike, nebeskih ideala, religije ili likovnog ukusa autodestruktivno. Ne želim da se ikad više gine za Srbiju, već da se dostojanstveno živi i u selu i u gradu bez obzira na rasu, klasu, rod, religiju ili seksualnu orijentaciju. To nije pitanje levih politika, nego zdravog razuma - kaže ona.

Šabac je za sada najdalje dogurao na tom putu i sasvim je izvesno da će mu i dalje podmetati kamenje pod točkove. Ali može li baš ovakav Šabac biti primer za ostale gradove, manje ili veće? Može li ovakav Šabac biti generator promena? Marija Ratković ističe da to zavisi pre svega od drugih sredina, ali da nije optimistkinja.

- Prošli smo kroz opaku retradicionalizaciju i nisam sigurna kako da izađemo iz okvira nacionalističkog shvatanja nacionalne, ali i savremene kulture. Daću samo jedan jučerašnji primer: kad se zvanični mediji bave životom i delom Ksenije Atanasijević, prve univerzitetske profesorke, oni nisu u stanju da koriste ženski rod, već pišu ‘profesor’ jer SANU u 2019. godini ne priznaje rodno senzitivan jezik, ali zato kad se njenim radom bave feministički kolektivi ili autorke, istorijske činjenice odjednom dobijaju emancipatorni karakter. Dok se mnogi busaju srpstvom, dizajnerka Jana Oršolić godinama radi ćirilične fontove i besplatno ih ustupa svima, to je za mene prava ljubav prema domovini, a ne nacionalističko divljanje i zavada sa susednim zemljama.

Dodaje da je istinska savremenost na margini u Srbiji.

- Prenos predstava sa Bitefa za celu Srbiju nije pravilo već izuzetak kad dođe Jan Fabr, savremena muzika je getoizirana na jedan program u večernjim časovima, emisije o kulturi su dosadne i meni koja se bavim kulturom. Ne može kulturu i umetnost države da nosi entuzijazam pojedinaca ili nezavisne scene. Mi svi da se skupimo ne možemo, niti je naš posao, da organizujemo retrospektivu Marine Abramović – neka umetnost podrazumeva ogromne produkcijske troškove i prostore koje imaju samo institucije. Ali čak i od dolaska Marine Abramović, najveće dive performansa, može da se napravi provincijski vašar, da se ona svojata, voda po medijima, da se predstavlja kao Srpkinja ili Crnogorka, a njen rad tumači iz retrogradnih političkih pozicija ili da se njeno delo koristi za kulturnu hegemoniju u regionu ili pak kao element turističke ponude. Politika boji svaki događaj i moja je želja da mi u gradovima imamo jake lokalne zajednice ili čak razne institucije sa sopstvenim politikama, a ne da svi budemo u senci master narativa srpstva, dinarizma, svetosavlja i sličnih izmaštanih tradicija - govori Ratković.

Sedam odsto novca iz gradskog budžeta izdvaja se za kulturu u Šapcu, što je deset puta više u odnosu na onaj koji se izdvaja iz državne kase. I nije samo do novca. Da ga je i više iz državne kase, on ne bi podsticao tu vrstu debate i kritičke svesti kao u Šapcu. A to bi trebalo biti nešto sasvim normalno.

1/3