>

novosti logo

Aktiv Aktiv
Piše Darko Suvin

Šta da se radi?: prvi korak (I/II)

Važno je što nam povest postavlja pitanje – o našoj sadržini ili svrsi u društvima ubrzavajuće nesigurnosti, uključivši tu i našu nesigurnost – koje mi kako god znamo moramo formulisati što je moguće oštrije, jer ćemo na njega odgovoriti vlastitim životima

Ovaj esej ima za pretpostavku moje spise o današnjem nekro-kapitalizmu, koje sam pokušao sažeti u članku ‘Where Are We: And a Radical Way Out’, https://independent.academia.edu/DarkoSuvin/Papers. Voleo bih da čitaoci znaju i za njega.

Ko god se ne nada, neće naći neočekivano; naporna je

potraga za njim, i pristup njemu.

Heraklit, 540.-480. pre nove ere

Pitanje koje preplavljuje vekove i koje mora dovesti do

borbe, pre ili kasnije, jeste: narod protiv banaka.

Lord Akton, 1881.

Zašto dobri nemaju tenkove i avione?

Breht, 1940.

1. Gde smo

Izgleda da je ljudima potreban smisao za povest

uporediv sa smislom za pravac koji imaju ptice

selice…. Možda je enormni duhovni magnetizam

Marksovog dela objašnjiv njegovim otkrićem povesnog smisla.

Viktor Serž, beleška iz dnevnika 3/1/1944.

1.1. TINA i WHOA

Studija Univerziteta Džons Hopkins iz 1988. godine pokazala je kako je povećanje nezaposlenosti od jednog procenta u SAD dovelo do 37.000 smrtnih slučajeva (od kojih 650 ubistava), broj pacijenata u duševnim bolnicama povećao se za 4.000, a broj zatočenih u zatvorima za 3.300 (Barneth and Cavanagh 292.). Ukoliko pretpostavimo odnos u srazmeri 1:23 između SAD-a i ostatka svetske populacije 2012. godine, to bi značilo da bi povećanje nezaposlenosti od jednog procenta – ostavivši sve druge posledice po strani – dovelo do 850.000 smrtnih slučajeva godišnje, koji bi se drugačije mogli izbeći. Naravno, statistike SAD-a ne mogu biti prosto prenesene na ostatak sveta, okolina je drugačija: posledice bi mogle biti, recimo, duplo manje ili duplo veće. Ali ukoliko tome dodamo rezultate neposrednih ubistava tokom više tuceta ratova koji su usledili posle 1989. godine, a zatim glad i bolesti koje su ih pratile, doći ćemo do zapanjujućih cifara kojima se meri ljudska beda. Čak i oni koji su fizički pošteđeni, po pravilu su duboko povređeni mentalno.

Poslednjih 40 godina između 1.000 i 2.000 miliona ljudi živi u najdubljoj bedi, a većina preostalog čovečanstva neumitno pada u nju, dok je razaranje životne sredine izvan svake kontrole. Umesto da olakša život, kreditni sistem se čudovišno proširio i postao glavna poluga za prenos bogatstva od nižih klasa ka elektronskim kasama super-bogatih, a prati ga razvlaštenje stvaralaca pomoću biopiratstva, autorskih prava, patentiranja i licenciranja. Ukratko, živimo u vremenima duboko obeleženim aurom beznađa, sa zatvorenim horizontom večno propadajućeg brutalnog kapitalizma. Trenutno mega-uništavanje i dugoročne posledice vučje kapitalističke ideologije, zajedno sa očajanjem koje iz njih izvire, striktno su analogni nuklearnom trovanju okoline na Ostrvu tri milje, Černobilju i Fukušimi, kao i Azijsko-Afričkim ratovima za imperijalnu moć: bilo kojom cenom da su naplaćeni u ljudskim životima ili patnjama, bilioni profita ne smrde (non olet). Ugnjetavanje, eksploatacija i ponižavanje oko 95 procenata svetske populacije, koji su na putu da postanu pravi proleteri opremljeni samo svojim mišićima i moždanim naborima na prodaju kako bi na bilo koji način preživeli, postaje sve više neizdrživo.Ta gornjostaleška Gvozdena + Teflonska Peta intelektualno se opravdava tako nesrazmerno besmisleno da se često njoj u prilog jednostavno i ne argumentuje, već se naprosto tvrdi: ‘Ono što ja definišem kao X je X (na primer, bilo kakva opozicija ugnjetavanju, eksploataciji i poniženju jednaka je terorizmu), a ko se sa tim ne slaže biće ubijen.’ Prema tome, kapitalizam rapidno uništava ljudsko društvo kao i njegovo mesto u prirodi. Pa ipak, i dalje je potpuno neophodno suprotstaviti mu se, a postoji i bogato iskustvo iz poslednjih 150 godina kako da se to čini i ne čini: moramo se, po svaku cenu, izvući iz katastrofalnog kapitalizma. ‘Katastrofa je to da nastavlja da deluje tako kako deluje’ (Benjamin).

To je pre svega imalo da bude – i bilo je – uništeno najefikasnijim tačerističkim sloganom, grubo ukradenim od radikalne levice: TINA (There is no alternative – Nema alternative). Zbog čega mi danas moramo reći kako TINA, There is no alternative: Nema alternative pravednom društvu, podnošljivom za život, tako i WHOA: We have our alternative. Mi imamo alternativu

Kao što su uređivači izvanrednog američkog časopisa n+1 primetili pre dve godine: ‘Važno je što nam povest postavlja pitanje – o našoj sadržini ili svrsi u društvima ubrzavajuće nesigurnosti, uključivši tu i našu nesigurnost – koje mi kako god znamo moramo formulisati što je moguće oštrije, jer ćemo na njega odgovoriti vlastitim životima.’

Pre svega, neophodno je povezati najdublje želje ljudi, od čežnje do besa, ka povesnoj orijentaciji okrenutoj ne samo prema poželjnom, već po mogućnosti ostvarivom cilju. Bez toga, sva akcija bila bi puka reakcija, osuđena na malo ili nimalo uspeha.

Mi na pravoj, radikalnoj levici, koji smo danas još jedina – u ovom povesnom času slabašna – nada, valja prema tome da se vratimo našim korenima: to će reći, Marksu. Pored veoma visokih naučnih dostignuća za intelektualce, šta je u njegovom radu inspirisalo milione loše, delimično ili skoro nikako školovanih ljudi da se organizuju u partije koje se identifikuju sa njegovim horizontom? To je činjenica da je sve što je on napisao duboko prožeto i oblikovano osećanjem da stari svet klasnog društva može biti ponovno uzglobljen i preusmeren ka emancipaciji, pravdi i zadovoljstvu: to će reći, uništen i zamenjen besklasnim društvom.

Dve su komponente ovog orijentacionog vektora želje, frustracije i nade: destruktivna i konstruktivna. Destruktivna komponenta se temelji na kontradikciji rođenoj sa kapitalizmom i unutar njega – razuzdanoj konkurenciji koja prelazi u oligopole i monopole: mora se urušiti pod sopstvenom težinom. Danas to vidimo najočiglednije u ekološkom kolapsu našeg vazduha, vode i zamljišta. Njegov blizanac je neprekidno i sve više destruktivno globalno ratovanje, cinično vođeno uz najprovidnije lažljivo maskiranje. Dugoročna očekivanja Marksa i svih njegovih ortodoksnih pristalica sada se gorko ostvaruju. To je propraćeno klackalicom manipulisanih ekonomskih kriza korišćenih za ratovanje više klase protiv većine, i dovodi do dubokog osiromašenja i divljaštva. Skoro svi to osećamo u našim svakidašnjim životima, kogod misli može da vidi bol i bes miliona, lobanje se cere čak između naslova naših poravnatih masovnih medija Uniformne misli (Zamjatin).

Pa ipak: konstruktivna komponenta moguće alternative jedina može sprečiti očaj i potpuni cinizam, kao i pasivno ili aktivno odstupanje pred onim što preovlađuje. To je pre svega imalo da bude – i bilo je – uništeno najefikasnijim tačerističkim sloganom, grubo ukradenim od radikalne levice: TINA (There is no alternative – Nema alternative). Zbog čega mi danas moramo reći kako TINA, There is no alternative: Nema alternative pravednom društvu, podnošljivom za život, tako i WHOA: We have our alternative. Mi imamo alternativu, a to je budućnost oblikovana kao pravedna i lagodna za život, a koju moramo pomno artikulisati. Ako je ne artikulišemo, duboko divljaštvo će pobediti. Govoriti o obnovljenom Marksu danas, znači uzdati se u to da je moguće buduće društvo u kome je lakše živjeti – i raditi da se ono ostvari.

Eto zato je kolaps SSSR-a 1989. Godine – i zatim SFR Jugoslavije i svih ostalih evropskih ‘socijalističkih’ zemalja, zajedno sa skliznućem NR Kine ka konfučijanskom kapitalizmu (dodajući uvredu povredi, oni svoj skrpljeni Kung Fu nazivaju Karl Marks) – bila posebna vododelnica. Ne zbog toga što je realni socijalizam/komunizam tada bio prestao da se suprotstavlja isuviše realnom kapitalizmu: to se zapravo dogodilo između četvrtine i polovine veka ranije. Ali ukoliko socijalizam/komunizam nije zaista postojao na svetskoj mapi, postojao je tim više u imaginaciji miliona ljudi koje sam spomenuo. Oni su verovali da uprkos svemu, ‘drugi tabor’ predstavlja drugačiji horizont, iako možda prisiljen na usporeni marš prema njemu sa mnogo nečistoća (koje su se mogle izbeći). Kao Trocki, oni nisu mogli odustati od ogromne nade da svet može postati povesno smislen (u čemu su bili u pravu) i da je to dokazano postojanjem ‘socijalističkog tabora’ (u čemu nisu bili upravu). Ishod je taj da je u globalnoj ideologiji dragoceno dete izbačeno zajedno sa nepodnošljivo prljavom vodom za kupanje. Preovlađujuća većina onih koji sebe danas nazivaju levicom – socijaldemokrate – samo su sterilni administratori, koji služe kapitalizmu čak i onda kada povremeno pomalo usporavaju tempo uvlačenja u bedu i očaj.

Međutim, propast potpuno pokvarenog ‘sovjetskog bloka’ dijalektički znači ‘da je drugačiji komunizam takođe moguć’ (Harvey 227.). Moramo ponovno uspostaviti planirano, demokratsko i prosvetljeno društveno ovladavanje proizvodnjom i raspodelom dobara i uopšte ljudskog metabolizma sa prirodom, ili će ljudska civilizacija izumreti. Ovaj put vodi ka samovladi udruženih proletera. U tom smislu, ‘već postoje milioni de facto komunista među nama’ (Harvey 259.) : radi se o tome da oni postanu svesni svog vlastitog horizonta i da se udruže.

1.2. Granice ‘pokretâ’

Ne poričem dobru volju i iskrenost različitih anti-kapitalističkih protesta koji su se rasplamsali u poslednjim dekadama, ali je očigledno da oni nisu doveli nikud. Njihovi kvazi-anarhistički nedostatci trajne organizacije i istorijskog pamćenja duboko su vezani za kapitalističko suženje povesnog vremena fiksiranog na skoro tačkoliku sadašnjost. To je istovetno sa činjenicom da se ti pokreti sastoje gotovo isključivo od studenata i profesionalne klase – grupisanja koje samo po sebi nikada povesno nije dovelo do revolucionarnih promena. Uza sav medijski spektakl, nikad nije bilo zaista vremena ili prostora za ‘pokret pokretâ’; moć i razaranja turbokapitalizma nisu umanjeni ni za pedalj. Trebali bismo da prepoznamo muvmentizam sam po sebi kao ćorsokak, isto kao i staljinizovani pseudo-lenjinizam.

Posebno, mi, intelektualci, treba da izvučemo radikalne zaključke iz kapitalističkog oštrog deklasiranja intelektualaca. Naše dragocene kompetencije su sve više i više neupotrebljive za sticanje dohotka i – nadajmo se – društvenog prestiža, takođe

Glavni problem tu može danas biti sažet kao ono što je ranije bilo nazivano politička linija – vektor ka jednom opštem i (provizorno) konačnom cilju kao horizontu za svako napredovanje. Lenjinističke partije uvek su imale čvrstu ‘partijsku liniju’, iako često pogrešnu i podložnu promenama po kapricama vođa SSSRa (od Staljina do Brežnjeva). Drugim rečima, imale su previše usku kao i nesavitljivu, dakle pogrešnu političku liniju, bez dovoljno jasnih vektora prema željenom horizontu, a u staljinističkoj kontrarevoluciji sam se horizont korenito izmenio u protiv-plebejski. Muvmentizam je kao reakcija na to odbio bilo kakvu pozitivnu liniju osim raštrkanih trenutnih slogana koji su pravedno ustajali protiv efekata kapitalizma na društvene grupe koje određeni muvment sastavljaju; drugim rečima, imao je nejasnu i zamagljenu političku liniju. Prema tome, klatno levice se klati od dogmatizma ka opuštenosti, od pogrešne definicije ka nedefinisanosti. Nijedno od ta dva nam ne može koristiti.

2. Ko smo to mi (proleteri, plebejci današnjice)?

Istina je temelj zablude i same sebe.

Spinoza, 1677.

Ali ko smo to ‘mi’ – proleteri ili plebejci današnjice, čiji najdublji interes leži u tome da srušimo klasnu građevinu koja nas guši? Marks se ispravno usredotočio na središnjeg povesnog agensa koji to treba i može izneti: proletarijat i njegovu ‘povesnu misiju’ spasavanja sveta. Bez uverljivog protivnika, bar čije jezgro poseduje duboku veru u svoju povesnu misiju spasenja, ne može se dobiti bitka protiv odlično organizovanog neprijatelja. Proletarijat se pokazao, verujem, kao korektna orijentacija na one koji su materijalno i moralno izgubili skoro sve, a koji s druge strane, mogu skoro sve dobiti, čiji interesi zahtevaju rušenje postojećeg poretka: pa ipak, razumevajući ih isključivo kao industrijske radnike, teorijski horizont sve tri internacionale pokazao se zavisnim o uslovima 19. stoleća. Marks je bio upravu utoliko što su naša jedina nada oni koji pate. Oni su (mi smo) takođe otuđeni u našem podređenom položaju; pa ipak, mi smo jedini deo društva čiji vitalni interesi zahtevaju kraj razaranju ljudi i vrednosti, i sveprožimajuću pravednost i demokratiju. Uspešne revolucije, kao i one mnogo brojnije neizvedene i neuspele, pokazuju kako velika većina svih plebejaca ili proletera treba da se spoji u povesni anti-kapitalistički blok, ako hoće da zbaci korporacijske, vojne i medijske imperije. Pod plebejcima ili proleterima podrazumevam ljude i društvene klase koje žive od svog fizičkog i/ili mentalnog rada – prema tome, takođe, seljake i intelektualce – a ne od nasleđenih privilegija i nepošteno stečenog bogatstva, mada se valja takođe čuvati ukorenjenih plebejskih podređenosti, osobito radne sitne buržoazije (vidi tačku 4 dole).

Da li imamo povesnu misiju? Da, potencijalno. Je li ona zagarantovana onim što je Marks jednom nerazborito nazvao ‘gvozdeni zakoni’ (eherne Gesetze) a moglo bi se isto tako nazvati nebeskim predodređenjem? Ne, nije. To je pre stvar nečega što je on mnogo bolje nazvao ‘tendencijskim zakonima’. Iznad svega, TINA: socijalizam ili varvarizam – danas bolje možemo reći komunizam ili divljaštvo – jedine su moguće alternative. Misija nam je poverena ne samo nepodnošljivom fizičkom i psihičkom bedom, nego i našim mučeničkim prethodnicima, pre nego svetlom budućnosti. Ne treba nam religiozni doping, već pesimizam intelekta i optimizam volje. Partija koja nam je potrebna neće biti crkva.

Društveno-politički, koje masovne društvene snage ili klase mogu pronaći da im je središnji interes, i prema tome nužda, da se usprotive osiromašenju, eksploataciji i degradaciji od strane kapitalizma? Vrlo provizoran globalni pregled po ovom pitanju može navesti barem tri tačke:

1/ Prvo, postoje stotine miliona seljaka lišenih zemlje, povremenih radnika, uličnih prodavaca i sličnih, koji konstituišu ogromnu većinu populacije u mnogim delovima onoga što je nekad bilo nazivano Jugom (Azija, Afrika, Južna Amerika), ali je danas infiltriralo ‘Sever’ – ne samo preko imigranata, već takođe i kroz pad u bedu ‘siromašnih belaca’. Oni vegetiraju od danas do sutra u upropaštenim selima kao i urbanim straćarama, a njihov otpor je uglavnom izražen preko povremenog vandalizma i stvaranja bandi. Oni su često podložni različitim oblicima pukog preživljavanja, čak i degradiranja, kao što je dilovanje droge, a takođe i rasističkim napadima ‘domorodaca’ na imigrante, dobro finansiranom po neo-fašističkim i drugim kriminalnim organizacijama (od Al-Kaide i ISIS-a pa sve do severnoameričke Tea Party i evropskih neo-fašista). Ali, s druge strane, njihova duboka, iako prigušena, mržnja može biti kanalisana ka protestima, često odgovarajući nasilno na nasilje koje oni trpe, protiv iseljavanja iz njihovih domova, lišavanja vode i električne energije, i drugih klasnih odnosno rasnih ugnjetavanja kao i protiv totalnog podložništva privatizaciji putem tzv. budžetske štednje (kao na primer svugde duž Sredozemlja).

Ovde ću takođe ubrojati rapidno opadajuće pretkapitalističke ostatke urođeničkih naroda u bivšim kolonijama ‘belih’ metropola. Oni se prostiru od poznatog pokreta otpora Zapatista ELZ u južnom Meksiku i već dugo postojećih pobuna u centralnoj Indiji, do nekih protesta u Severnoj Americi i iznad svega u andskim zemljama, gde su u Boliviji čak i došli na vlast. Očigledno, oni mogu imati i imaju uspeha samo kada su fuzionisani sa intelektualcima i tradicijama radničkog pokreta.

Ne znam nijedan dobar naziv za ovu klasnu grupaciju, i nazvaću ih ljudima gurnutim u bedu na rubovima društva.

2/ Nadničarsku radničku klasu očigledno je nemoguće sasvim ukloniti – neko još uvek mora da proizvede materijalne stvari potrebne svakom društvu. Prema često spornim kriterijumima ILO-a, g. 2010.-11., u servisima je bilo zaposleno preko jedne milijarde ljudi, a u industriji oko 670 miliona, i to uglavnom u Kini i u ostatku Azije, sa ostacima u klasičnim razvijenim zemljama Evrope i Severne Amerike. Njihove sindikalne organizacije su uglavnom potisnute ili iskvarene i pretvorene u sluge kapitalizma, ali tragovi nekadašnje borbenosti i dalje opstaju tu i tamo (kao u italijanskom FIOM-u). Njihov jak uticaj je u veoma malom broju slučajeva (Brazil, Južna Koreja, Južna Afrika) značajno doprineo državi blagostanja i boljoj demokratiji. Međutim, bez stvarne moći unutar jakih političkih saveza, ovi radnici obično čine fatalnu grešku ulazeći samo u kraće i nepovezane proteste protiv smanjenja plata, isključivanja, i sličnih poniženja, umesto da ih kombinuju sa generalnim anti-kapitalističkim stavom, i zbog toga bivaju izolovani i poraženi.

3/ Velika većina žena, osim malobrojnih ženskih kapitalista i izvršnih direktor(ic)a, i osim bogatih, a često i siromašnih, žena dopiranih kupovinom. Pozicija žena je određena ‘kapitalističkim patrijarhalnim strukturama, koje pomažu u osiguravanju eksploatišućeg sistema društvenih razlika pomoću rodnih ideologija koje održavaju, upravljaju i maksimiziraju prisvajanje viška rada’; jer ‘povesna akumulacija profita se oslanjala na jeftin iako društveno neophodan rad na reprodukciji radne snage kroz neplaćeni ili vrlo slabo plaćeni posao žena kod kuće’ (Hennessy 25 i 66). One su dvostruko potlačene, kroz javni i kućni posao, kroz često de facto i ne retko de iure političke prepreke. Rastuća feminizacija, kako svetske radne snage, tako i bede, čini njihov gnev i oštroumlje nezaobilaznim za bilo koju stvarnu radikalnu promenu, te je stoga materijalistički i nesektaški feminizam neophodan unutar anti-kapitalističkog saveza.

4/ Na kraju valja razmotriti ono što Terborn naziva ‘masama sa belim kragnama.’ One se protežu od srednjoškolaca i univerzitetskih studenata, koji su igrali važnu ulogu u svim protestima ovih poslednjih godina, do (često veoma) prominentnih intelektualaca, ali najveći deo pripada agregatu ‘srednjih’ klasa: kancelarijski radnici, niži i srednji menadžeri, inteligencija. Ova grupacija uključuje i ovisnike o internetu i specijaliste za njega, razapete između ‘kibernetskog komunizma’ (Š. Fajerstoun) i monopolističkog profiterstva Bil Gejtsove vrste. Oni su ugroženi ekonomskim pustošenjem kapitalizma, ali se takođe plaše da ne zapadnu u jednu od moje prve dve grupe, da ne budu proleterizovani. Iako u jednako fragilnoj poziciji, njihove ideologije su, prema tome, heterogene i fluktuirajuće, brzo se pale i brzo gase (vidite severnoamerički Occupy pokret). Velika većina intelektualaca više ne govori istinu o moći: prestravljeni su ili potkupljeni. A ipak, njihovo radikalno krilo je nezaobilazno za bilo kakvu trajniju anti-kapitalističku koaliciju sa prve tri grupe. Alternativno, oni mogu biti izmanipulisani protiv popularnih saveza, kao što se dobrim delom dogodilo u Čileu 1973. i skorije u Venecueli. Važni delovi mogu uveliko pasti pod uticaj desničarskog rasizma, neo-fašizma i svih vrsta diktature, kao u Francuskoj, Mađarskoj i Egiptu.

Značajno je da je jedini dolazak na vlast levice bila koalicija četiri gore navede grupe, u Venecueli, Boliviji, i privremeno u Grčkoj. Okružene okeanima kapitalizma, one ostaju vrlo povredive od strane banaka i tenkova.

Mnogo toga bi još trebalo dodati gore iznetoj blago klasnoj analizi. Ona samo sugeriše revolucionarni potencijal rodno/polne podele, što se tiče starosnog spektra, ona samo spominje mlade, nedovoljno obraćajući pažnju na penzionere; takođe, ne spominje ekološke probleme kao ni dvostruku rasističku eksploataciju. Ona je samo početak. Ipak, jasno je da konvergencija četiri gore navedene grupe predstavlja jedini izlaz iz trenutne situacije. Posebno, mi, intelektualci, treba da izvučemo radikalne zaključke iz kapitalističkog ‘oštrog deklasiranja intelektualaca. Naše dragocene kompetencije su sve više i više neupotrebljive za sticanje dohotka i – nadajmo se – društvenog prestiža, takođe.’ (n+1). Najhitnija je destruktivna kritika zagušljive ideološke dezorijentacije, zbog koje ne samo ‘srednje’, nego i više frakcije gore navedenih proleterskih klasa, često jure za lažnom nadom uzdizanja u buržoaziju dok se ekonomski sve više mrve i propadaju.

Ja međutim držim da metafora avangarde, manje grupe prethodnika koja može prva primetiti važne vidove situacije i izvestiti o njima postojeće ili bar začeto glavno telo, ostaje na našem dnevnom redu, pod uslovom da bude nerazdvojno združena sa demokratijom odozdo na gore u partiji i celom društvu

Završiću diskutujući: Šta je naša poluga? To znači da moramo da govorimo o političkoj organizaciji: ona je ključna karika na kojoj smo najslabiji. A to, opet, pretpostavlja u najmanju ruku jednu početnu diskusiju o našim horizontima, i o našoj ‘kulturi’ ili bolje, o mašti i svesti. Jer, kao što nas je Vitgenštajn učio, ‘videti da’ nužno znači ‘videti kao’, i dalje, protumačiti nešto kao takvo-i-takvo jest delatnost. Svo viđenje, fizičko ili (dodao bih) imaginarno, ko-definiše jedan mogući svet.

3. Dekolonizovanje duha: horizont i mašta Teorijsko pravilo: oko ne može funkcionisati bez

mozga; ne postoji mozak bez društvenih pretpostavki;

prema tome, ne postoji nevino oko. Svako čitanje

nečega kao takvog-i-takvog uspostaviće sopstveno,

vrednostima bremenito značenje iz smisla teksta.

Svako čitanje je poricanje (pojmovno potiskivanje)

drugih stvari, značenja i vrednosti.

D. Suvin, 1988.

3.1. Mogu biti kratak po pitanju horizonta. Suočeni sa internacionalnim mega-turbo-kapitalizmom, i naš horizont mora biti internacionalne i planetarne širine. Suočeni sa zatvaranjem klasa u nove ‘ograđene zajednice’ (gated communities) trojne finansijsko-vojno-komunikacione vladavine, naš horizont mora biti društvo bez klasa. Pod tim ne podrazumevam nerazuđeno ili uniformno, već najbogatije artikulisano društvo, ali bez antagonističkih klasnih interesa, po kojima ono što je dobro za manje od 5 odsto onih koji vladaju, u isto vreme znači masovno umiranje i glad za više od 95 odsto onih kojima se vlada. Drugim rečima, to može biti jedino obnavljanje i dodavanje novih ideja na ideje devetnaestovekovnih socijalističkih i dvadesetovekovnih komunističkih pokreta, pre no što ih je moć iskvarila. Valja da proširimo nagoveštaje kod Marksa i plebejskih pokreta koji su se na njega pozivali (počeo bih sa puno Engelsa, Kropotkina, Lenjina, Luksemburgove, Gramšija i Brehta, ali sa malo ili nimalo Bakunjina, Prudona i Staljina) kao i kod svih upotrebljivih emancipatornih mislilaca nevezano za njihove etikete. Istaknuto mesto među njima zauzeli bi umetnički mislioci i radnici (u poeziji recimo od Homera i Tu Fua pa sve do pevača kao što su Ledbeli, Bili Holidej, Žilijet Greko, Bulat Okudžava ili Bitlsi). Svi oni najbolji su protivotrov onome što je jedan dobri teolog (Hinkelamert) nazvao ‘ideološkim oružjima smrti.’

3.2. Duboka promena globalne društvene mašte, uglavnom na gore, može najlakše biti viđena na delu u jeziku (kao i u svim umetnostima itsl.). Semantika određivanja horizonata i mogućnosti radikalno se promenila nakon početka 1970-ih zbog ideološke ili kulturne podređenosti imperijalnom kapitalizmu. Jedan primer: Marksov ‘opšti intelekt’, to će reći, kolektivna snaga ljudske inteligencije, odvojio se od ekonomije i politike, što je rezultiralo haosom fragmentiranih, osiromašenih i sektaških jezika. Dominantni gleichgeschaltet (uniformno utuvljen) jezik predstavlja slepo obožavanje Mamona i kapitalističkog profita, čak i u sferama koje nikada ranije nisu bile zahvaćene njegovim destruktivnim dejstvom. Prate ga spremno tolerisani, dobrim delom čak i ohrabrivani, diskursi separatističkog etnocentrizma i nacionalizma, uglavnom izumljenog u devetnaestom stoleću ili pak sada ad hoc. Sigurno je da je etnička mržnja bila stvorena svrhovito i prema planu vlastodržaca u malim državicama, i usvojena ne samo od oživljenih i bučnih fašističkih i polu-fašističkih partija duž Zemljinog šara, već takođe i od strane svih vlada širom sveta kao dobrodošla diverzija odvraćanja pažnje od (doslovno) smrtonosnog centralnog problema klasnog ratovanja odozgo prema dole, koje povređuje i razvlašćuje narod. Jezik prezrelog kapitalizma prožet je i diskursom terora koji utuvljuju sve važnije vladajuće grupe, a koji prikriva tri bitne činjenice. Prvo, da su po svakoj održivoj definiciji terora – koja se otprilike svodi na ubijanje radi primera da bi se zastrašio ostatak stanovništva – glavni teroristi SAD i njihovi evropski saveznici u njihovim neobjavljenim ratovima (videti dva eseja na ovu temu u mojoj knjizi Darko, 253.-306.); i drugo, da je ulog u ovim ratovima krupni ekonomski i strateški interes svih vodećih država kao i kriminalnih klasa u manjim državama. To vodi ka ozbiljnim populacionim promenama putem ‘etničkog čišćenja’ kao i putem masovnog izbeglištva, ubistava i gladi u Aziji i Africi, da bi te migracije potom bile upotrebljene za dalje pogoršanje među-etničkih strahova i mržnje.

Kao rezultat svih tih promena, dve glavne klase koje mogu delovati i koje su delovale protiv nasilnog kapitalizma, fizički i intelektualni radnici, kao i ne-imperijalne nacije koje su našle šansu za nezavisnost u hladnoratovskim međuprostorima, sada su zdrobljene i svedene na izolovane grupe. U celini, te klase i nacije nemaju značajniju političku organizaciju koja ih predstavlja; levica je svedena na male sekte koje se međusobno spore, ponekad sa zanimljivim pogledima koji uvek izviru iz dubokog neprijateljstva radnih masa protiv njihove eksploatacije, ali bez političke težine. Veoma mnogo ogađenih i/ili utučenih osoba potonulo je u atomistički individualizam, apatiju i samoću, u najboljem slučaju ublaženu malim privatizovanim krugovima. Kao što sam ranije spomenuo, sve radikalniji desničarski pokreti, manje ili više fašistički nacionalisti, često snabdevani od strane bogataša i tajnih službi, pridobili su u odsustvu prave levice veću popularnu podršku, i u nekim su državama danas deo vladajuće elite i često njihova udarna avangarda pri izazivanju ratova i zločina na etničkoj osnovi. U radikalnoj cezuri post-modernizma, gde je dominacija finansijskog kapitala zamenila dominaciju industrijskog kapitala, proizvodnja masovnih dobara i masovna zaposlenost bila je potisnuta proizvodnjom velikih bogatstava za 1 odsto ljudi i ogromne bede za oko 95 odsto (gde onih preostalih 4 odsto sačinjavaju Džek Londonovi ‘Najamnici’). To je imalo dve glavne nehumane posledice. Prvo, urušena je slika i osećanje društva kao zajednice ljudi i delatnosti: zajednica je postala ne-radeća i nekorisna za rad (Nansijevim rečima désoeuvrée). Nemilosrdni libido klasne dominacije uveliko je razorio tradicionalne mreže solidarnosti u porodici, klasi itd. Umesto toga imamo cunamije apatije i cinizma, i pokatkad male kvazi-zajednice – od erotskog polnog para ili neke druge emotivne veze, pa sve do religiozne (ortodoksne ili new age), umetničke ili bilo kakve druge male grupacije. Sve one naravno mogu biti divne ukoliko su povezane sa osnažujućom društvenom zajednicom, ali po pravilu ostaju fragmentirane i nepovezane, i služe poput štaka. Međutim, ljudska bića su moguća samo kao ‘bića sa’ (drugim ljudima, stvarima, zajedničkim idejama, emocijama, izgledima i horizontima). Najveća perverzija nastaje kada se te kvazi-zajednice pretvore u ‘proklete zajednice’ (Schininà) klasne ili etničke mržnje, u grupacije za ubistva, eksploataciju i poniženje. Ukratko, ne možemo imati istinskih zajednica dokle god se ne oslobodimo kapitalističke dominacije.

Drugo, u kapitalističkom jurišu, dobro definisanom od strane njegovih intelektualnih egzekutora kao ulivanje ‘slabe misli’ u opoziciju kapitalizmu, potisnut je i izgubljen pojam odredišta i cilja. Ukoliko nemamo cilj onda ne može biti ni puta, samo lutanje i stalno pustinjsko beskućništvo. Kada imamo cilj, možemo da tražimo put koji je takođe i metod. Cilj, to je pravednost i sigurnost za sve: socijalizam, ili još bolje, komunizam za sve. Zajednica (communauté, community) je neraskidivo vezana za komunizam.

To takođe znači da je tok povesti kao promene bio zanjekan: ostala je samo sadašnjica stalnih šokova i senzacija, dobro predstavljena kako finansijskim klasnim ratovanjem odozgo, tako i ‘šokom i strahopoštovanjem’ (shock and awe ) američkih bombardovanja.

Ponor koji je iskopao ubilački finansijski kapitalizam prema tome je savršeno i užasavajuće totalizujući. Kako bismo izašli iz njega, kako bismo ‘dekolonizovali duh’ (Ngugi), treba da radimo uporedno na horizontu, mašti i/ili kulturi, kao i političkoj organizaciji. Postavljajući praksu kao ključ, ja ću se u ostatku ovog eseja koncentrisati na ovaj poslednji element. Pitanje svih pitanjâ je: koja vrsta političke organizacije nam je potrebna kao arhimedovska poluga?

Preveo Lazar Atanacković

1/3