Na Festivalu filmova o ljudskim pravima (HRFF), koji će se u Zagrebu i Rijeci održati od 1. do 8. decembra, bit će prikazana dva rada autora Ivana Markovića: ‘Centar’ koji je na festivalu dokumentaraca Beldocs nagrađen kao najbolji srpski film i ‘Od sutra počinjem da’ (‘From Tomorrow On, I Will’) koji je snimljen u Kini u koautorstvu s Wu Linfengom. Oba filma se bave odnosom arhitekture, društva i pojedinca. ‘Mi stvaramo prostore, ali i prostori oblikuju nas i naš način života. Zanima me pozicija čoveka, pojedinca ili grupe, naspram sistema koji je mnogo veći od njega, a koji je na neki način otelotvoren u arhitekturi. Ovi filmovi se dosta razlikuju, ali ta ih nit spaja na idejnom i estetskom nivou’, kaže Marković.

Koliko su ti filmovi omaž milionskoj vojsci običnih ljudi čiji rad i trud gura društvo naprijed?

Jedan od glavnih motiva u oba filma je upravo nevidljivi rad ili tačnije, rad ‘nevidljivih’ ljudi. Rad koji stoji iza površine onoga što je predviđeno za posmatrača da vidi. ‘Centar’ je apstrahovani portret Sava centra, kongresnog giganta jugoslovenskog modernizma 1970-ih. Sniman je samo u enterijeru, kao prostorno-vremenski vakuum, u kojem su jedini prisutni ljudi osoblje koje se brine o naizgled napuštenom prostoru. Njihov rad često deluje uzaludno naspram ogromne zgrade koja prokišnjava, ali upravo zahvaljujući njihovom gotovo ritualnom radu zgrada i dalje opstaje. Sa druge strane, ‘From Tomorrow On, I Will’ je igrani film sa dokumentarnim elementima. Protagonisti su migrantski radnici, Kinezi koji se iz manjih mesta sele u gradove poput Pekinga, u nadi da će omogućiti bolju budućnost sebi i svojoj porodici. Oni omogućuju prosperitet velikih gradova, grade ih i istovremeno bivaju iz njih istisnuti. Film prati svakodnevicu jednog predstavnika proletarijata savremene Kine, koji radi noću iznad zemlje, a danju spava ispod zemlje, kao i mnogi drugi u njegovoj poziciji.

Kako je došlo do njihovog prikazivanja na HRFF-u i koliko su festivali u regionu prilika da se vide filmovi koje nećemo gledati u bioskopima?

Na poziv Petra Milata filmovi će prvi put biti prikazani u Hrvatskoj, što me jako raduje. Mislim da moj rad generalno nije poznat u Hrvatskoj, ali pitanje je koliko je rad bilo kog od autora moje generacije poznat bilo gde u regionu, izuzev festivalskoj publici i kolegama. Kao direktor fotografije radio sam na više kratkih filmova sa rediteljem Matom Ugrinom, kao i na dugometražnim filmovima Daneta Komljena, Angele Schanelec i Ivana Salatića, za koje znam da su bili prikazani na festivalima u Hrvatskoj. Festivali danas predstavljaju praktično jedinu mogućnost za prikazivanje nekomercijalnih filmova i kontakt autora sa publikom.

Kako je došlo do suradnje s Wu Linfengom?

Upoznali smo se 2011. na studentskim festivalima i ubrzo odlučili da radimo zajedno. Posle neuspešnog prvog pokušaja da napravimo dugometražni dokumentarac, godinu dana kasnije pokušali smo opet i nastao je kratki film prikazan 2016. na Berlinalu. Iako je u tom trenutku to delovalo kao uspeh, nije nam na primetan način omogućilo bolja sredstva za kasniji rad. ‘From Tomorrow On, I Will’ je realizovan uz ekstremno mali budžet, ali je svakako najozbiljniji i najviše pripreman projekat na kojem smo radili zajedno. Inspiracija za film je počela s prostorom – podzemnim stanovima, adaptiranim atomskim skloništima, u kojima žive migrantski radnici u velikim kineskim gradovima. Otkako sam ih video tokom moje prve posete Kini, želeo sam da uradim film sa njima i sa slikom ljudi koji žive ispod grada. Napisao sam prvu ruku scenarija, pa su se uključili Wu i dramska spisateljica Tanja Šljivar, ali je konačni oblik formiran tokom snimanja, u odnosu na glavnog glumca naturščika, lokacije i scene koje su po svojoj prirodi morale da budu snimane dokumentarno. Film je putovao mnogo više nego što smo mogli da pretpostavimo tokom ekstremno haotičnog i često obeshrabrujućeg snimanja. Premijerno je prikazan na ovogodišnjem Berlinalu u sekciji Forum, zatim na festivalima u Koreji, Kini, Argentini i na još desetak njih, prvenstveno u Evropi. Godinu završava sa tri uzastopna prikazivanja na Autorskom festivalu u Beogradu, na festivalu Pravo ljudski u Sarajevu i na HRFF-u u Zagrebu.

Snimali ste u Srbiji, Crnoj Gori, Kini, Njemačkoj… gdje još imate namjeru snimati?

Živim u Berlinu već nekoliko godina, ali i dalje sarađujem sa ljudima iz našeg regiona i to će uvek ostati jedna od mojih baza, na ličnom i poslovnom nivou. U Kini snimam od 2014., jako mi je inspirativna u svojoj ekstremnosti, ali mislim da u narednom periodu ondje neću snimati. Želim, ali mislim da treba da se oduprem toj želji. Sledeći film koji planiram biće igrani i mislim da ću ga snimati u Beogradu, ali predstoje mi dva filma na kojima ću raditi kao direktor fotografije, a to su novi filmovi Angele Schanelec i Ivana Salatića.

Koliko je bilo teško snimiti film o propadanju Sava centra? Pruža li prizor paljenja svjetala na njegovom kraju dašak optimizma jer taj centar i pored svega još djeluje, a ujedno je i priznanje radnicima što se trude da ovu građevinu održe operativnom?

Dopada mi se ta interpretacija, ali ja sam više imao u vidu ideju da predstoji novi dan i novi ciklus rada. Kao filmski projekat, ‘Centar’ je bio istovremeno veoma intiman i veoma kompleksan, jer mi je bilo teško da odlučim kako da mu pristupim. Želju da snimim portret tog prostora, koji mi je oduvek bio interesantan, čak misteriozan, pokrenula je vest da mu predstoji komercijalna rekonstrukcija. Propadanje Sava centra je indikativno za generalno zanemarivanje socijalističkog nasleđa i revizionističku klimu. Novi Beograd predstavljao je fizičko, arhitektonsko otelovorenje tadašnje ideje o novom društvu, a na potpuno drugačiji način, danas Beograd opet oblikuje jedna druga ideologija. Urbanim pejzažom Beograda danas sve više dominiraju novoizgrađeni kompleksi skupih stanova, prekobrojni tržni centri i pravoslavne crkve. Naspram gradilišta kontraverznog ‘Beograda na vodi’ sa druge strane reke, Sava centar, izlepljen reklamama za sladoled i banke, deluje poraženo. Arhitektura i dizajn enterijera i dalje prenose nekadašnju ideju budućnosti, dok stanje materijala i površina svedoče o napuštanju tih ideja. Prostor uvodi u drugačiju percepciju vremena. Repetitivne radne koreografije osoblja deluju kao žive slike u kojima se oni stapaju sa prostorom. Njihov rad često deluje uzaludno, ali tokom filma postaje jasno koliko prostor od njih zavisi.

Koliko je tema propadanja socijalističke arhitekture zahvalna i za vaše kolege?

Često više motiv nego tema, arhitektura jugoslovenskog modernizma je evidentno zastupljena u filmu i fotografiji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje kako se tretira. Mislim da je dokumentacija kulturnog nasleđa Jugoslavije potrebna, samim tim i ukazivanje na njen značaj i pitanja očuvanja, ali se ovakvi radovi sa druge strane suviše često svode na trend i vizuelnu atrakciju. Čitav talas internetske pomame za jugoslovenskim modernizmom počeo je serijom fotografija ‘Spomeniks’ skandinavskog fotografa. Usledilo je masovno šerovanje onlajn članaka koji opisuju te objekte kao fascinantne, bizarne, ‘svemirske brodove na Zemlji’. Ova egzotizujuća perspektiva stvara dekontekstualizovanu sliku Jugoslavije: zaboravlja se šta predstavljaju ti spomenici, čemu je stremio jugoslovenski modernizam. Ti objekti su pretežno portretisani kao neobjašnjive ruine nečeg što odavno ne postoji i ne pripada nikakvoj opipljivoj istoriji, ali ta istorija je tu i ljudi koji su uz nju vezani još žive.