>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Selo nije mrtvo

Radmila Petrović, ‘Moja mama zna šta se dešava u gradovima’ (Enklava, 2020): Iako koketira sa temama ženske podređenosti, knjiga ostaje u okvirima horizonta očekivanja srpske pesničke scene i džender raspodele moći

Dve se u meni pobiše ideje (prepoznajete Lazu Kostića?). Jedna da se pozabavim ‘procvatom’ ženske poezije u Srbiji, a druga nekrunisanim hitom srpskog ženskog pesništva. Za prvi fenomen zaslužne su (ponajviše mada ne i jedino) mlađe i sredovečne pesnikinje: Ognjenka Lakićević, Maša Seničić, Milica Špadijer i Radmila Petrović, čija se knjiga ‘Moja mama zna šta se dešava u gradovima’ čita, čita drugima i pozajmljuje. Aktuelni val mnogo više od pesništva Ane Ristović i jezičkih palimpsesta Dragane Mladenović, duguje brutalnosti intimizma Milene Marković, pesnikinje i dramske autorke.

U nedostatku prostora izbor se suzio na drugu knjigu poezije Radmile Petrović (1996), koja, viđu vraga, ‘neminovno’, kao regionalni poredbeni talon, povlači za sobom prvenac drugog pesničkog čuda, knjige pesama Monike Herceg ‘Početne koordinate’ (2017). Neminovnost je izazvana srodnim rustičnim backgroundom ženskog subjektnog glasa, ali odatle kreću bitne razlike.

Iako u obe knjige možemo učitati model lirske autobiografije ili porodičnog portreta, Monika Herceg promišljeno gradi svoj koordinantni sistem, ukrštajući socijalnu patologiju seoskog života (alkoholizam, porodično nasilje, bolesti…) kontaminiranog zverstvima rata i osobenu kompoziciju knjige. Knjiga sadrži četiri celine, koje kao da sugerišu četiri godišnja doba, što korespondira sa poljskim radovima i promenama u prirodi. Svaka celina je označena simbolički, jednom životinjom, njenom smrću i pridodatim antropološkim smislom: zmijske smrti (podrijetlo), ptičje smrti (bijeg), mačje smrti (izbjeglištvo), zečje smrti (povratak). Čest je postupak vezivanje ljudskih sudbina sa životinjskim i biljkama, kao i neka vrsta fizičkog pretapanja ljudi u životinje i biljke, čime se priziva mitologija metamorfoza i zaokružena kosmologija prirodnih ciklusa.

Radmila Petrović nema tu ambiciju prikrivene erudicije. Uporište njenog pevanja možemo izvući iz krilatice o panku i parafrazirati u: selo nije mrtvo. Glavni modernizacijski proces druge Jugoslavije, masovna migracija iz sela u gradove, koji se masovno odvijala od 1950-ih do 1980-ih godina omasovljujući radničku klasu, nije anihilirao selo kao predurbani i protivurbani civilizacijski lokalitet, klasičko mesto idile i života u skladu s prirodom, ali i naturalistički purgatorijum okamenjene kulturološke zaostalosti i animalne sirovosti. Ipak, lirska junakinja Radmile Petrović, iako u sebi baštini senzibilitet devojke sa sela, peva posle odlaska sa sela i njen svetonazor je kontaminiran životom u gradu. ‘Ne znam da pričam o filmovima/ znam kako se sade luk i grašak’, govori u ispovednom tonu koji razobličava seosku grubost kao imperativ preživljavanja i vlastiti emocionalni miraz.

No više je kontradikcija i interiorizovanih crossovera koje ona nosi u sebi, rodnih, profesionalnih, senzibilitetskih. To je devojka kojoj je bilo predskazano da će biti dečak; dečaštvo nosi kao inerciju tela (‘grudi: mršava dvojka’), ali i u vidu maneulne veština (zna da vozi i popravlja traktor). Odmetničkog je karaktera (‘ja sam šmeker-devojka/ imam perorez u džepu’), uz ‘žensku’ samosvest (u ljubav se ulazi kao u rat, ali s ciljem da se bitka izgubi). Kao da je grad, čiji asfalt podrazumeva nesalomivu čvrstinu, u odmetnici sa sela probudio nežnost, a ljubav, kao egzistencijalna i pesnička klopka, uslovila potrebu za pripadanjem muškarcu. Ljubavni iskazi kriju subverziju (‘božuri cvetaju/ u mojim gaćicama’), kaže pesma ‘nad-patriotskog’ naslova ‘Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu, nego ti’, tako da melika Radmile Petrović ublažava, ujednačava i, u krajnjem, iskupljuje melanholiju izgubljenog jezika bilja, elementarnost podređenosti prirodi i nasilje socijalne hijerarhije na selu.

Bez drame i tragike, poezija Radmile Petrović vedra je i snažna. Iako koketira sa temama porodičnog nasilja i ženske podređenosti, a u jednoj pesmi i sa lezbijskom vezom (‘da, tata, imaćeš snaju iako nemaš sina’), knjiga ‘Moja mama zna šta se dešava u gradovima’ ostaje u okvirima horizonta očekivanja srpske pesničke scene i džender raspodele moći. Perorez u džepu šmeker-devojke je tek ukras, neupotrebljena zamena za šminku ili mobilni telefon. No lepo je videti da poezija – koju će jednom, u post-distopiji, svi pisati – ponovo znači mnogima, makar obnavljanjem svoje komunikativne iskrenosti.

1/1